Ispitujući ispunjenost uslova za ocenu o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. ZPP, Vrhovni sud je zaključio da revizija tužene nije izuzetno dozvoljena.

U ovoj pravnoj stvari pravnosnažnom presudom je tužena obavezana da tužiocu naknadi štetu jer posle završenog programa stručnog usavršavanja u inostranstvu, na koje je upućena od strane tužioca kao poslodavca, uz zaključeni aneks ugovora o radu, nije u radnom odnosu kod tužioca ostala još najmanje tri godine, kako je bilo ugovoreno, već joj je radni odnos kod tužioca prestao na lični zahtev pre isteka perioda obavezivanja. Tužena kao strana odgovorna za neispunjenje ugovorene obaveze, dužna je da tužiocu naknadi traženi iznos naknade, u visini utvrđenoj u skladu sa aneksom ugovora zaključenim pri upućivanju na stručno osposobljavanje i usavršavanje u inostranstvo, u kojem je jasno navedeno u kojem se statusu tužilja nalazi tokom trajanja upućivanja i sa kakvim pravima, te koliko iznose troškovi pohađanja programa obuke i u kojim slučajevima će zaposlena biti odgovorna za povraćaj poslodavcu ukupnog iznosa nastalih troškova programa odnosno srazmerno periodu preostalom do isteka perioda obavezivanja da ostane u radnom odnosu kod poslodavca. U konkretnom slučaju, nema mesta pozivanju tužene u reviziji na odluku Ustavnog suda RS I Uo 21/2018 od 18.10.2018. dodine, imajući u vidu da se u ovoj parnici spornim ne javlja pitanje zarade koju je tužilja ostvarivala tokom trajanja obuke, već obaveze da tužiocu naknadi štetu prema ugovorenim parametrima u odnosu na iznos troškova pohađanja Programa obuke, koji je naveden u zaključenom aneksu ugovora i u osnovanom delu predstavlja predmet ovog spora.

Imajući u vidu razloge na kojima su zasnovane presude nižestepenih sudova, kao i navode iznete u reviziji, Vrhovni sud je ocenio da u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava. Navodi revizije koji se odnose na utvrđeno činjenično stanje, ne mogu se uzeti u razmatranje, jer to nisu razlozi ni za redovnu reviziju, prema članu 407. stav 2. ZPP, a ni za posebnu reviziju čija je dozvoljenost uslovljena ispunjenjem uslova propisanih u članu 404. stav 1. ZPP. Takođe, razlozi revizije se delom odnose na bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog čega se posebna revizija ne može izjaviti. Institut izuzetne dozvoljenosti revizije predviđen je isključivo za pitanja iz domena primene materijalnog prava, i to pod uslovima koji su zakonom izričito propisani.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena ni kao redovna.

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete podneta je 09.05.2019. godine. Vrednost predmeta spora iznosi 2.659.779,20 dinara, što odgovara dinarskoj protivvrednosti 22.537 evra prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu čija vrednost ne prelazi cenzus propisan odredbom člana 403. stav 3. ZPP, to je Vrhovni sud ocenio da je revizija tužene nedozvoljena.

U skladu sa iznetim, na osnovu člana 413. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić