Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rođen ... godine. Završio je četiri razreda osnovne škole. Tužilac je bio učesnik NOR od 1942. godine do 1945. godine i zbog zasluga u ratu je 1948. godine postao pripadnik Narodne milicije. Tužilac je uhapšen 08.12.1951. godine. Presudom Vojnog suda u Beogradu Sud 127/52 od 07.02.1952. godine tužilac je oglašen krivim za krivično delo ugrožavanje teritorijalne celine i nezavisnosti države iz člana 101. stava 2. KZ zbog širenja neprijateljske propagande iz Rezolucije Informbiroa protiv državnog uređenja SFRJ i za četiri krivična dela krađe iz člana 249. KZ na kaznu zatvora u trajanju od 6 godina i gubitak građanskih prava u trajanju od 2 godine. Kaznu zatvora je izdržavao u Bileći i na Golom otoku odakle je uslovno otpušten 26.04.1956. godine. Tužilac je bio lišen slobode u periodu od 08.12.1951. godine do 26.04.1956. godine, to jest 4 godine 4 meseca i 18 dana, od čega u Bileći 3 godine, a na Golom otoku oko 1,5 godinu. Tužilac je radio u Bileći na podizanju zida oko zatvora i na razbijanju kamena na Trebišnjici zbog gradnje vodovoda za Bileću. Na Golom otoku radio je prekovremeno u kamenolomu, i za vikende i za praznike. Mesec dana po uslovnom otpuštanju, tužilac se, uz pomoć prijatelja, zaposlio u preduzeću ... kao distributer ... u noćnoj smeni od 1.00 čas do ujutru. Potom se zaposlio u „...“ pri ... gde je posle 6-7 godina rada postao računopolagač i na tom radnom mestu bio zaposlen do penzije. Tužilac je od 01.01.1973. godine korisnik invalidske penzije zbog duševnog obolenja koje je posledica svega što je preživeo u zatvoru.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Reh 82/12 od 07.09.2012. godine utvrđeno je da je ništava presuda Vojnog suda u Beogradu Sud 127/52 od 07.02.1952. godine i njene pravne posledice u delu kojim je AA osuđen za krivično delo ugrožavanje teritorijalne celine i nezavisnosti države iz člana 101. stava 2. KZ, kao i da se za taj deo osude smatra neosuđivanim.

Rešenjem RF PIO od 05.06.2015. godine tužiocu je priznat poseban penzijski staž u trajanju od 8 godina, 10 meseci i 2 dana i novčana naknada (poseban dodatak) počev od 04.02.2013. godine u mesečnom iznosu od 20.688,50 dinara.

Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko – finansijske struke utvrđena je visina materijalne štete za obavljen, a neisplaćen, prekovremeni rad i za razliku u visini plate pre i posle štetnog događaja. Tužilac je prekovremeno radio u ukupnom trajanju od 15.719 časova. Visina nastale štete za obavljen, a neplaćen, prekovremeni rad, obračunata metodom uporednog radnika, iznosi od 5.475.079,00 dinara. Visina nastale štete za razliku u visini plate pre i posle štetnog događaja, obračunata prema razlici plate policajca i računopolagača, za period od 17 godina i 7 meseci (od tužiočevog puštanja na uslovni otpust do penzionisanja) iznosi 10.161.760,00 dinara. Šteta tužioca zbog gubitka penzije predstavlja iznos od 4.682.321,70 dinara a razlika izgubljene penzije je u visini od 13.332.744,00 dinara.

Prema stanovištu nižestepenih sudova, tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete na ime neisplaćenog prekovremenog rada za vreme lišenja slobode i na ime razlike u visini plate pre i posle štetnog događaja nije osnovan jer tužilac nije dokazao da je obavljao prekovremeni rad, u kom periodu i na kojim poslovima, niti je dokazao koji je čin u policiji imao. Tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete usled gubitka penzije i za razliku u penzijama takođe nije osnovan jer je tužiocu rešenjem RF PIO priznat poseban penzijski staž i poseban dodatak shodno odredbama Zakona o rehabilitaciji.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovoj pravnoj stvari je pravilno utvrđeno činjenično stanje i pravilno primenjeno materijalno pravo.

Naime, činjenica je da je tužilac obavljao prekovremeni rad za vreme lišenja slobode jer je opštepoznata činjenica da su lica osuđena iz političkih i ideoloških razloga u zatvorima obavljala najteže fizičke poslove u dnevnom trajanju mnogo dužem od osmočasovnog radnog vremena. Tužilac je osuđen iz ideoloških i političkih razloga zbog navodnog širenja neprijateljske propagande uobličene Rezolucijom Informbiroa. Tužilac je u periodu lišenja slobode obavljao teške, ponižavajuće i često nesvrsishodne poslove, a obavljanje tih poslova nesumnjivo je trajalo duže od osam časova dnevno.

Zakon o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“ br. 92/2011) u članu 3. stav 2, članu 20. i članu 26. uređuje pravo rehabilitovanih lica na materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabiliticiono obeštećenje). To obeštećenje se ostvaruje u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi.

Međutim, u situaciji kada se ne dovodi u pitanje odgovrnost tužene (i po Zakonu o rehabilitaciji – kao posebnom propisu kao i po članu 172. ZOO), kada je u pitanju naknada štete za prekovremeni rad, neophodno je najpre okvalifikovati pravnu prirodu potraživanja tog vida štete, tj da li se radi o materijalnoj ili nematerijalnoj šteti. Ovo iz razloga što Zakon o državnim službenicima („Službeni list SNRJ“ br. 62/46), koji zakon je važio za vreme na koje se poziva tužilac, nije predviđao mogućnost prekovremenog rada (prema članu 53. citiranog zakona radno vreme je bilo određeno na osam časova dnevno). Prekovremeni rad i rad na praznike nisu posebno vrednovani. Tužilac je bio prinuđen da radi prekovremeno pod teškim uslovima, što se može okarakterisati kao prinudni rad i tortura što je po međunarodnim konvencijama i pravilima humanitarnog prava bilo zabranjeno. Konvencija UN protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni ili postupaka (koju je ratifikovala i naša zemlja) zabranjuje (član 14.) prinudni neljudski rad. Stoga bi tužilac imao pravo na naknadu nematerilane štete zbog povrede prava ličnosti, zbog akta torture u smislu člaa 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji u vezi sa članom 200. ZOO i članom 14. citirane Konvedncije UN. Međutim, nižestepeni sudovi su već razmatrali zahtev u vezi naknade nematerijalne štete i o tom tužbenom zahtevu je odlučeno pravnosnažnom delimičnom presudom Višeg suda u Beogradu P 197/13 od 16.11.2014. godine, pa je pravo tužioca po tom osnovu iscrpljeno kroz ostvarivanje prava na naknadu nematerijalne štete.

Tužilac po članu 189. st. 2. i 3. ZOO potražuje i naknadu materijalne štete u visini razlike u zaradi koju je ostvarivao pre i posle štetnog događaja (ranije ostvarivao zaradu kao pripadnik Narodne milicije, a kasnije nakon izlaska iz zatvora po zaposlenju zarada mu je bila niža). Dalje, tužilac potražuje naknadu materijalne štete i zbog gubitka penzije za period lišenja slobode i nezaposlenosti tvrdeći da bi mu i taj period, da nije bilo štetnog događaja, bio obuhvaćen penzijskim i invalidskim osiguranjem na osnovu kog je stekao penziju i što mu je zbog svega toga penzija niža.

U kontekstu ovog dela zahteva, utvrđeno je da tužilac rešenjem o rehabilitaciji Reh 82/12 od 07.09.2012. godine nije rehabilitovan za četiri krivična dela krađe koja je izvršio. U obrazloženju tog rešenja navedeno je da osuda za krivično delo krađe nije rezultat političke osude već zato što je tužilac uzimao stvari iz državnih magacina „koji su mu s obzirom na poziciju na kojoj se nalazio“ bile dostupne. Pri tome morala se imati u vidu okolnost i činjenica koji je posao tužilac ranije obavljao. Isti je bio milicioner. Pravilno je od strane nižestepenih sudova utvrđeno da tužilac nije dokazao da bi ostvario zaradu koju je imao jer nije pružio dokaze da bi osuđenost za četiri krivična dela krađe garantovala da ostane na istom radnom mestu na kojem je pre hapšenja radio, a i mimo osude za krivičnog delo za koje je rehabilitovan. Stoga se ne može uzeti kao dokazano da je tužilac pretrpeo štetu po tom osnovu (umanjenje zarade). Znači u pogledu tog dela zahteva za štetu pravilno zaključuju nižestepeni sudovi da tužilac nije dokazao svoje tvrdnje, te da je zbog svega toga tužbeni zahtev neosnovan. Ostali navodi iz revizije tužioca nisu od takvog značaja da mogu dovesti do drugačije odluke.

Shodno napred izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić