Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji se određeno ne ukazuje u čemu se sastoji bitna povreda odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tužene na poslovima ... sa koeficijentom za obračun i isplatu plate 6,83. U spornom periodu, tužiocu je isplaćivana minimalna zarada i u isplatnim listićima nije posebno iskazivana isplata troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Tužena je platu tužiocu za obavljeni rad i vreme provedeno na radu obračunavala tako što je osnovicu, koju utvrđuje Vlada Republike Srbije, množila sa koeficijent radnog mesta tužioca, nakon čega je celokupno obračunatu platu sa uvećanjima i naknadama upoređivala sa minimalnom zaradom i po potrebi popunjavala do iznosa minimalne zarade.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca smatrajući da mu pripada pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora prema prvoj varijanti nalaza i mišljenja sudskog veštaka koji je obračun izvršio u visini od 250,00 dinara bruto za dnevni iznos toplog obroka i mesečnog iznosa regresa u visini od 1/12 minimalne zarade, odnosno imajući u vidu najpovoljnije kriterijume za tuženu u važećim Posebnim kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji. Zaključak prvostepenog suda je da tužiocu ove naknade pripadaju, jer mu je tokom spornog perioda isplaćivana minimalna zarada u kojoj nije sadržana naknada troškova za ishranu troškova u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca za isplatu navedenih naknada, zaključujući da mu je plata isplaćena prema koeficijentu utvrđenom u skladu sa odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, u kojem su sadržane navedene naknade, te da posebnim kolektivnim ugovorom nije predviđeno ovo pravo zaposlenih, zbog čega tužilac ne može sa uspehom da traži isplatu ovih troškova.

Neosnovano se revizijom ukazuje da se navedeni zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 2. stav 2. Zakona o radu, propisano je da se njegove odredbe primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno. S obzirom da je tuženi javna služba, to se po oceni Vrhovnog kasacionog suda na zarade i druga primanja zaposlenih kod tuženog primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/01, sa novelama).

Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/01 ... 21/16 i dr.) odredbom člana 1, između ostalog propisano je da se ovim zakonom uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koji se finansiraju iz budžeta Republike, Autonomne pokrajne i jedinice lokalne samouprave, a članom 4. stav 2. navedenog zakona, propisano je da koeficijent za obračun plate sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, a u kontekstu navedenih odredbi zakona, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je tužiocu iznos naknade za ishranu u toku rada i regresa sadržan u koeficijentu prema kome je tužiocu isplaćivana plata, u skladu sa članom 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, zbog čega nema pravo na naknadu koju potražuje postavljenim tužbenim zahtevom, a kako to pravilno zaključuje i drugostepeni sud. Takođe, činjenica da se iz koeficijenta osnovne plate za tužioca od 6,83 i u isplatnim listama, ne vidi koji procenat ili nominalni iznos predstavljaju navedene naknade, ne stvara osnov za njihovu isplatu na način kako to tužilac traži (prema najpovoljnijim kriterijumima za tuženu u važećim Posebnim kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji), niti podrazumeva da deo koeficijenta tužioca pouzdano ne sadrži predmetne troškove.

Suprotno navodima revizije, u konkretnoj situaciji se ne radi o derogiranju imperativnih odredaba, jer kada Posebni kolektivni ugovori za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave iz 2015. godine, 2019. godine i 2020. godine, koji su bili u primeni u spornom periodu, nisu predviđali, niti propisivali pravo zaposlenih na naknadu navedenih troškova, a imajući u vidu prethodno citirane odredbe zakona, proizlazi da se za zaposlene u ovoj radnoj sredini (za zarade i druga primanja) primenjuju odredbe Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, a kojim je između ostalog propisano i da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, kao i da sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Odbijen je zahtev tužioca za naknadu revizijskih troškova, jer nije uspeo u postupku po reviziji, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić