Vrhovni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branilaca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim rešenjima protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u odnosu na povredu zakona iz člana 441. stav 3. ZKP, u vezi člana 23. i 25. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

Branioci okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuju da su, u konkretnom slučaju, postupanjem nižestepenih sudova povređene odredbe člana 23. stav 3. i člana 25. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela. Prema navodima zahteva, sud osumnjičenom i braniocima nikad nije uručio preciziran zahtev Tužioca za organizovani kriminal od 26.09.2022. godine, za koji su saznali iz obrazloženja prvostepenog rešenja, na koji način je povređena odredba člana 23. stav 3. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela. Naime, prema navodima zahteva, vlasnik imovine mora dobiti priliku ne samo da se upozna sa zahtevom, već i da osporava tvrdnje javnog tužioca da mu određena imovina pripada, što okrivljenom u konkretnom postupku nije omogućeno, budući da prvostepeni sud, nakon podnošenja zahteva, nije održao ročište, dok je drugostepeni sud, na ročištu održanom povodom izjavljenih žalbi, odbio da izvede dokaze o načinu sticanja imovine, koje su punomoćnici okrivljenog predložili, ne osvrnuvši se na žalbene navode branilaca, kojima je ukazivano na navedene propuste prvostepenog suda, koji predstavljaju grubu povredu prava na odbranu.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti, kojima branioci ukazuju na povredu zakona iz člana 441. stav 3. ZKP, u vezi člana 23. i 25. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta proizlazi da je Tužilac za organizovani kriminal podneo Višem sudu u Beogradu, Posebnom odeljenju za organizovani kriminal, zahtev za privremeno oduzimanje imovine od okrivljenog AA OIK 20/20 od 31.01.2022. godine, koji zahtev je sud dostavio okrivljenom, uz pouku da u roku od 15 dana od dana prijema zahteva može dostaviti odgovor sa dokazima o načinu sticanja svojine na imovini, koja je predmet zahteva.

Branioci okrivljenog su dana 07.03.2022. godine dostavili odgovor na zahtev. Sudija za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal, je, nakon razmatranja spisa predmeta i prijema odgovora na zahtev branilaca okrivljenog, uz dopis od 31.05.2022. vratio spise predmeta TOK-u, sa nalogom da pribavi određenu pisanu dokumentaciju i dopuni finansijsku istragu, nakon čega je TOK podneskom od 26.09.2002. godine precizirao zahtev od 31.01.2022. godine, tako što je odustao od istog, u delu koji se odnosi na oduzimanje stana i garaže – parking mesta u Beogradu, ul. ... br. .. i istovremeno dostavio traženu dokumentaciju. Preciziran zahtev od 26.09.2022. godine, sud nije dostavio okrivljenom na odgovor.

Odlučujući o zahtevu za privremeno oduzimanje imovine od 31.01.2022. godine, preciziranom 26.09.2022. godine, sudija za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal, doneo je pobijano prvostepeno rešenje. Protiv tog rešenja branioci okrivljenog su izjavili žalbu sa dopunom, u kojoj se, pored ostalog, navodi, da okrivljenom i braniocima nije dostavljen preciziran zahtev za privremeno oduzimanje imovine TOK-a od 26.09.2022. godine.

Drugostepeni sud je pre donošenja pobijanog drugostepenog rešenja, održao ročište, u smislu člana 30. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, na kome su bili prisutni Tužilac za organizovani kriminal, okrivljeni i njegov branilac, advokat Miroslav Bojić.

Odredbom člana 23. stav 3. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, propisano je da se zahtev iz stava 1. tog člana dostavlja bez odlaganja vlasniku sa poukom da u roku od 15 dana može sudu dostaviti odgovor na zahtev sa dokazom o načinu sticanja imovine, a stavom 4. istog člana, da o zahtevu iz stava 1. tog člana u zavisnosti od faze postupka odlučuje sudija za prethodni postupak, odnosno predsednik veća pred kojim se održava glavni pretres.

Odredbom člana 25. stav 1. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, propisano je da će sud odmah po prijemu odgovora vlasnika na zahtev iz člana 23. stav 1. tog zakona, odnosno kada protekne rok u kome se odgovor može dati, a najkasnije u roku od osam dana, rešenjem odlučiti o zahtevu za privremeno oduzimanje imovine.

Prema odredbi člana 30. stav 1. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela za odlučivanje o žalbi protiv rešenja iz člana 25. tog zakona, sud zakazuje ročište na koje poziva vlasnika, njegovog branioca ili punomoćnika i javnog tužioca. Odredbom člana 31. stav 1. istog zakona, propisano je da će se ročište iz člana 30. stav 1. tog zakona održati najkasnije u roku od 15 dana od dana podnošenja žalbe.

Imajući u vidu navedeno i citirane zakonske odredbe, sudija za prethodni postupak je okrivljenom dostavio na odgovor zahtev TOK-a za privremeno oduzimanje imovine od 31.01.2022. godine, u skladu sa odredbom člana 23. stav 3. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela.

Pri tome, odredbama člana 23. i 25. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, nije propisano održavanje ročišta za odlučivanje o zahtevu za privremeno oduzimanje imovine od okrivljenog, a kako to branilac neosnovano ukazuje.

Nadalje, stoji činjenica da sud podnesak od 26.09.2022. godine, kojim je TOK precizirao zahtev za privremeno oduzimanje imovine od 31.01.2022. godine, tako što je od istog odustao u prethodno označenom delu, nije dostavio na odgovor okrivljenom.

U vezi sa tim, Vrhovni sud ukazuje da je osnovna karakteristika prvostepenog postupka privremenog oduzimanja imovine, izostanak kontradiktornosti i da se, faktički, kontradiktorni postupak vodi tek pred drugostepenim sudom, koji u smislu člana 30. i člana 31. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, održava ročište za odlučivanje o žalbi, shodnom primenom odredaba ZKP o pretresu pred drugostepenim sudom, na kom ispituje prvostepenu odluku u granicama žalbe, ceni pisane dokaze i, ukoliko nađe za potrebno, izvodi i ceni nove dokaze stranaka, kao što je saslušanje svedoka, veštaka i slično, ako je izvođenje tih dokaza predloženo u žalbi.

Kako je drugostepeni sud, u konkretnom slučaju, održao ročište za odlučivanje o žalbama izjavljenim protiv prvostepenog rešenja u prisustvu okrivljenog i njegovog branioca, to je okrivljeni, u ovoj fazi postupka, imao pravo da se izjasni o preciziranom zahtevu TOK-a za privremeno oduzimanje imovine od 26.09.2022. godine, budući da je odbrana okrivljenog navodima žalbe izjavljene protiv prvostepene odluke ukazivala na ovaj procesni propust prvostepenog suda i te navode iznela na ročištu pred drugostepenim sudom.

Na opisani način, okrivljenom je, u skladu sa načelom kontradiktornosti, data mogućnost da se na ročištu održanom pred drugostepenim sudom izjasni, pored ostalog, i o navodima iz preciziranog zahteva za privremeno oduzimanje imovine i da iste osporava, te stoga pravo na odbranu okrivljenog, u postupku privremenog oduzimanja imovine, nije povređeno.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je ocenio kao neosnovane navode zahteva da je pobijanim pravnosnažnim rešenjem učinjena povreda zakona iz člana 441. stav 3. u vezi člana 23. i 25. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela.

Pored iznetog, branioci u zahtevu navode da je za vođenje postupka za privremeno oduzimanje imovine, proistekle iz krivičnog dela neophodno da imovina koju poseduje njen vlasnik bude znatna i kao takva u nesrazmeri sa njegovim zakonitim prihodima, zbog čega vrednost te imovine mora biti označena u izreci rešenja, što ovde nije slučaj, iz kog razloga je rešenje nejasno. Vrhovni sud nalazi da branioci okrivljenog iznetim navodima zahteva ukazuju na nerazumljivost izreke prvostepenog rešenja, odnosno povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP.

Branioci u zahtevu, dalje ističu, da zakonski uslov za primenu mere privremenog oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela, podrazumeva postojanje verovatnoće da bi njeno kasnije oduzimanje bilo otežano ili onemogućeno, u pogledu koje okolnosti pobijana rešenja u svojim razlozima ne sadrže ni najsumarniji osvrt. Na navedeni način, po oceni ovoga suda, branioci ukazuju na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Po nalaženju ovoga suda, ostalim navodima zahteva kojima se ističe da predmet privremenog oduzimanja ne može biti imovina, koja je stečena više od deset godina pre krivičnih dela u čijem izvršenju je, prema navodima naredbe o sprovođenju istrage, okrivljeni učestvovao i da je značajan deo sporne imovine kupljen od ušteđevine roditelja okrivljenog, odnosno stečen iz zakonito ostvarenih prihoda, branioci iznose sopstvene činjenične zaključke, koji su drugačiji od utvrđenih u pobijanim pravnosnažnim rešenjima i na taj način ukazuju na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branioci navode da je drugostepeni sud na ročištu za odlučivanje povodom izjavljenih žalbi odbio da izvede dokaze o načinu sticanja imovine, koje su punomoćnici okrivljenog u žalbi predložili, na koji način, po oceni ovog suda, ukazuju na povredu zakona iz člana 395. ZKP.

Prema navodima zahteva, drugostepeni sud se u obrazloženju pobijanog rešenja nije osvrnuo na žalbene navode branilaca, kojima je ukazivano na propuste prvostepenog suda i nepostojanje zakonskih uslova za privremeno oduzimanje imovine od okrivljenog. Na navedeni način branioci, po oceni ovog suda, ukazuju na povredu zakona iz člana 460. ZKP.

Branioci kao razloge podnošenja zahteva numerišu i obrazlažu povrede zakona iz člana 68. stav 1. tačka 9) i 10), člana 335. stav 1. i člana 297. stav 1. i člana 16. stav 5. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke suda ili javnog tužioca i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11), 438. stav 2. tačka 2), 440, 395, 460, 68. stav 1. tačka 9) i 10), 335. stav 1, 297. stav 1. i člana 16. stav 5. ZKP, to je Vrhovni sud, zahtev branilaca okrivljenog AA, u ovom delu, ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Predsednik veća – sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić