U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Ljiljana Spasić Manić, advokat iz ..., protiv tuženog SGR „Kvalitet“, PR BB iz ..., čiji su punomoćnici Miomir Ivanković i Dušan Dimitrijević, advokati iz ..., radi naknade štete, odlučujući o revizijama tuženog izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3160/2019 od 23.09.2020. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 4261/2021 od 29.12.2021. godine, u sednici veća održanoj 31.08.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3160/2019 od 23.09.2020. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 4261/2021 od 29.12.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3160/2019 od 23.09.2020. godine potvrđena je presuda Osnovnog suda u Pirotu P1 114/2018 od 12.09.2019. godine, u stavu prvom izreke kojom je poništeno kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu tuženog broj ../2017 od 27.12.2017. godine i u delu stava drugog kojim je obavezan tuženi da tužiocu isplati naknadu štete na ime izgubljene zarade za period od 01.01.2018. godine do 01.06.2018. godine u iznosima bliže određenim izrekom prvostepene presude sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. (stav prvi izreke). Ukinuta je presuda u preostalom delu stava drugog izreke u pogledu naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa u iznosu od 5 zarada i odluka o troškovima postupka. (stav drugi izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

U ponovljenom postupku, presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 4261/2021 od 29.12.2021. godine, odbijena je, kao neosnovana, žalba tuženog SGR „Kvalitet“ i potvrđena presuda Osnovnog suda u Pirotu P1 291/2020 od 03.06.2021. godine u stavu prvom izreke, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa isplati iznos od pet zarada u ukupnom iznosu od 123.194,95 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 03.06.2021. godine do isplate i kojom je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 153.843,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. U stavu drugom izreke, deo tužbenog zahteva na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa od dosuđenog iznosa od pet zarada u iznosu od 123.194,95 dinara do traženog iznosa od osam zarada u iznosu od 197.080,00 dinara, odbijen je kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonskih razloga.

Vrhovni sud je ispitao pobijane presude, na osnovu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, broj 72/2011… 18/2020, u daljem tekstu: ZPP), pa je utvrdio da revizije nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac AA iz ... je Ugovorom o radu broj ../11 dana 01.09.2011. godine zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, na radnom mestu ..., kod BB, preduzetnika i vlasnika Samostalne građevinske radnje „Kvalitet“ iz ... . Rešenjem tužene broj ../2017 od 27.12.2017. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog smanjenja obima posla. Tužocu nije isplaćena otpremnina. U periodu od januara do maja 2018. godine tužilac nije radio, bio je prijavljen kod Nacionalne službe za zapošljavanje, a počev od 01.06.2018. godine zasnovao je radni odnos kod drugog poslodavca. Tuženi je tužiocu isplaćivao neto zaradu u iznosu od 24.638,99 dinara u periodu od septembra do novembra 2017.godine, pa ukupno obračunat iznos izgubljene zarade za period januar-maj 2018. godine iznosi 123.194,95 dinara. Tuženi je u poslovnoj 2016. godini ostvario neto dobitak u iznosu od 443.000,00 dinara, u poslovnoj 2017. godini neto dobitak u iznosu od 553.000,00 dinara i u 2018. godine iznos od 462.000,00 dinara.

Tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 01.09.2010. do 31.12.2017. godine, ukupno 7 godina i 4 meseca, on je starosti 65 godina i u braku je sa suprugom VV starosti 70 godina, koja nije korisnik penzije. Kod tuženog nije došlo do smanjenja obima posla, a u trenutku prestanka radnog odnosa tuženi je imao 12 zaposlenih uključujući i tužioca, od kojih je samo sedmoro, uključujući i tužioca, bilo prijavljeno na osiguranje, a od tih sedmoro, šest je dobilo otkaz, uključujući i tužioca, tako da je samo jedan ostao na poslu, dok su ostali nastavili da rade na crno. Poslednji dan za rad je bio 22.12.2017. godine ili 23.12.2017. godine i od tada pa do dana otkaza nije radio, jer mu je poslodavac rekao da nema posla. Radnici kojima je otkazan ugovor o radu kada i tužiocu vratili su se na posao posle Uskrsa. U toku 2018. godine kod tuženog je bilo zaposleno 12 radnika, koji su bili prijavljeni na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, a kod tuženog su radili na crno dok su bili na evidenciji, a nakon toga su bili prijavljeni do kraja 2018. godine, kada im je prestao radni odnos. Visina spornog potraživanja na ime supstitucione naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa umesto vraćanja na rad utvrđena je u visini od 123.194,95 dinara.

Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da je tuženi tužiocu otkazao ugovor o radu na osnovu odredbe člana 179.stav 5. tačka 1. Zakona o radu, bez prethodne isplate otpremnine u smislu odredbe člana 158. stav 1. Zakona o radu i da je stoga rešenje o otkazu ugovora o radu trebalo poništiti kao nezakonito i obavezati tuženog na isplatu naknade štete zbog izgubljene zarade za period januar – jun 2018. godine na osnovu odredbe člana 191. Zakona o radu.

U ponovljenom postupku, nižestepeni sudovi su iz utvrđenog činjeničnog stanja zaključili da tužiocu pripada naknada štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, umesto vraćanja na rad u visini od 5 zarada i u ukupnom iznosu od 123.194,95 dinara, jer nije postojao osnov prestanka radnog odnosa, a na osnovu odredbe člana 191.stav 5. i 8. Zakona o radu.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05, 113/17) propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoje opravdani razlozi koji se odnose na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Prema odredbi člana 158. stav 1. istog Zakona, poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. ovog Zakona, zaposlenom isplati otpremninu u skladu sa ovim članom.

Odredbom člana 191. stav 5. Zakona o radu propisano je da ako sud utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će, na zahtev zaposlenog, obavezati poslodavca da zaposlenom isplati nakanadu štete u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenog, u zavisnosti od vremena provedenog u radnom odnosu kod poslodavca, godina života zaposlenog i broja izdržavanih članova porodice.

Po stanovištu Vrhovnog suda, neosnovani su revizijski navodi o tome da je otkaz ugovora o radu zbog smanjenja obima posla samostalan pravni osnov za otkaz ugovora o radu, za koji nije obavezna prethodna isplata otpremnine. Radi se o pravnom osnovu iz člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, a za zakonitost rešenja o otkazu ugovora o radu po tom osnovu, neophodno je ispunjenje uslova iz člana 158. stav 1. Zakona o radu. Stoga, su pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su poništili rešenje tužene kojom je tužiocu otkazan ugovor o radu i obavezali tuženu da tužiocu isplati naknadu štete u vidu izgubljenje zarade za period januar –jun 2018. godine.

Neosnovani su revizijski navodi da tužiocu ne pripada pravo na otpremninu, te da je iz tog razloga rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito, jer je tužiocu ugovor o radu otkazan na osnovu odredbe člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, a na osnovu člana 158. stav 1. Zakona o radu poslodavac je u tom slučaju dužan da isplati otpremninu pre otkaza ugovora o radu. Stoga, je rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito, pa tužiocu pripada i naknada štete zbog izgubljene zarade u smislu odredbe člana 191. stav 1. i 2. Zakona o radu.

Kako je u postupku utvrđeno da kod tužene nije došlo do smanjenja obima posla i da u trenutku donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu nije postojao osnov za otkaz, koji je nezakonit i zbog toga što tužena nije isplatila otpremninu tužiocu saglasno članu 191. stav 5. Zakona o radu tužilac ima pravo na naknadu štete u iznosu do 18 zarada zaposlenog, koja je odmerena na 5 zarada zaposlenog, srazmerno vremenu provedenom u radnom odnosu kod tužene, godinama života tužioca i broju izdržavanih članova porodice.

S obzirom na izloženo, Vrhovni sud je našao da revizije treba odbiti kao neosnovane, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija
Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić