Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 715/2022 od 07.04.2022. godine, u stavu prvom izreke preinačena je navedena prvostepena presuda u stavu prvom i drugom njene izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev za isplatu naknade štete u visini razlike između pripadajuće i isplaćene zarade i razlike između pripadajućeg i isplaćenog dodatka na zaradu prema zaključku Vlade RS 05 br.120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine, u iznosima označenim u izreci odluke, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke navedena prvostepena presuda je ukinuta u stavu trećem i četvrtom njene izreke i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv stava prvog pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju iz svih zakonskih razloga.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju kojim je osporio revizijske navode tužioca i predložio odbijanje revizije kao neosnovane. Troškove za sastav odgovora na reviziju je tražio.

Ispitujući pobijanu presudu po odredbi člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija osnovana.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, tužilac je u spornom periodu bio u radnom odnosu kod tuženog na poslovima i radnim zadacima višeg referenta. Tužiocu je rešenjem tuženog određen koeficijent za obračun i isplatu plate od 8,85 uvećan po osnovu složenosti i odgovornosti poslova na poslovima ..., tako da iznosi 10,05 sa dodatkom za minuli rad od 0,4%. Tako utvrđena plata tužioca kao radno angažovanog na Kosovu i Metohiji uvećana je za 50% po osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine. Iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko – finansijske struke, koji nije osporen od strane tuženog, prema prvoj varijanti utvrđena je razlika plate koja predstavlja predmet tužbenog zahteva, i to u visini razlike između minimalne i osnovne plate za utuženi period u iznosu od 40.776,03 dinara, kao i razlika u visini tzv. „kosovskog dodatka“ za isti period u iznosu od 24.046,15 dinara, dok prema drugoj varijanti zarada koju je tužilac primio je veća od minimalne zarade.

Na temelju ovakvog činjeničnog stanja prvostepeni sud je prihvatajući prvu varijantu nalaza veštaka utvrdio da je obračun osnovne zarade koju je tužilac primao po utvrđenom koeficijentu sa osnovicom i minulim radom u pojedinim mesecima spornog perioda bio manji od iznosa minimalne zarade, pa budući da je tuženi isplaćivao zaradu tužiocu ispod minimalne u utuženom periodu, time je osnovan tužbeni zahtev za isplatu razlike, kao i zahtev tužioca za isplatu pripadajućeg dodatka na zaradu prema Zaključku Vlade RS od 25.12.2008. godine, jer je u pojedinim mesecima tuženi taj dodatak isplatio manje od propisanog, pa je usvojio u celosti tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog, primenjujući odredbe Zakona o radu i odredbe člana 5. i 6. Zakona o platama službenika i nameštenika u organima autonomne pokrajine i lokalne uprave („Službeni glasnik RS“, br. 113/2017...86/2019) preinačio prvostepenu presudu u delu u kome je odlučeno o zahtevu tužioca za isplatu razlike zarade, kao i o zahtevu tužioca za isplatu pripadajućeg dodatka na zaradu i odbio zahteve, nalazeći da je ukupna zarada koju je tužilac primio sa minulim radom i uvećanjem od 50% mesečno na ime „kosovskog dodatka“ u većem iznosu u odnosu na obračun minimalne zarade sa uvećanjem po osnovu minulog rada. Stoga smatra da tužilac neosnovano potražuje utuženu razliku.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata ovakvo stanovište drugostepenog suda, jer nalazi da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Zarada zaposlenog se, prema članu 105. stav 1. i 2. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/2005...75/14,), sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade. Shodno članu 111. stav 1. i 2. istog zakona, zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom. Tužiocu, u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine pripada i pravo na uvećanje zarade u visini od 50% mesečno.

Cilj isplate minimalne zarade je obezbeđenje zaštite zaposlenog u smislu zadovoljenja osnovnih egzistencijalnih potreba. U konkretnom slučaju, prema nalazu veštaka tužiocu je obračunata plata u manjem iznosu od minimalne zarade i na taj iznos vršeno je uvećanje od 50% mesečno, a takav obračun nije pravilan, s obzirom da tužilac pre svega ima pravo na isplatu minimalne zarade, a potom i pravo na uvećanje od 50% obračunato na taj iznos. Suprotnim stanovištem isplata tkz. „kosovskog dodatka“ bi izgubila svoju namenu i svrhu. Shodno navedenom, kako je isplaćena ukupna zarada tužiocu u spornom periodu manja od iznosa koji se dobija obračunom i primenom minimalne zarade uz uvećanje iste za 50% mesečno, to je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac ima pravo na utuženu razliku zarade i razliku isplaćenog i pripadajućeg dodatka na zaradu.

Iz tih razloga, primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP preinačena je drugostepena presuda i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Tužiocu, koji je uspeo u postupku po reviziji saglasno članovima 153., 154. i 163. ZPP, u stavu drugom izreke dosuđeni su troškovi revizijskog postupka prema opredeljenom iznosu, odnosno za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, obračunato prema važećoj Advokatskoj tarifi. Tužiocu se ne dosuđuju troškovi takse, jer nije postavljen opredeljen po iznosu zahtev za isplatu tih troškova (član 163. st. 1. i 2. ZPP).

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić