Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3633/21 od 10.05.2022. godine, žalba tužbenog je odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda potvrđena u stavovima od drugog do dvadesetog izreke. Odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je blagovremeno podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 441. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, o kojoj revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, a tuženi navodima revizije ne konkretizuje druge povrede odredaba postupka koje su predviđene kao revizijski razlog po članu 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac, kao izvršilac posla je sa tuženim, kao naručiocem posla, zaključio sporne ugovore o obavljanju privremenih i povremenih poslova, na osnovu kojih je neprekidno bio radno angažovan od 01.01.2014. godine do 31.08.2018. godine, kada je istekao period za koji je bio zaključen poslednji ugovor od 27.04.2018. godine. Tužilac je sve vreme obavljao poslove ..., koji su opštim aktom tuženog sistematizovani kao radno mesto. Rešenja o godišnjem odmoru nije dobijao u spornom periodu, ali je godišnji odmor faktički koristio 10 – 15 dana u toku godine. Nakon isteka roka po poslednje zaključenom ugovoru, tuženi je saopštio tužiocu da ugovor više neće biti produžavan.

Pošto je tužilac u opisanim okolnostima više od četiri godine, bez prekida, bio radno angažovan kod tuženog, nižestepeni sudovi nalaze da osnovanost postavljenog tužbenog zahteva proizilazi iz odredbi članova 32, 37. i 197. stav 1. Zakona o radu, te članova 66. i 103. Zakona o obligacionim odnosima. Ugovori o privremenim i povremenim poslovima su po ovim odredbama specifični ugovori radnog angažovanja van radnog odnosa, a suština njihovog predmeta je da poslovi radi čijeg se obavljanja zaključuju ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini. Poslovi koje je tužilac kontinuirano obavljao sistematizovani su kao radno mesto po opštem aktu tuženog, po svojoj sadržini i opisu ne mogu se upodobiti sa privremenim i povremenim poslovima iz člana 197. Zakona o radu, pa pošto je članom 13. Zakona o obligacionim odnosima zabranjeno vršenje prava iz obligacionih odnosa protivno cilju zbog koga je ono zakonom ustanovljeno ili priznato, ugovori su po članu 103. tog zakona, ništavi. Norma člana 197. Zakona o radu je imperativnog karaktera i cilj joj je da se spreči zloupotreba jače ugovorne strane u obligacionom odnosu, ovde tuženog koji je sa tužiocem zaključivao ugovore o privremenim i povremenim poslovima. Stupanjem na rad dana 01.01.2014. godine tužilac je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, a bez uticaja na sporni odnos je zabrana zapošljavanja novih lica po članu 27e stav 34. Zakona o budžetskom sistemu koja je uvedena i bila u primeni od 01.03.2014. godine.

Stanovište nižestepenih sudova je pravilno, pa su po oceni Vrhovnog kasacionog suda svi navodi revizije neosnovani.

Sadržinom postavljenog tužbenog zahteva, tužilac ostvaruje prava po osnovu radnog angažovanja u vremenskom periodu dužem od četiri godine, zahtevajući da se njegov radni status uskladi sa imperativnim odredbama Zakona o radu. Donošenjem pobijane presude, sankcionisana je utvrđena zloupotreba prava od strane tuženog, kao jače ugovorne strane koja je određivala uslove radnog angažovanja.

Suprotno revizijskim navodima, pravnu prirodu ugovora ne određuje njegov naziv, već sadržina pravnog odnosa koji je njime zasnovan, a vrsta poslova koje je tužilac obavljao i dužina njihovog kontinuiranog trajanja, nesumnjivo upućuju na zaključak da se čitav period ima posmatrati kao jedan ugovor o radu na neodređeno vreme. Stoga je pravilno naložena reintegracija tužioca u radni odnos. Zloupotreba prava po članu 13. Zakona o obligacionim odnosima zabranjena je i sud joj je pravilno pružio pravnu zaštitu.

Pravilno je pobijanom presudom odlučeno i o parničnim troškovima na osnovu članova 165. stav 1, 153. i 154. ZPP.

Iz iznetih razloga, na osnovu odredbi članova 414. stav 1, 165. stav 1 i 154. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić