Protiv pravnosnažnog rešenja donetog u drugom stepenu predlagači su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

O reviziji nije bilo potrebno da se odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23), pošto predlagači revizijom pobijaju odluku donetu u drugom stepenu kojom je preinačena prvostepena odluka i odlučeno o zahtevima stranaka, u kom slučaju je revizija uvek dozvoljena, saglasno članu 403. stav 2. tačka 2. u vezi s čl. 420. ZPP i 27. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku - ZVP („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82, 48/88, „Službeni glasnik RS“, br. 46/95-dr.zakon, 18/2005-dr.zakon, 85/12, 45/13-dr.zakon, 55/14, 6/15, 106/15-dr.zakon, 14/22).

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, čije se odredbe u ovom postupku shodno primenjuju na osnovu odredbe člana 30. stav 2. ZVP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija predlagača osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da je katastarska parcela .. površine 2440 m2, upisana u list nepokretnosti .. k.o. ... kao svojina predlagačā sa po ½, eksproprisana 03.05.2017. godine uz naknadu u korist Republike Srbije za potrebe Javnog preduzeća „Putevi Srbije“ Beograd, radi izgradnje dela auto-puta E763 Beograd-Požega, deonica Surčin-Obrenovac, na predlog JP „Putevi Srbije“ od 15.03.2017. godine, na osnovu rešenja Vlade Republike Srbije 05 br. 465-586/2016 od 31.01.2017. godine kojim je utvrđen opšti interes za eksproprijaciju, odnosno administrativni prenos nepokretnosti (rešenje Odeljenja za imovinsko-pravne, stambene i poslove pravne pomoći Gradske Opštine Surčin broj 465-157/2017 od 03.05.2017. godine pravnosnažno 23.05.2017. godine). Kako pred organom uprave nije došlo do sporazuma o određivanju naknade za eksproprisanu nepokretnost između predlagača i krajnjeg korisnika JP „Putevi Srbije“, sud je sproveo postupak za određivanje naknade u kome je utvrđeno da tržišna vrednost m2 ekpsroprisane parcele iznosi 2.898,14 dinara, što ukupno iznosi 7.071.461,60 dinara (ukoliko se radi o građevinskom zemljištu) odnosno 600,00 dinara (ukupno 1.464.000,00 dinara) ako se radi o poljoprivrednom zemljištu (procena Poreske uprave – Filijala Zemun od 13.10.2020. godine). Prema prostornom planu Gradske Opštine Surčin („Službeni list Grada Beograda“, br. 9/2008) k.p. .. k.o. ... (od koje je 2016. godine formirana, između ostalih, eksproprisana k.p. ..) nalazila se u okviru „građevinskog područja – zona planirano zemljište za porodično stanovanje“, a k.p. .. je predviđena za izgradnju „DP I reda – koridor auto-puta“ prostornim planom područja posebne namene infrastrukturnog koridora Beograd-Južni Jadran deonica Beograd-Požega.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je, primenom čl. 41. i 42. Zakona o eksproprijaciji, obavezao protivnika predlagača da isplati predlagačima iznose od po 3.535.730,08 dinara, odredivši naknadu za eksproprisanu nepokretnost kao za građevinsko zemljište, u iznosu od 7.071.461,60 dinara.

Rešavajući o žalbi protivnika predlagača drugostepeni sud je preinačio prvostepeno rešenje, smanjivši iznos naknade na 1.464.000,00 dinara i obavezavši protivnika predlagača da isplati predlagačima iznose od po 732.000,00 dinara na ime naknade za eksproprisanu nepokretnost, smatrajući da je reč o poljoprivrednom zemljištu. Drugostepeni sud je svoju odluku obrazložio time što je k.p. .. k.o. ..., iako je još od 2008. godine gradsko građevinsko zemljište, u vreme eksproprijacije 2017. godine u javnoj knjizi bila upisana kao poljoprivredno zemljište, zbog čega eventualne kasnije promene namene nisu od značaja za utvrđivanje vrednosti predmetnog zemljišta.

Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da se revizijom predlagača osnovano ukazuje da je pobijana drugostepena odluka zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Pravo na imovinu, kao jedno od osnovnih prava, garantovano je neposredno Ustavom Republike Srbije (član 58) na taj način što se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1) i što je oduzimanje ili ograničenje prava svojine dozvoljeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2). Isto je propisano i odredbama člana 1. i 42. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, br. 53/95, „Službeni list SRJ“, br. 16/01, „Službeni glasnik RS“, br. 23/01, 20/09, 55/13-US, 106/16-autentično tumačenje).

U konkretnom slučaju, predlagačima je eksproprisano građevinsko zemljište, kako je pravilno zaključio prvostepeni sud, s obzirom da mu je takva namena utvrđena još Planom namene prostora iz prostornog plana Gradske Opštine Surčin od 2008. godine, i takvu namenu je ono imalo i u momentu eksproprijacije 2017. godine. Zakonom o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 47/03, 34/06, 39/09) važećim u vreme određivanja namene nepokretnosti predlagača, bilo je propisano da je građevinsko zemljište zemljište na kojem su izgrađeni objekti i zemljište koje služi redovnoj upotrebi tih objekata, kao i zemljište koje je, u skladu sa zakonom, odgovarajućim planom predviđeno za izgradnju i redovno korišćenje objekata (član 67. stav 1.). Posebna vrsta građevinskog zemljišta, prema tom zakonu, je javno građevinsko zemljište koje je planom donetim u skladu sa ovim zakonom namenjeno za izgradnju javnih objekata od opšteg interesa i za javne površine i koje je u državnoj svojini (član 69. stav 2).

Zakon o planiranju i izgradnji od 2003. godine nije izričito propisivao postupanje nadležnih organa u vezi sa promenom namene poljoprivrednog i šumskog zemljišta u građevinsko zemljište, na način koji je uređen važećim Zakonom o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09, 64/10-US, 24/11, 121/12, 42/13-US, 50/13-US, 54/13-US, 98/13-US, 132/14, 145/14, 83/18, 31/19, 37/19- dr.zakon, 9/20, 52/21). Naime, članom 88. važećeg zakona propisana je obaveza organa nadleženog za donošenje planskog dokumenta da, kada se planskim dokumentom promeni namena poljoprivrednog i šumskog u građevinsko zemljište, u roku od 15 dana od dana stupanja na snagu tog dokumenta dostavi organu nadležnom za poslove državnog premera i katastra planski dokument koji sadrži opis katastarskih parcela kojima je promenjena namena ili opis granice planskog dokumenta sa popisom katastarskih parcela sa odgovarajućim grafičkim prikazom (stav 1). Stavom drugim istog člana je izričito propisano pravo vlasnika takvog zemljišta da od dana stupanja na snagu planskog dokumenta kojim je izvršena promena namene poljoprivrednog i šumskog zemljišta u građevinsko zemljište, ostvaruje sva prava vlasnika na građevinskom zemljištu u skladu sa ovim zakonom.

Međutim, okolnost što ranije važećim Zakonom o planiranju i izgradnji nije bilo izričito propisano pravo vlasnika zemišta kome je od dana stupanja na snagu planskog dokumenta promenjena namena (iz poljoprivrednog i šumskog) u građevinsko da ostvaruje sva prava vlasnika na građevinskom zemljištu u skladu sa tim zakonom, ne znači da konkretnu činjenično-pravnu situaciju treba tumačiti kao što je to učinio drugostepeni sud, uskraćivanjem prava vlasnicima eksproprisane građevinske parcele da im bude naknađen prvi iznos tržišne cene te parcele.

Ljudska prava zajemčena Ustavom neposredno se primenjuju (član 18. stav 1), a odredbe o njima tumače se u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18. stav 3). Pri ograničenju ljudskih prava zajemčenih Ustavom svi državni organi, a naročito sudovi, dužni su da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti i svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava (član 20. stav 3. Ustava). S tim u vezi, propust državnih organa da postupe u skladu sa načelima dobre uprave i pravovremeno razmene informacije i izvrše odgovarajuće upise u javnu knjigu o statusu i nameni zemljišta planiranog za izgradnju državnog infrastrukturnog projekta, ne može se tumačiti na štetu predlagača – vlasnika zemljišta koje im se za tu svrhu oduzima, tako što bi se prekomerno zadiralo u njihovo pravo svojine i neopravdano umanjivala naknada za zemljište koje im se ekspropriše, procenjivanjem njegove tržišne cene kao da je predmetno zemljište poljoprivredno, iako je jasno da je reč o građevinskom zemljištu, jer je predviđena za izgradnju „DP I reda – koridor auto-puta“ prostornim planom područja posebne namene infrastrukturnog koridora Beograd-Južni Jadran deonica Beograd-Požega.

S obzirom na izloženo, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prvostepeni sud, za razliku od drugostepenog, pravilno primenio materijalno pravo kada je predlagačima dosudio naknadu za eksproprisanu nepokretnost prethodno zaključivši da je u pitanju reč o građevinskom zemljištu, pa je odlučio kao u izreci ovog rešenja, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima postupka doneta je na osnovu člana 165. stav 1. u vezi s čl. 153. stav 1. i 154. stav 1. ZPP, s obzirom na uspeh predlagača u postupku po reviziji. Protivnik predlagača obavezan je da naknadi predlagačima troškove postupka po reviziji, čiji je iznos odmeren primenom, na osnovu člana 154. stav 2. ZPP, Taksene i Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, i to na ime sastava revizije od 18.000,00 dinara i takse za reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara i revizijsku odluku od 5.700,00 dinara.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić