Protiv pravnosnažne presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, pogrešne primene materijalnog prava, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i prekoračenja tužbenog zahteva.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 – US), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a ni druge povrede propisane odredbama člana 398. stav 1. tačke 2. i 4. ZPP, na koje je revizijom ukazano pozivom na razloge iz čl. 407. stav 1. tačke 3. i 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 ... 18/2020).

Prema utvrđenim činjenicama, pravni prethodnik tužilje, sada pokojni tužilac BB bio je zaposlen kod tuženog na radnom mestu ... VKV PC „Mehanizacija“. Dana 16.11.2000. godine tuženi je pozivom na odredbu člana 108. tačka 1. Zakona o radnim odnosima doneo rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca, zbog neopravdanog izostajanja sa posla pet radnih dana, u periodu od 13.11.2000. godine do 20.11.2000. godine. Rešenjem Republičkog fonda PIO zaposlenih od 25.03.1999. godine, kod pokojnog tužioca je utvrđena preostala radna sposobnost, po kom osnovu mu je utvrđeno njegovo pravo na raspoređivanje na drugom odgovarajućem poslu, bez težeg fizičkog naprezanja, kao što su poslovi tuženog u magacinu, sa punim radnim vremenom i pravom na novčanu naknadu. Do realizacije ovog prava nije došlo, pošto se BB nije pojavljivao na poslu, izostanak nije opravdao medicinskom dokumentacijom, niti mu je rešenjem tuženog priznato pravo na plaćeno, odnosno neplaćeno odsustvo. U toku 2000. godine prema evidenciji tuženog on se vodio na bolovanju preko 60 dana, a naknada mu nije isplaćivana. Donošenju spornog rešenja o otkazu prethodili su telefonski pozivi, odnosno telegram tuženog od 09.11.2000. godine, kojima se zahteva od zaposlenog da opravda izostanak sa posla. Pošto BB to nije učinio, a dugi period izostanka sa posla nije na bilo koji način imao opravdanje u drugom pravnom osnovu, drugostepeni sud nalazi da je zakonit prestanak radnog odnosa nezavisno od volje zaposlenog otkazom ugovora o radu od strane poslodavca u skladu sa odredbom člana 108. stav 1. tačka 1. Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“ br. 55/96) koji kao otkazni razlog predviđa neopravdan izostanak s posla pet radnih dana uzastopno, odnosno sedam radnih dana sa prekidima u toku tri meseca. Sud konstatuje da u sadržini rešenja postoje omaške u označavanju datuma, iste tretira kao omaškama u pisanju, te ih ne nalazi od bitnog uticaja na zakonitost rešenja. Navodi da postupa po nalozima iz rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2 268/2016 od 22.06.2016. godine i Rev2 2725/2017 od 21.02.2018. godine, te da na osnovu neposredno izvedenih dokaza pred drugostepenim sudom dana 08.06.2021. godine, ocenjuje da se zakonski razlog za otkaz stekao u vremenskom periodu od ponedeljka 13.11. do petka 17.11.2000. godine, što bi vodilo zaključku da je datum prestanka radnog odnosa 20.11.2000. godine.

Kako to navodi i drugostepeni sud, pobijana drugostepena odluka rezultat je iskazanog stanovišta u rešenju Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2725/2017 od 21.02.2018. godine, po kome za zakonitost prestanka radnog odnosa nije neophodno sprovođenje disciplinskog postupka, a za sporni odnos je bitno da je tužilac izostao s posla u periodu na koji se odnosi osporeno rešenje i da je izostanak bio neopravdan, pri čemu pogrešan datum prestanka radnog odnosa nužno ne dovodi do nezakonitosti rešenja o prestanku radnog odnosa u celini.

Vodeći računa o svim okolnostima koje su prethodile donošenju osporenog rešenja, da je na osnovu neposredno izvedenih dokaza pravilno zaključeno da je BB sa posla neopravdano izostao cele 2000. godine, ovaj sud drugostepenu presudu nalazi zakonitom, pošto su formalni nedostaci rešenja pravilno pravno vrednovani. Nesumnjivo je razjašnjeno da je pasivnost tužioca bila protivna propisima o radnim dužnostima i da je kod njega postojala svest o tome. Osim navedenog, za ovaj sud nije mogla ostati bez značaja ni činjenica da je BB osporeno rešenje uredno uručeno tek 17.02.2003. godine, kada je po odredbi člana 111. stav 1. Zakona o radnim odnosima predviđen prestanak radnog odnosa iz zakonskog razloga otkaza ugovora o radu.

Pravilno je odlučeno i o parničnim troškovima u skladu sa odredbama članova 161. stav 2. i 150. ZPP.

Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u izreci primenom člana 405. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić