Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11... 18/20) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije izjavljene na osnovu citirane zakonske odredbe Vrhovni kasacioni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava, kao ni razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana. Pobijanom drugostepenom odlukom pravnosnažno je odlučeno o zahtevu tužioca za utvrđenje ništavosti odredbe člana 1. tačka 4 Ugovora o dugoročnom kreditu od 04.09.2015. godine, kojom je ugovoreno da se iznos dospelog anuiteta uvećava za razliku nastalu usled eventualnog smanjenja srednjeg kursa EUR koji formira Narodna banka Srbije na dan dospeća anuiteta u odnosu na srednji kurs EUR na dan korišćenja sredstava. Takođe, usvojen je tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 90.858,58 dinara sa zateznom kamatom kao posledica utvrđene ništavosti navedene ugovorne odredbe.

Prema razlozima nižestepenih odluka, u situaciji kada je pored zaštite davaoca kredita primenom valutne klauzule iz tačke 1.3 predmetnog ugovora, u tački 1.4 ugovora predviđeno da se iznos dospelog anuiteta uvećava za razliku nastalu usled eventualnog smanjenja srednjeg kursa EUR-a, to sledi da je tuženi za sebe ugovorio dvostruku zaštitu, te da je takva odredba protivna osnovnim načelima obligacionog prava (člana 11, 12 i člana 15 ZOO-a) i prinudnim propisima iz člana 1065. i 395. Zakona o obligacionim odnosima. Time je prema oceni nižestepenih sudova, narušeno načelo ravnopravnosti stranaka jer je tuženi kao jača ugovorna strana nametnuo navedenu odredbu tužiocu.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane pobijane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi koje propisuje odredba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Pitanje punovažnosti predmetne ugovorne odredbe cenjeno je sa stanovišta pravne prirode i cilja kome služi valutna klauzula, koja u svakom slučaju ima zaštitnu funkciju očuvanja realne vrednosti plasiranih sredstava kredita. U tom sučaju, svako ugovaranje dodatnih klauzula koji bi trebalo biti korekcija neželjenim (po davaoca kredita) kretanjima kursa strane valute za koju je valutna klauzula vezana, predstavlja opterećenje za drugu ugovornu stranu koja dovodi do narušavanja osnovnih načela obligacionog prava na koje su ukazali i nižestepeni sudovi.

Revizijski navodi tuženog o neophodnosti primene Zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije kao „lex specialis“, koje je od strane nižestepenih sudova izostalo, ne predstavlja pravno relevantni osnov za izjavljivanje revizije iz člana 404. ZPP-a, iz razloga što ukazivanje na pogrešnu primenu materijalnog prava samo po sebi ne predstavlja razlog za odlučivanje o reviziji kao posebnoj. Revident u reviziji ne ukazuje na drugačiju sudsku praksu u predmetima sa istom ili sličnom činjeničnopravnom sadržinom, pa ni iz tog razloga nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog.

Zato je na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u prvom stavu izreke ovog rešenja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11... 18/2020) i našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku o privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Prema odredbi stava 3. istog člana, kao sporovi male vrednosti smatraju se i sporovi u kojim predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koji je tužilac naveo u tužbi ne prelazi navedeni iznos. Odredbom člana 479. stav 6. navedenog zakona propisano je da u sporovima male vrednosti, protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

Tužilac je tužbu podneo dana 04.03.2021. godine. Vrednost predmeta spora je 100.000,00 dinara.

U konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, iz kog razloga revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. istog zakona nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga je primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić