Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1670/22 od 10.06.2022. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Nišu P1 2178/19 od 23.01.2020. godine i presuđeno da se odbija tužbeni zahtev tužioca prema tuženom kojim je tražio da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu Ugovora o radu broj ../13 od 25.11.2013. godine i tuženi obaveže da tužioca vrati na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 234.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti odluke o troškovima postupka do konačne isplate, kao i iznos od 69.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je preko punomoćnika blagovremeno izjavio reviziju sa pozivom na član 404. ZPP, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava, a radi ujednačavanja sudske prakse u pogledu primene instituta saznanja za otkazni razlog.

U konkretnom slučaju radi se o radnom sporu iz člana 441. ZPP (sporovi o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa) u kome je revizija dozvoljena, te nije bilo potrebno da se o istoj odlučuje kao o posebnoj reviziji.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... sa izmenama) i odlučio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju od strane prvostepenog suda, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog po osnovu ugovora o radu broj ../08 od 30.01.2008. godine i obavljao je poslove vozača pauka. Dana 25.11.2013. godine dobio je rešenje o otkazu Ugovora o radu broj ../13 zbog povrede radnih obaveza i radne discipline i to: što je dana 31.07.2013. godine izvršavajući svoje radne obaveze preuzimanjem nepropisno parkiranog vozila propustio da fotografiše vozilo pre podizanja; što je dana 17.08.2013. godine u ... na Bulevaru ... bez odobrenja pretpostavljenih izvršio šlepovanje vozila metalik bordo boje i to nije evidentirao, niti je uplatu za pomenutu uslugu naplatio, čime je oštetio preduzeće za iznos od 3.390,00 dinara; što je dana 22.08.2013. godine u ... u ulici ..., bez odobrenja izvršio šlepovanje vozila marke „Lancia“ i da u putnom nalogu i evidenciji šlepovanih vozila nije evidentirao uplatu, čime je oštetio preduzeće za iznos od 3.390,00 dinara, čime je osim povrede radne obaveze izvršio i povredu radne discipline; što je u periodu od 16.09.2013. godine do 23.09.2013. godine nepravilno i nepropisno upravljao vozilom pauk reg. br. ..., što je za posledicu imalo kvar na vozilu zbog čega je naneta stvarna šteta preduzeću od 289.800,00 dinara, koliko je koštala popravka vozila i štetu u vidu izmakle dobiti od 1.242.000,00 dinara; što je dana 16.10.2013. godine odbio da izvrši radne obaveze od 14,00 do 19,00 časova, nakon čega je radnik policije došao u prostorije tuženog i obavestio zaposlene da je tužilac priveden čime je uz povredu radne obaveze učinio i povredu radne discipline.

U pogledu istaknutog prigovora zastarelosti otkaznog razloga, prvostepeni sud nalazi da je isti neosnovan. U odnosu na događaj od 31.07.2013. godine prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac u ulici ... izvršavajući svoje radne obaveze preuzimanja nepropisno parkiranog vozila marke „Mercedes ..“ reg. br. ... isto oštetio, pri čemu nije fotografisao vozilo pre uklanjanja, o čemu je odbio da se pismeno izjasni. Vlasnik oštećenog vozila podneo je zahtev za naknadu štete tuženom dana 31.07.2013. godine, ali prvostepeni sud zaključuje da se ne može taj datum prihvati kao dan saznanja za nastanak štete, jer je tuženi morao da utvrdi povredu radne obaveze u postupku koji sprovodi komisija, pregleda fotografije, uzme izjavu, proceni štetu, nakon čega se dostavlja konačna odluka direktoru, pa se kao dan naknade štete uzima dan 09.10.2013. godine, kad je doneta odluka „Parking servisa“ broj ..13 kojom je usvojen zahtev za naknadu štete podnosioca BB iz ... povodom oštećenja predmetnog vozila. U vezi navedenog otkaznog razloga, prvostepeni sud nalazi da je tuženi pravilno primenio odredbu člana 24. stav 1. tač. 2. i 3. ugovora o radu kojom je propisano da se pod povredom radne obaveze smatra nezakonito raspolaganje sredstvima poslodavaca ili necelishodno, neodgovorno korišćenje sredstava koje za posledicu ima nanošenje štete poslodavcu, zloupotreba položaja i prekoračenje ovlašćenja pri čemu nastaju materijalne ili druge štetne posledice, kao i neizvršavanje i nesavesno, neblagovremeno i nemarno izvršavanje radnih dužnosti i obaveza, a što je utvrdio kroz postupak utvrđivanja povrede radne obaveze.

U vezi događaja od 17.08.2013. godine, prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac bez odobrenja pretpostavljenih izvršio šlepovanje vozila metalik bordo boje koje nije bilo prijavljeno u evidenciji.

Prvostepeni sud je utvrdio iz iskaza svedoka VV, da je dana 22.08.2013. godine u 14,00 časova po nalogu GG zaposlenog kod tuženog, pratio fizički tužioca i da je uočio da je iz ulice ... krenuo prema auto servisu ispred koga je bilo parkirano vozilo bugarskih tablica metalik sive boje marke „Lancia“, da je popeo ovo vozilo na platformu kamiona i nastavio prema Fakultetu ...; da je tuženi tek naknadnim proverama, dobijanjem potrebnih informacija različitih službi tuženika i nakon uvida u putne naloge i tahografske trake kroz postupak utvrdio da je tužilac povredio radnu obavezu. Celokupna situacija od rukovodioca službe za saobraćaj i transport izneta je direktoru na sastanku 20.09.2013. godine, na kome je doneta odluka da se podnese krivična prijava za događaj od 22.08.2013. godine jer je postojala osnovana sumnja da je izvršeno krivično delo što je sud i utvrdio uvidom u presudu Osnovnog suda u Nišu Ik-603/16 od 25.04.2017. godine i presudu Višeg suda Gž1-380/17 od 10.11.2017. godine, kojim je tužilac oglašen krivim za događaje od 22.08.2013. godine. Prvostepeni sud je stava da je neosnovan prigovor zastarelosti otkaznog razloga u odnosu na ovaj događaj, jer nije protekao zakonom predviđen rok od 3 meseca tada važećeg Zakona o radu. Prvostepeni sud zaključuje da je tužilac izvršio povredu odredbe člana 24. stav 1. tačka 2, 3. i 13. ugovora o radu, u vezi sa čim je poslodavac sproveo postupak i utvrdio odgovornost tužioca. Prvostepeni sud nalazi da je tužilac postupio suprotno članu 15. stav 2. Zakona o radu koji propisuje da je zaposleni dužan da savesno i odgovorno obavlja poslove na kojima radi i da poštuje organizaciju rada i poslovanja kod poslodavca.

Prvostepeni sud je utvrdio da je u periodu od 16. do 23.09.2013. godine, tužilac nepravilno i nesavesno upravljao specijalnim vozilom pauk reg. br. .., službeni br. .., zbog čega je došlo do kvara na menjaču čime je izazvao materijalnu štetu; da tužilac ne osporava da je učestvovao u kvaru, odnosno da je vozio specijalno vozilo; da iz izveštaja ovlašćenog servisera kao i obavljenog veštačenje proizlazi da je uzrok oštećenja dva zamenjena sinhrona sa polomljenim zubcima, kao i oštećenje jedne spojnice sa mehaničkim oštećenjem usled izmene brzine bez upotrebe kvačila. Prvostepeni sud zaključuje da je ovakavim neodgovornim ponašanjem prema vozilu, tužilac izazvao kvar na vozilu, čime je došlo do povrede radne obaveze iz člana 24. stav 1. tačka 2. ugovora o radu.

U odnosu na događaj od 16.10.2013. godine, prvostepeni sud je utvrdio da je obaveza tužioca da na terenu snima vozila za koja smatra da su nepropisno parkirana i da šalje saobraćajnom policajcu koji utvrđuje da li je vozilo nepropisno parkirano i izdaje nalog za eventualno uklanjanje istog; da od 14-19 časova navedenog datuma, tužilac nije izvršavao svoju obavezu slanja fotografija vozila, koja je bila uslov za izdavanje radnog naloga. Činjenice vezane za ovaj slučaj utvrđene su na osnovu izjave radnika, kao i prijavom saobraćajnog policajca i tehničara za poslove i video pauka, koji su tog dana utvrdili da tužilac i pomoćni radnik ne izvršavaju svoje obaveze i ne slikaju nepropisno parkirana vozila, pri čemu su opomenuti par puta, ali nisu poslušali upozorenje. Stoga prvostepeni sud zaključuje da je učinjena povreda radne obaveze predviđene članom 24. stav 1. tačka 2. i 6. ugovora o radu.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je ponašanje tužioca u dužem vremenskom periodu bilo takvo da zbog toga nije mogao da nastavi rad kod tuženika, zbog čega je doneto rešenje o otkazu ugovora o radu u skladu sa odredbama Pravilnika o radu, ugovora o radu i Zakona o radu.

Drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu i po održanoj raspravi, nalazi da na osnovu svih izvedenih dokaza nije mogao sa sigurnošću da utvrdi sporne činjenice koje obrazuju otkazni razlog iz člana 24. tačka 1. ugovora o radu, a u vezi sa članom 179. tačka 2. Zakona o radu, koji je tužiocu stavljen na teret spornim rešenjem o otkazu ugovora o radu, odnosno da je tužiočeva radna obaveza bila da pre uklanjanja nepropisno parkiranog vozila marke „Mercedes ..“ registarskih oznaka ... isto fotografiše i da je šteta na istom vozilu u vidu ogrebotina uopšte i nastala. Drugostepeni sud je, primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. u vezi člana 228. ZPP zaključio da tuženi nije dokazao postojanje prvog otkaznog razloga iz člana 24. tačka 1. Ugovora o radu, koji bi se sa jedne strane ogledao u neizvršenju radne obaveze (propust da se pre uklanjanja nepropisno parkiranog vozila izvrši fotografisanje istog), a sa druge strane u nesavesnom i nemarnom izvršenju radne obaveze uklanjanje nepropisno parkiranog vozila čiji je rezultat nastanak oštećenja na uklanjenom vozilu, a u krajnjem nastanak štete za tuženog poslodavca koji istu štetu nadoknadio vlasniku oštećenog vozila.

U odnosu na drugi otkazni razlog, u vezi događaja od 17.08.2013. godine, s obzirom na utvrđeno činjenično stanje, drugostepeni sud zaključuje da je rešenje o otkazu ugovora o radu u ovom delu nezakonito, jer je rok zastarelosti iz člana 184. stav 1. tada važećeg Zakona o radu istekao dana 18.11.2013. godine, te nakon tog datuma tuženi nije mogao tužiocu da otkaže ugovor o radu.

Povodom otkaznog razloga vezanog za događaj od 22.08.2013. godine, drugostepeni sud je utvrdio da je za povredu radne obaveze i radne discipline tadašnji direktor tuženog DD saznao dana 20.09.2013. godine. Ovo iz razloga što su u svojim iskazima svedoci ĐĐ i GG saglasno potvrdili da je dana 22.08.2013. godine zbog postojanja sumnje da tužilac povređuje svoje radne obaveze i radnu disciplinu, GG po nalogu tadašnjeg direktora DD izašao posle 14,00 časova da utvrdi činjenicu u pogledu moguće zloupotrebe službenih ovlašćenja posade vozila pauk kojim je upravljao tužilac, te da je po izričitom kazivanju GG nakon tog dana proverom putnog naloga i računa iz fiskalne kase utvrđeno da šlepanje vozila nije evidentirano u putnom nalogu, kao i da nema dokaza da je naplaćena usluga. Drugostepeni sud nalazi da su iskazi oba svedoka saglasna u delu da je za sve činjenice vezane za ovu povredu radne obaveze direktor tuženog saznao dana 20.09.2013. godine, nakon čega je dana 25.09.2013. godine Policijskoj upravi u Nišu podneta i krivična prijava odnosno obaveštenje broj ../13 od 25.09.2013. godine. Polazeći od činjenice da spornim rešenjem tužiocu prestao radni odnos otkazom Ugovora o radu zaključno sa 25.11.2013. godine, drugostepeni sud zaključuje da je isto rešenje pravilno i zakonito u odnosu na povredu radne obaveze i radne discipline, jer rok zastarelosti iz člana 184. stav 1. Zakona o radu nije istekao u trenutku donošenja spornog rešenja.

Povodom četvrtog otkaznog razloga, da je tužilac učinio povredu radne obaveze nezakonitim raspolaganjem sredstvima poslodavca, necelishodnim i neodgovornim korišćenjem sredstvima poslodavca koje ima za posledicu nanošenje štete poslodavcu iz člana 24. stav 1. tačka 2. ugovora o radu, a kod nesporne činjenice da tuženi kao poslodavac nije po odredbama člana 163. Zakona o radu, sproveo postupak radi utvrđenja postojanja štete na predmetnom vozilu, njene visine, okolnosti pod kojima je nastala, ko je štetu prouzrokovao i kako se naknađuje, drugostepeni sud utvrđuje da nije mogao sa sigurnošću da utvrdi spornu činjenicu da je tuženi prouzrokovao štetu na predmetnom vozilu pauku koja mu se pobojanim rešenjem stavlja na teret, pa je primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. a u vezi člana 228. ZPP, zaključio da tuženi nije dokazao postojanje navedenog otkaznog razloga.

U vezi petog otkaznog razloga, da je tužilac učinio povredu radne obaveze propuštanjem da vozila ukloni i prebaci na depo, drugostepeni sud je zaključio da iz izvedenih dokaza ne mogu da se utvrde činjenice koje formiraju navedeni otkazni razlog koji je stavljen tužiocu na teret pobijanim rešenjem o otkazu ugovora o radu, te je primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. a u vezi člana 228. ZPP zaključio da tuženi nije dokazao postojanje navedenog otkaznog razloga iz člana 24. stav 1. tačka 2. i 6. ugovora o radu.

S obzirom da je u konkretnom slučaju tužilac učinio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret u vezi događaja od 22.08.2013. godine te da u pogledu iste nije istekao zastarni rok iz člana 184. stav 1. Zakona o radu i da je poštovana procedura otkaza, te da su bili ispunjeni uslovi za primenu člana 179. tačka 2. Zakona o radu i otkazivanje ugovora o radu tužioca, drugostepeni sud odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Ceneći navode tužioca kao revidenta, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se zaključak drugostepenog suda ne može prihvatiti kao osnovan.

Odredbom člana 184. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/2005, 61/2005, 54/2009 i 32/2013) predviđeno je da otkaz ugovora o radu iz člana 179. tačka 1, 2, 3, 5. i 6. ovog zakona, poslodavac može dati zaposlenom u roku od 3 meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od 6 meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza.

Odredbom člana 179. navedenog Zakona predviđen je otkaz od strane poslodavca tako da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to između ostalog 2) ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu; 3) ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Odredbom člana 24. stav 1. tačka 2. i 3. ugovora o radu, predviđeno je da se povredom radne obaveze iz člana 23. stav 1. tačka 3. smatra nezakonito raspolaganje sredstvima poslodavca ili necelishodno i neodgovorno korišćenje sredstava koje za posledicu ima nanošenje štete poslodavcu, zloupotreba položaja i prekoračenje ovlašćenja usled čega nastanu materijalne ili druge štetne posledice.

Povodom otkaznog razloga pod rednim brojem 3. koji se odnosi na događaj od 22.08.2013. godine iz rešenja tuženog broj ../13 od 25.11.2013. godine o otkazu ugovora o radu proizlazi da se tužiocu stavlja na teret da je u ... samovoljno, bez ikakvog odobrenja pretpostavljenih izvršio šlepovanje vozila marke „Lancia“ bugarskih regisarskih oznaka, a da u putnom nalogu i evidenciji podignutih i šlepovanih vozila to nije evidentirano niti je uplatu za pomenutu uslugu naplatio kroz fisklanu kasu. Iz iskaza svedoka DD, tadašnjeg zakonskog zastupnika tuženog, GG, pretpostavljnog tužiocu u spornom periodu i VV, radnika kontrole koji je neposredno izvršio uvid u kretanje tužioca spornog dana, utvrđeno je da su svedoci ĐĐ i GG saglasno potvrdili da je dana 22.08.2013. godine zbog postojanja sumnje da tužilac povređuje svoje radne obaveze i radnu disciplinu, GG po nalogu tadašnjeg direktora DD izašao posle 14,00 časova da utvrdi činjenice u pogledu moguće zloupotrebe službenih ovlašćenja posade vozila pauk kojim je upravljao tužilac, te da je po izričitom kazivanju GG nakon tog dana proverom putnog naloga i računa iz fiskalne kase utvrđeno da šlepovanje vozila nije evidentirano u putnom nalogu kao i da nema dokaza da je naplaćena usluga. Drugostepeni sud nalazi da su iskazi oba svedoka saglasna u delu da je za sve činjenice vezane za ovu povredu radne obaveze direktor tuženog saznao dana 20.09.2013. godine nakon čega je dana 25.09.2013. godine Policijskoj upravi u Nišu podneta i krivična prijava, odnosno obaveštenje broj ../13 od 25.09.2013. godine. Međutim, iz iskaza saslušanog svedoka DD tadašnjeg direktora tuženog utvrđeno je, da je GG bio u kancelariji kod njega kada ga je pozvao EE i pitao da li tužilac može da odšlepa svoje vozilo i da se radilo o nekoj udaljenosti od 200 do 300 metara, a GG to nije odobrio, ali je proverom u sistemu putem GPS kontrole vozila video da je tužilac vozilom pauk već krenuo da se kreće prema toj lokaciji i naknada za tu uslugu nije naplaćena. Događaj se desio 22.08.2013. godine, kada je on sa GG bio zajedno u prostorijama preduzeća koga je pozvao EE, svedok je čuo deo GG razgovora i upoznao ga sa celim događajem, nakon toga svedok ĐĐ je GG dao nalog za proveru situacije.

Iz iskaza tadašnjeg direktora tuženog može se nesumljivo zaključiti da su istog dana, 22.08.2013. kad se desio sporni događaj i kad su posledice istog nastupile, neposredni rukovodilac i direktor poslodavca saznali za činjenice koje mogu predstavljati otkazni razlog, jer je proverom u sistemu putem GPS kontrole vozila direktor tuženog video da se tužilac koji je upravljao vozilom pauk kreće ka lokaciji za koju nije dobio nalog, pa je i dao nalog da se proveri situacija na licu mesta, a po izvršenoj proveri utvrđeno je da je bez ikakvog odobrenja pretpostavljenog tužilac izvršio šlepovanje vozila marke „Lancia“ bugarskih registarskih oznaka, čime je prekoračio svoja ovlašćenja i izvršio povredu radne obaveze. Sledi da je rok od tri meseca iz člana 184. stav 1. tada važećeg Zakona o radu počeo da teče od 22.08.2013.godine, pri čemu je pogrešan zaključak drugostepenog suda da se početak subjektivnog roka računa od 20.09.2013. godine, dana kada je direktoru posle sprovedenih radnji stručnih službi tuženog dostavljena informacija sa prijavom o učinjenoj povredi radne obaveze. Kako je rešenje o otkazu doneto 25.11.2013. godine, proizlazi da je protekao subjektivni zastarni rok za otkaz ugovora o radu zbog povrede radne obaveze od strane tužioca učinjene dana 22.08.2013. godine. Shodno tome, revizijski sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP preinačio drugostepenu odluku i usvojio tužbeni zahtev.

Odluka o troškovima postupka doneta je primenom člana 154., 155. i 163. ZPP te su tužiocu dosuđeni troškovi u iznosu od 389.500,00 dinara i to za sastav tužbe, sastav tri podneska, sastav žalbe, za pristup na trinaest održanih ročišta i osam neodržanih ročišta od strane advokata, prema važećoj Advokatskoj tarifi, a prema opredeljenom zahtevu.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić