Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 370/23 od 17.05.2023. godine usvojena je žalba branioca okrivljenog Mihajla Jakovljevića, pa je prvostepena presuda preinačena u pogledu odluke o kazni, tako što je okrivljenom za krivično delo neovlašćeno stavljanje u promet opjnih droga iz člana 246. stav 4. u vezi stava 3. i 1. Krivičnog zakonika, za koje je oglašen krivim prvostepenom presudom,prethodno utvrđena kazna zatvora u trajanju od pet godina, a shodno odredbi člana 67 KZ, opozvana je uslovna osuda izrečena presudom Osnovnog suda u Kraljevu K 10/21 od 13.01.2022. godine i kazna zatvora u trajanju od pet meseci uzeta kao pravilno utvrđena, pa je okrivljeni osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od pet godina i dva meseca, u koju se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 14.05.2022. godine pa nadalje, dok je, u preostalom delu, žalba branioca okrivljenog odbijena kao neosnovana, a prvostepena presuda je, u nepreinačenom delu, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti, podneo je branilac okrivljenog Mihajla Jakovljevića, advokat Igor Petrović, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud pobijane presude preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe ili da iste ukine i spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog Mihajla Jakovljevića u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da se pobijana pravnosnažna presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne može zasnivati i to na iskazu svedoka, policijskog službenika AA. U vezi sa tim branilac u zahtevu navodi da je odredbom člana 92. stav 1. ZKP, propisano da se svedok može izjašnjavati samo o neposrednim saznanjima ili opažanjima, te da isključivo ona mogu biti dokaz u postupku, dok zaključak policijskog službnika, koji je na osnovu navodnog iskaza konobara – očevica dobio saznanje da okrivljeni nudi na prodaju opojnu drogu, pri čemu to lice nije ni saslušano u toku postupka, ne može biti dokaz na okolnost da je okrivljeni prodavao opojnu drogu. Pored iznetog, navedeni svedok je u svom iskazu naveo da se iz načina kako se okrivljeni ponašao na muzičkom festivalu, tj. prilazio raznim grupama ljudi i mahao rukama na određeni način, došlo do zaključka da isti nudi na prodaju opojnu drogu, što sve, po stavu odbrane, ukazuje da se ovaj svedok izjašnjavao u svojim operativnim saznanjima iz kog razloga se na tom dokazu ne može zasnivati sudska odluka.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta proizlazi da je u toku postupka u svojstvu svedoka ispitan policijski službenik Policijske uprave ..., AA, a iz kog iskaza je sud utvrdio da je on na navedenom muzičkom festivalu u ... obavljao poslove na obezbeđenju i preventivnom radu u otkrivanju i sprečavanju prodaje i korišćenje opojnih droga, da mu je lice koje je radilo kao konobar ukazalo na okrivljenog kao na potencijalnog prodavca opojne droge, nakon čega su on i ostale kolege opservirali ponašanje okrivljenog, koje im je bilo sumnjivo, zbog načina na koji je prilazio većem broju drugih lica koja su bila prisutna u objektu gde se festival održavao i radnji koje je preduzimao pri komunikaciji sa tim licima, potom odlazio do toaleta i vraćao se istim licima, da je nakon toga od strane ostalih policijskih službenika izveden ispred objekta kasarne kada je okrivljeni sam iz svog donjeg veša izvadio dve kutijice od „kinder jaja“, pri čemu se u jednoj od njih nalazila supstanca, za koju je veštačenjem utvrđeno da je u pitanju opojna droga.

Polazeći od navedenog, po oceni ovoga suda, iskaz svedoka AA, policijskog službenika PU ..., je dokaz koji je pribavljen i izveden u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku i isti predstavlja zakonit dokaz na kome se može zasnivati presuda. Naime, odredba člana 286. stav 1. i 2. ZKP, omogućava policijskim službenicima da radi otkrivanja krivičnih dela i njihovih učinilaca preduzimaju potrebne mere da se pronađe učinilac krivičnog dela, odnosno da se otkriju i obezbede tragovi krivčinog dela i predmeti koji mogu poslužiti kao dokaz, pri čemu je odredbama člana 47. stav 2. tačka 3) i člana 50. stav 2. Zakona o policiji, propisano da su policijski službenici ovlašćeni da prilikom obavljanja policijskih poslova primenjuju policijske mere i radnje u skladu sa Zakonom o policiji i drugim zakonima, između ostalog i policijsko opažanje i opserviranje, koje se vrši na javnim i drugim za pristup dostupnim mestima.

U konkretnom slučaju iz spisa predmeta proizlazi da je svedok AA postupao u skladu sa navedenim odredbama zakona i da se o kritičnom događaju izjašnjavao na osnovu svojih neposrednih saznanja i opažanja, s obzirom na to da se kritičnom prilikom nalazio na licu mesta i svoj iskaz dao na osnovu onoga što je tom prilikom neposredno video i opazio u skladu sa odredbama člana 92. i 98. ZKP, pri čemu je bez uticaja na zakonitost iskaz ovog svedoka činjenica da je on prethodno imao saznanje da okrivljeni nudi na prodaju opojnu drogu. S tim u vezi po nalaženju ovog suda, činjenično stanje opisano u izreci pobijane prvostepene presude nije utvrđeno na osnovu operativnih saznanja policijskog službenika AA, već na njegovom iskazu datom na osnovu svojih neposrednih opažanja vezanih za sam kritični događaj, pa su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Mihajla Jakovljevića, ocenjeni kao neosnovani.

Imajući u vidu izneto, Vrhovni sud nalazi da branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti neosnovano ističe da su pobijane pravnosnažne presude donete uz učinjenu povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                             Predsednik veća – sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                         Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić