Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 ... 18/20) i zaključio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, koga je utvrdio drugostepeni sud na osnovu rasprave pred tim sudom, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na poslovima ... u Službi za ... u Tehničkom sektoru sve do 31.05.2018. godine kada mu je rešenjem tuženog broj ...-... otkazan ugovor o radu sa pripadajućim aneksima, na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, jer je prestala potreba za tužiočevim radom. Navedenim rešenjem, tačkom 3. dispozitiva, tuženi je primenom odredbi člana 158. i 159. Zakona o radu utvrdio da tužiocu pripada pravo na otpremninu u ukupnom iznosu od 163.486,54 dinara, za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu kod poslodavca kod koga je ostvario pravo na otpremninu, koja mu je u celosti isplaćena pre otkazivanja ugovora o radu. Donošenju tog rešenja prethodila je preporuka Gradskog veća Grada Kragujevca od 25.01.2018. godine koji je osnivač tuženog, za isplatu stimulativnih otpremnina u iznosu od 36.000,00 dinara za svaku navrešenu godinu rada u radnom odnosu kod poslodavca kod koga se ostvaruje pravo na otpremninu, zbog sprovođenja Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, a u cilju racionalizacije zaposlenih do 31.03.2018. godine. Pri tom se uzima u obzir ukupno ostvareni radni staž u javnim preduzećima. Kod tuženog je zaposlenima na sastanku 29.01.2018. godine predočena preporuka Gradskog veća za isplatu stimulativne otpremnine, kada je određen preliminarni rok za izjašnjenje zaposlenih do 01.02.2018. godine, kao i da će se broj zaposlenih svesti na 50 i da zaposleni informacije mogu dobiti u službi finansijske operative. Krajem januara 2018. godine održan je zbor sa svim zaposlenim kod tuženog na kome je direktor tuženog obavestila zaposlene mogućnosti dobrovoljnog prestanka radnog odnosa uz isplatu otpremnine od 36.000,00 dinara po godini staža. Dalje, na sastanku sa zaposlenima u Službi ... 06.02.2018. godine, su zaposlenima predočili da je usvojen akt kojim se ukida Tehnički centar i da se niko od zaposlenih u Tehničkom centru nije prijavio za stimulativni odlazak, da će se proces reorganizacije završiti do 31.03.2018. godine i da je cilj da se zaposleni obaveste o pravu koje se odnosi na stimulativni odlazak. Direktor tuženog je zaposlene u Tehničkom centru, pa i tužioca lično o tome obavestio. Tada je tužilac rekao da nije za to zainteresovan. Zainteresovani zaposleni za isplatu stimulativnih otpremnina su se prijavljivali kod direktora. Spisak zainteresovanih za ovu mogućnost se nalazio kod svedoka koje je drugostepeni sud saslušao, a jedan od svedoka je u martu mesecu 2018. godine podelio ankentni listić za isplatu otpremnine svim zaposlenima, sa brojem, datumom i podacima o zaposlenom, uz ankentni list o ostvarivanju prava kod NZS, te je utvrđeno da je svedoku tužilac vratio ankentni list za isplatu otpremenine i odbio da ga potpiše, dok je anketni list za NSZ primio i potpisao. Anketni list je upućen tužiocu radi izjašnjavanja o nameri i spremnosti za sporazumni prestanak radnog odnosa uz isplatu novčane naknade u skladu sa članom 21. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru. Tuženi je doneo Pravilnik o izmenama pravilnika o sistematizaciji radnih mesta 23.05.2018. godine, kojim je ukinuto i radno mesto ... na kome je bio zaposlen tužilac. Kod tuženog je donet program rešavanja viška zaposlenih, 24.05.2018. godine, čiji sastavni deo i spisak zaposlenih koji su se izjasnili za isplatu stimulativne otpremnine od 36.000,00 dinara (18 zaposenih), spisak zaposlenih koji su se opredelili za drugu opciju – po članu 21. stav 2. tačka 2. Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru i spisak zaposlenih koji su se opredelili za treću opciju po Zakonu o radu, njih šestoro među kojima je i tužilac.

Tužbeni zahtev je tužilac zasnovao na tvrdnji da njemu, kao i grupi od još petoro zaposlenih kod tuženog, tuženi nije ponudio nikakvu anketu, odnosno da nije tražio izjašnjenje, te mu je otpremnina isplaćena primenom odredaba Zakona o radu, a ne primenom preporuke Grada Kragujevca, čime je tuženi tužiocu pričinio štetu u novčanom iznosu koga potražuje na ime razlike u obračunu otpremnine.

Drugostepeni sud je ocenom izvedenih dokaza, saslušanjem svedoka i iz sadržine pisanih dokaza, utvrdio da je tuženi sa zaposlenima održao sastanke, a posebno sa zaposlenima u Tehničkom centru – Služba ..., na kojim sastancima su zaposleni obavešteni o mogućnosti prestanka radnog odnosa uz isplatu otpremnine u iznosu od 36.000,00 dinara po godini staža, i o tome da će Tehnički sektor biti ukinut, da su kod tuženog podeljeni anketni listići za izjašnjenje za isplatu otpremnine svim zaposlenima, pa i tužiocu. Direktor tuženog je lično razgovarao o tome sa tužiocem. Prema tako utvrđenom činjeničnom stanju je drugostepeni sud zaključio da je tuženi dokazao da je postupio u skladu sa odredbom člana 21. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru i sproveo anketu među zaposlenima koji rade na poslovima na kojima postoji potreba smanjenja broja izvršilaca o njihovim namerama i spremnosti za sporazumni prestanak radnog odnosa uz isplatu novčane naknade. Kako je nastao otkazni razlog iz člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu i tužiocu po tom osnovu rešenjem od 31.05.2018. godine u delu koji se ne pobija tužbom, otkazan ugovor o radu, uz isplatu otpremnine, drugostepeni sud zaključuje da nema osnova za obavezu tuženog da tužiocu naknadi štetu, jer mu pripada otpremnina obračunata primenom člana 158. i 159. Zakona o radu. Smatra da nema uzročno-posledične veze između isplate zakonske otpremnine po pravnosnažnim rešenjima kojima je tužiocu otkazan ugovor o radu i štete koju tužilac potražuje, šta više da postoji razlog za isključenje odgovornosti u ponašanju tužioca, koga tuženi nije onemogućio nijednom radnjom da koristi prava koja mu kao tehnološkom višku pripadaju.

Tužilac u reviziji osporava pravilnost primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda tako što se poredi sa položajem drugog zaposlenog, BB za koga je drugostepeni sud utvrdio da mu je rešenjem o otkazu ugovora o radu utvrđeno pravo na otpremninu u ukupnom iznosu od 540.000,00 dinara, koji iznos je obračunat u skladu sa zaključkom Gradskog veća grada Kragujevca od 25.02.2018. godine, o iznosu od 36.000,00 dinara za svaku godinu radnog staža ostvarenog u preduzećima čiji je osnivač Grad Kragujevac. Za tog zaposlenog je drugostepeni sud utvrdio da jeste iskazao spremnost da prihvati opciju raskida radnog odnosa uz isplatu stimulativne naknade i nalazio se na spisku radnika zainteresovanih za sporazumni raskid radnog odnosa sa tuženim i zaključuje da mu radni odnos prestaje u skladu sa članom 22. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru što je i konstatovano u uvodu rešenja kojim je njemu otkazan ugovor o radu, od 31.05.2018. godine. Nalazi da je u suštini zaposlenom BB sprazumno prestao radni odnos uz isplatu tako obračunate otpremnine u skladu sa Zaključkom Grada veća grada Kragujevca od 25.02.2018. godine. Revident osporava pravilnost ovakvog zaključka. U odnosu na tog zaposlenog revident smatra da drugostepeni sud nije imao osnova da rešenje smatra sporazumom. Nadalje, smatra da ne postoji „stimulativna otpremnina“ i da je taj termin tuženi izmislio da bi ga zloupotrebio izdvajajući tužioca i nanoseći mu štetu u odnosu na ostale, iako njegova pravna situacija nije drugačija od pomenutog zaposlenog BB. Revident ističe da kod tuženog nikome nije prestao radni odnos primenom odredbe člana 21. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, odnosno sporazumom. Dalje, smatra da sprovođenje ankete ne može imati tretman odlučne, bitne i opredeljujuće činjenice u ostvarivanju konkretnog prava zaposlenog.

Vrhovni kasacioni sud smatra da je revizija neosnovana. Prema utvrđenom činjeničnom stanju i stanju u spisima predmeta, rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu, broj ...-... od 31.05.2018. godine tuženi je doneo na osnovu odredbe člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, jer je prestala potreba za tužiočevim radom. Rešenje o otkazu ugovora o radu nije predmet parnice. Tužilac tužbom osporava pravilnost odredbe sadržane u rešenju kojim se utvrđuje pravo tužiocu na otpremninu u iznosu od 163.486,54 dinara, primenom odredaba člana 158. i 159. Zakona o radu, smatrajući da tužiocu pripada otpremnina prema preporuci Gradskog veća grada Kragujevca od 25.01.2018. godine, odnosno u visini stimulativnih otpremnina u iznosu od 36.000,00 dinara za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu kod poslodavca i drugih javnih preduzeća čiji je osnivač Grad Kragujevac. Međutim, prema odredbama Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru koji se primenjuje na rad tuženog, u članu 22. stav 3. je propisano da zaposleni koji je utvrđen kao višak ima pravo na isplatu otpremnine zbog prestanka potrebe za njegovim radom u visini koja se određuje u skladu sa zakonom kojim se uređuje njegov radno-pravni status, a koja se obračunava za sve godine rada u radnom odnosu u javnom preduzeću. Kod neosporenog osnova za prestanak radnog odnosa tužiocu, otkazom ugovora o radu sa otkaznog razloga iz člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, osnov za obračun i isplatu otpremnine zaposlenom je u odredbi člana 158. istog zakona prema kojoj je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. zaposlenom isplati otpremninu u skladu sa ovim članom, a visina otpremnine utvrđuje se opštim aktom i ugovorom o radu, stim što ne može biti niža od zbira trećine zarade zaposlenog za svaku navrešenu godinu rada u radnom odnosu kod poslodavca kod koga ostvaruje pravo na otpremninu. Zaradom u smislu tih odredaba smatra se prosečna mesečna zarada zaposlenog isplaćena za poslednja tri meseca koja prethode mesecu u kojem se isplaćuje otpremnina (član 159.). Prema utvrđenom činjeničnom stanju ne proizlazi da je opštim aktom tuženog ili ugovorom o radu tužioca predviđena drugačija visina otpremnine za slučaj otkaza ugovora o radu po odredbi člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu od one koja tužiocu određena rešenjem otkaza o ugovora o radu. Predmet spora nije računska tačnost obračuna otpremnine koju tuženi isplatio tužiocu već primena navedenih odredaba člana 158. i 159. Zakona o radu kod utvrđivanja visine otpremnine. Tužilac suprotstavlja primeni ove odredbe primenu obračuna iz preporuke Gradskog veća grada Kragujevca od 25.01.2018. godine za isplatu stimulativnih otpremnina. Međutim, kako je drugostepeni sud pravilno zaključio, preporuka se odnosi na situaciju iz odredbe člana 21. Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glasnik RS“ br. 68/15). Zakonom o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glasnik RS“ br 68/2015, 81/2016 – US i 95/2018) je u članu 21. bilo predviđeno da organizacioni oblik u kome postoji potreba racionalizacije broja zaposlenih na određenim poslovima u skladu sa preduzetim merama za smanjenje broja zaposlenih je dužan da sprovede anketu među zaposlenima koji rade na poslovima za koje više ne postoji potreba, ili postoji potreba smanjenja broja izvršilaca, o njihovim namerama i spremnosti za sporazumni prestanak radnog odnosa uz isplatu novčane naknade. Organizacioni oblik može da zaključi sporazum o prestanku radnog odnosa sa zaposlenima koji su se izjasnili da prihvataju prestanak radnog odnosa uz isplatu novčane naknade, ako za radom navedenog zaposlenog prestaje potreba i uz isplatu novčane naknade u visini kako je to određeno u članu 21. navedenog zakona. Prema utvrđenom činjeničnom stanju nema osnova da tužilac ostvari tako predviđenu naknadu u visini prema preporuci osnivača tuženog za isplatu stimulativnih otpremnina. Ovo stoga što je tužiocu radni odnos prestao uz isplatu otpremnine po odredbi člana 22. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnm sektoru, odnosno po odredbi člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu u kom slučaju ima pravo na otpremninu u visini koja se određuje u skladu sa zakonom kojim se uređuje njegov radno-pravni status, što je napred citirana odredba Zakona o radu. Dakle, prema osnovu po kome je tužiocu prestao radni odnos otkazom ugovora o radu, nema osnova za drugačiji obračun i isplatu otpremnine od načina predviđenog Zakonom o radu u članu 158. i 159. Zakona o radu. Zato je revizija tužioca neosnovana.

Odluka je doneta po odredbi člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić