Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 547/2021 od 01.02.2022. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da tužilji na ime naknade troškova za ishranu u toku rada za period od 01.02.2018. do 31.12.2020. godine, isplati iznos od 108.304,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 30.10.2021. godine do isplate, kao i iznos od 23.156,21 dinar na ime zakonske zatezne kamate obračunate od dospelosti do 29.10.2021. godine u roku od osam dana. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji, na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.02.2018. do 31.12.2020. godine, isplati 79.848,54 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 30.10.2021. godine do isplate, kao i iznos od 16.635,96 dinara na ime zakonske zatezne kamate obračunate od dospelosti do 29.10.2021. godine u roku od osam dana. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova postupka isplati ukupno iznos 91.126,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti pa do konačne isplate u roku od osam dana. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužilje za oslobađanje od obaveza plaćanja sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2439/22 od 13.06.2022. godine odbijene su žalbe stranaka i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 547/2021 od 01.02.2022. godine, potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ispunjeni su uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog radi ujednačavanja sudske prakse o pravu zaposlenih u zdravstvenim ustanovama na isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, zbog čega je na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u spornom periodu bila u radnom odnosu kod tuženog i obavljala poslove ... sa koeficijentom za obračun zarade od 6,83. Tuženi je u spornom periodu tužilji obračunavao i isplaćivao platu na taj način što je množio koeficijent radnog mesta tužilje sa osnovicom na tom radnom mestu koji objavljuje Vlada RS i tako dobijeni iznos upoređivao sa minimalnom zaradom, pa ukoliko bi tako dobijeni proizvod bio niži od minimalne zarade tuženi je vršio dopunu plate do visine minimalne zarade. Tuženi u obračunskim listama za sporni period nije iskazivao topli obrok i regres, niti koji deo koeficijenta se odnosi na ove naknade. Ugovorena plata tužilje u čitavom spornom periodu bila je niža od minimalne zarade.

Tužbeni zahtev je postavljen u skladu sa varijantom nalaza sudskog veštaka ekonomske struke prema kojoj je obračun izvršen na osnovu prisustva na radu i najpovoljnijeg kriterijuma u uporednim važećim Kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji, između ostalog PKU za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije prema kojem je dnevni iznos toplog obroka 250,00 dinara bruto, a regres za korišćenje godišnjeg odmora iznosi 1/12 minimalne zarade na mesečnom nivou.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su našli da postoji obaveza tuženog da tužilji isplati sporne naknade. Tužilji, po definiciji iz člana 111. Zakona o radu, u minimalnoj zaradi ne može da bude sadržana predmetna naknada troškova, nezavisno od činjenice što je odredbom člana 4. stav 1. Zakona o platama u državnim organima, javnim službama propisano da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stavom 2. istog člana da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Po mišljenju nižestepenih sudova, u situaciji kada je tuženi isplaćivao minimalnu zaradu sledi da tužilji nije isplaćen topli obrok i regres, pa je tuženi dužan da joj tu naknadu isplati u iznosu utvrđenom pravnom analogijom, prema kriterijumima u uporednim važećim Kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji za preduzeća koja se finansiraju iz budžeta koji su bili važeći u istom vremenskom periodu na koji se odnosi i predmetno potraživanje tužilje (za topli obrok iznos od 250,00 dinara – bruto i mesečni iznos regresa u visini 1/12 minimalne zarade, za svaki mesec utuženih perioda).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tuženog ukazuje da su na pravilno utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Tuženi je zdravstvena ustanova koja se u smislu Zakona o javnim službama (“Službeni glasnik RS, br. 24/91…83/14) smatra javnom službom, zbog čega se na zaposlene kod tuženog primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19).

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19), propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3.). Odredbom člana 3. stav 1. tog Zakona propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Na osnovu odredbe člana 4. stav 1. istog zakona propisano je da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stav 2. istog člana zakona da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Poseban Kolektivni ugovor za zdravstvene ustanove čiji je osnovač Republika Srbija, AP Vojvodina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 96/19, 58/20), u odredbi člana 91. propisuje elemente za utvrđivanje plate, tako da se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plate, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata i dela plate po osnovu radnog učinka, u skladu sa zakonom.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...113/17), u odredbi člana 118. stav 1. propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to, između ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5.) i regres za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6.), a prema stavu 2. te odredbe zakona, visina troškova iz stava 1. tačka 5. ovog člana mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno, na osnovu odredbe člana 2. stav 2. tog zakona.

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 13. Uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun isplata zaposlenih iz člana 1. ove Uredbe, koje se primenjuju na zaposlene u zdravstvenim ustanovama.

U konkretnom slučaju, tužilja je zaposlena kod tuženog koji se smatra javnom službom, na radnom mestu ..., pa se na utvrđivanje i obračun njene plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijerna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. Pošto poseban zakon (Zakon o platama u državnim organima i javnim službama) propisuje da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ta odredba posebnog Zakona isključuje primenu opšte norme iz Zakona o radu. Posebnim Kolektivnim ugovorom za zdravstvene ustanove čiji je osnovač Republika Srbija, AP Vojvodina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 96/19, 58/20) nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, a to pravo nije predviđao ni prethodno važeći Posebni kolektivni ugovor („Službeni glasnik RS“, br. 106/2018). Dakle, na osnovu gore navedenih propisa, proizlazi da su primanja po osnovu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržana u koeficijentu kao jednom od elemenata plate, pa ne postoji pravni osnov za ostvarivanje predmetnog prava tužilje sadržan bilo u opštem, bilo u posebnom aktu. To znači da tužilji ne pripada pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora pošto su te naknade sadržane u koeficijentu plate, pa je to što je tužilji u spornom periodu isplaćivana minimalna zarada bez uticaja na odlučivanje.

Imajući u vidu sve navedeno, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev.

Saglasno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu I izreke.

Tuženi je uspeo u sporu pa mu na osnovu čl. 153. i 154. ZPP sud dosuđuje sledeće troškove prvostepenog i drugostepenog postupka i to: za odgovor na tužbu 9.000,00 dinara, na ime zastupanja na dva održana ročišta po 10.500,00 dinara, na ime stručnog sastava žalbe 18.000,00 dinara, takse za odgovor na tužbu 7.648,00 dinara što ukupno čini iznos od 55.648,00 dinara. Troškovi za sudsku taksu za žalbu nisu priznati jer isti nisu opredeljeni. Nisi priznati ni troškovi za podnesak od 01.02.2021. godine jer isti nije bio opredeljen.

Tuženom, prema uspehu u revizijskom postupku, primenom odredbi čl. 153, 154. i 163. ZPP pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka i to za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, prema važećoj AT koliko je i traženo.

Iz navedenih razloga, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu II i III izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić