Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešene primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo neblagovremeni odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka tužilac se paušalno poziva.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je na osnovu usmenog dogovora sa direktorom tuženog, bez zaključenog ugovora o radu, obavljao poslove ... i ..., a po potrebi poslove ... i poslove ..., u periodu od 01.01.2014. godine neprekidno do 01.08.2017. godine. Na osnovu usmenog dogovora sa tužiocem, direktor tužene je iz svojih sredstava tužiocu za obavljeni rad isplaćivao mesečno iznos od oko 10.000,00 dinara. Za period od 01.01.2014. godine do 01.08.2017. godine ukupno je tužiocu isplaćeno 430.000,00 dinara, za koji iznos nisu uplaćeni doprinosi za obavezno socijalno osiguranje.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, utvrdio da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog neprekidno počev od 01.01.2014. godine do 01.08.2017. godine i obavezao tuženog da tužiocu isplati naknadu na ime neisplaćenih zarada za ovaj period u iznosu od 1.691.097,00 dinara, sa svim doprinosima, kao i da upiše staž kod Republičkog fonda PIO Sužba u Odžacima. Prema obrazloženju prvostepenog suda sve do 31.07.2017. godine, kada je registrovana promena sedišta privrednog društva „Guma S“ iz Odžaka u „Ct trade“ DOO Odžaci, oba privredna društva su imala registrovano sedište na adresi porodične kuće BB, ali su oba privredna subjekta delatnost obavljala u hali blivše mlekare u Odžacima. Zakonski zastupnik- direktor oba privredna društva bio je BB koji je angažovao tužioca da obavlja poslove ... bez zaključenog ugovora o radu i koji je tužiocu za obavljeni rad plaćao po broju urađenih komada, najviše 10.000,00 dinara mesečno. Tužilac radio 8 do 12 sati dnevno i posao obavljao u hali bivše mlekare i u svojoj kući.

Drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu u delu odluke o zahtevu za utvrđenje da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog neprekidno od 01.01.2014. godine do 01.08.2018. godine i u tom delu odbacio tužbu, sa obrazloženjem da je tužilac tužbu u ovoj parnici podneo tek dana 30.11.2017. godine, posle proteka roka od 60 dana od dana saznanja za povredu prava, zbog čega je tužba u tom delu neblagovremena. Pošto je tužba neblagovremena prvostepeni sud je odbio je tužbeni zahtev za isplatu naknade zarade i uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i upis staža kod nadležnog RF PIO.

Pravilno je po nalaženju Vrhovnog suda drugostepeni sud primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 195. Zakona o radu propisano je da se protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član, ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene postupak pred nadležnim sudom. Rok za pokretanje spora jeste 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

Rok za pokretanje spora propisan napred citiranim zakonskim propisom je prekluzivan i njegovim protekom zaposleni gubi pravo na sudsku zaštitu. U konkretnom slučaju tužilac nije zaključio sa tuženim ugovor o radu, a poslove za tuženog je obavljao u periodu od 01.01.2014. godine do 01.08.2017. godine. Tužilac je tužbu sa postavljenim tužbenim zahtevom za utvrđenje da je bio u radnom odnosu kod tuženog morao podneti sudu u roku propisanom članom 195. stav 2. Zakona o radu, odnosno u roku od 60 dana od dana saznanja za povredu prava, što je bio poslednji dan rada tužioca kod tuženog dana 01.08.2017. godine, s obzirom da je tužilac tokom rada kod tuženog imao saznanje da ga tuženi nije prijavio nadležnom fondu za obavezno socijalno osiguranje.

Nisu osnovani navodi u reviziji tužioca da je direktor tuženog tužiocu saopštio dana 05.10.2017. godine da ga neće zaposliti u svom drugom preduzeću u ... i da je tužilac tada saznao da tužbom može da ostvari svoje pravo, jer tog dana je došao do saznanja da više nije u radnom odnosu. U toku postupka je utvrđeno da je tužilac radio kod tuženog do 01.08.2017. godine i da je znao da mu nisu uplaćeni doprinosi za obavezno socijalno osigranje, znači da je poslednji dan rada kod tuženog dan saznanja za povredu prava, pa kako je tužba podneta posle isteka roka od 60 dana od dana saznanja za povredu prava, to je u tom delu neblagovremena. Tužilac je sam naveo da je radio do 01.08.2017. godine, što znači da posle tog datuma nije radio i tužbeni zahtev za utvrđenje da je u radnom odnosu kod tuženog neprekidno od 01.01.2014. godine do 01.08.2018. godine u tužbi je zasnovao upravo na toj činjenici zbog čega je neosnovano pozivanje u reviziji tuženog da je za povredu prava saznao 05.10.2017. godine.

Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić