.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 2134/2023
14.06.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz ..., BB iz ..., VV iz ..., GG iz ... i DD iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Marija Malinović, advokat iz ..., protiv tužene Ustanove studentskog standarda – Studentski centar u Novom Sadu iz Novog Sada, čiji je punomoćnik Gordana Kovačević, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o revizijama AA i BB, izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 324/23 od 01.02.2023. godine, u sednici veća održanoj 14.06.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJAJU SE, kao neosnovane, revizije tužilje AA i tužilje BB, izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 324/23 od 01.02.2023. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2104/2021 od 06.10.2022. godine, stavom prvim izreke, konstavovano je da se delimično usvaja tužbeni zahtev tužilja. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da isplati tužilji AA na ime naknade troškova za ishranu u toku rada za period od 01.04.2018. godine do 31.03.2021. godine, iznos od 122.335,40 dinara, sa zateznom kamatom na pojedinačno određene novčane iznose, bliže određeno ovim stavom izreke. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da isplati tužilji AA na ime naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.04.2018. godine do 31.03.2021. godine, iznos od 83.692,16 dinara, sa zateznom kamatom na pojedinačno određene novčane iznose, bliže određeno ovim stavom izreke. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da isplati tužilji BB na ime naknade troškova za ishranu u toku rada za period od 01.04.2018. godine do 31.03.2021. godine, iznos od 62.389,00 dinara sa zateznom kamatom na pojedinačno određene novčane iznose, bliže određeno ovim stavom izreke. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da isplati tužilji BB na ime naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.04.2018. godine do 31.03.2021. godine, iznos od 48.263,25 dinara, sa zateznom kamatom na pojedinačno određene novčane iznose, bliže određeno ovim stavom izreke. Stavom šestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev BB u delu zahteva za isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za određene mesece, bliže određeno ovim stavom izreke. Stavom sedmim izreke, obavezan je tuženi da isplati tužilji GG na ime naknade troškova za ishranu u toku rada za period od 01.04.2018. godine do 31.03.2021. godine, iznos od 91.130,14 dinara, sa zateznom kamatom na pojedinačno određene novčane iznose, bliže određeno ovim stavom izreke. Stavom osmim izreke, obavezan je tuženi da isplati tužilji GG na ime naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.04.2018. godine do 31.03.2021. godine, iznos od 83.692,16 dinara, sa zateznom kamatom na pojedinačno određene novčane iznose, bliže određeno ovim stavom izreke. Stavom devetim izreke, obavezan je tuženi da isplati tužilji VV na ime naknade troškova za ishranu u toku rada za period od 01.04.2018. godine do 31.03.2021. godine, iznos od 108.479,75 dinara, sa zateznom kamatom na pojedinačno određene novčane iznose, bliže određeno ovim stavom izreke. Stavom desetim izreke, obavezan je tuženi da isplati tužilji VV na ime naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.04.2018. godine do 31.03.2021. godine, iznos od 81.517,96 dinara, sa zateznom kamatom na pojedinačno određene novčane iznose, bliže određeno ovim stavom izreke. Stavom jedanaestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje VV u delu za isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za određeni mesec, bliže određeno ovim stavom izreke. Stavom dvanaestim izreke, obavezan je tuženi da isplati tužilji DD na ime naknade troškova za ishranu u toku rada za period od 01.04.2018. godine do 31.03.2021. godine, iznos od 117.943,25 dinara, sa zateznom kamatom na pojedinačno određene novčane iznose, bliže određeno ovim stavom izreke. Stavom trinaestim izreke, obavezan je tuženi da isplati tužilji DD na ime naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.04.2018. godine do 31.03.2021. godine, iznos od 85.692,16 dinara, sa zateznom kamatom na pojedinačno određene novčane iznose, bliže određeno ovim stavom izreke. Stavom četrnaestim izreke, obavezan je tuženi da isplati tužiljama na ime troškova parničnog postupka iznos od 293.000,00 dinara, sa zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom petnaestim izreke, odbijen je zahtev tužilja u pogledu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos na ime parničnih troškova za period od dana presuđenja do dana izvršnosti presude. Stavom šesnaestim izreke, oslobođene su tužilje obaveze plaćanja troškova sudskih taksi.
Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2104/2021 od 09.12.2022. godine, utvrđeno je da je povučena tužba tužilje DD, a presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2104/2021 od 06.10.2022. godine bez dejstva u odnosu na tužilju DD i odbačena žalba tuženog u odnosu na tužilju DD.
Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2104/2021 od 26.12.2022. godine utvrđeno je da je povučena tužba tužilje GG, a presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2104/2021 od 06.10.2022. godine bez dejstva u odnosu na tužilju GG i odbačena žalba tuženog u odnosu na tužilju GG.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 324/23 od 01.02.2023. godine, stavom prvim izreke, usvojena je žalba tuženog i preinačena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2104/2021 od 06.10.2022. godine, u odnosu na tužilje AA, BB i VV u usvajajućem delu i delu odluke o troškovima postupka, tako što je odbijen tužbeni zahtev, kojim je traženo da se obaveže tuženi da isplati tužiljama za period od 01.04.2018. godine do 31.03.2021. godine i to: tužilji AA po osnovu naknade troškova za ishranu u toku rada ukupan iznos od 112.335,40 dinara i po osnovu naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora ukupan iznos od 83.6292,16 dinara; tužilji BB po osnovu naknade troškova za ishranu u toku rada ukupan iznos od 62.389,00 dinara i po osnovu naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora ukupan iznos od 48.263,25 dinara; tužilji VV po osnovu naknade troškova za ishranu u toku rada ukupan iznos od 108.479,75 dinara i po osnovu naknade troškova za korišćenje godišnjeg odmora ukupan iznos od 81.517,96 dinara, odnosno pojedinačne mesečne iznose sa zateznom kamatom od dospeća do isplate, kao u izreci prvostepene presude i da im naknadi troškove parničnog postupka sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, obavezane su tužilje da isplate tuženom na ime troškova parničnog postupka iznos od 126.750,00 dinara i troškova postupka po žalbi iznos od 52.967,10 dinara.
Protiv pravnosnažne presude u donete u drugom stepenu, revizije su izjavili tužilja AA i tužilja BB, iz svih zakonom propisanih razloga.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 403. stav 2. tačka 2., a u vezi člana 408. Zakona parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), Vrhovni sud je utvrdio da su revizije neosnovane.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilje su u radnom odnosu kod tuženog i u periodu od 01.04.2018. godine do 31.03.2021. godine, obavljale su poslove i to tužilja AA poslove ... – ... u studentskom domu sa koeficijentom za obračun plate 7,27 i tužilja BB poslove ... sa koeficijentom za obračun plate 9,06. U spornom periodu tužena je obračunavala i isplaćivala tužiljama platu na način da je osnovicu koju objavljuje Vlada Republike Srbije množila sa koeficijentom njihovog radnog mesta, koji metod obračuna tužena primenjuje za zaposlene od početka primene Zakona o platama u državnim organima i javnim službama iz 2021. godine, tako da isplaćivana plata tužiljama u pretežnom delu spornog perioda bila niža od minimalne zarade, zbog čega je tužena tužiljama u tom delu spornog perioda vršila doplatu plate do visine minimalne zarade. U obračunskim listama plata tužilja naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora nisu iskazane kao posebne obračunske stavke. Visina naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za sporni period obračunata je na osnovu veštačenja, prema prisustvu na radu tužilja i najpovoljnijeg kriterijuma u uporedno važećim Kolektivnim ugovorima na teritoriji Republike Srbije.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilja AA i BB, jer je zaključio da, je tuženi u pojedinim mesecima spornog perioda vršio doplatu do minimalne zarade i da bez obzira na činjenicu da je posebnim propisima koje primenjuje predviđeno da koeficijent plate sadrži određeni dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, da tuženi nije mogao tužiljama kroz isplatu minimalne zarade da isplati potraživane naknade.
Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio tužbeni zahtev tužilja AA i BB za isplatu navedenih naknada, jer je zaključio da primanja po osnovu naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za zaposlene u javnim službama sadržana u koeficijentu, kao jednom od elemenata plate, pa da ne postoji osnov za ostvarivanje predmetnog prava tužilja niti u opštem, niti posebnom propisu, a da okolnost da je tužiljama u pretežnom delu spornog perioda isplaćena minimalna zarada je bez uticaja na odlučivanje.
Odredbom člana 2. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 95/18 – autentično tumačenje), propisano je da se njegove odredbe primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno.
Članom 1. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/01 ... 21/16 i dr.), između ostalog, propisano je da se ovim zakonom uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike, Autonomne pokrajne i jedinice lokalne samouprave, a članom 4. stav 2. navedenog zakona, propisano je da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.
Prema tome, kako se na tuženog primenjuju propisi o javnim službama, to se po oceni Vrhovnog suda na zarade i druga primanja zaposlenih kod tuženog primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama.
Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, a u kontekstu navedenih odredbi zakona, Vrhovni sud nalazi da je tužiljama AA i BB, iznos naknade za ishranu u toku rada i regresa sadržan u koeficijentu prema kome je tužiljama isplaćivana plata, u skladu sa članom 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, zbog čega nemaju pravo na naknadu koju potražuju postavljenim tužbenim zahtevom, a kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud.
Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća - sudija
Jelica Bojanić Kerkez,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
