U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milorad Panjević, advokat iz ..., protiv tuženog Društva sa ograničenom odgovornošću za proizvodnju poljoprivrednih proizvoda, transport i usluge „Almex“ DOO Pančevo, čiji je punomoćnik Goran Veljović, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4271/21 od 07.09.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 04.10.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4271/21 od 07.09.2021. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Pančevu P 29/14 od 20.04.2017. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete isporuči novi kombajn marke „...“ tip „... ...”, novi žitni heder marke „...“ tip ... zahvata 6m i kolica za transport hedera marke „...“ tip ...; tuženi se može osloboditi obaveze predaje novog kombajna marke „...“ model „... ...” novog žitnog hedera marke „...“ tip ... zahvata 6 metara i kolica za transport hedera marke „...“ tip ... ukoliko tužiocu isplati iznos od 236.000 evra sa kamatom u visini eskontne stope Evropske centralne banke počev od 15.07.2011. godine zaključno sa 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine sa kamatom u visini referentne kamatne stope NBS uvećane za 8 procentnih poena pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan isplate (stav drugi izreke); odbijen je zahtev tužioca za plaćanje kamate na iznos od 236.000 evra u visini eskontne stope Evropske centralne banke i za period od 25.12.2012. godine pa do konačne isplate (stav treći izreke); obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 1.125.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20.04.2017. godine kao dana presuđenja, pa do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4271/21 od 07.09.2021. godine (koja je doneta nakon što je Vrhovni kasacioni sud rešenjem Rev 1754/2020 od 01.04.2021. godine ukinuo presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž 5622/17 od 20.11.2019. godine i predmet vratio drugostepenom sudu na ponovno suđenje) stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Višeg suda u Pančevu P 29/14 od 20.04.2017. godine u stavu prvom izreke i rešenje o troškovima postupka sadržano u delu trećeg stava izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 1.125.000,00 dinara; stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u preostalom delu trećeg stava izreke presude Višeg suda u Pančevu P 29/14 od 20.04.2017. godine kojim je odlučeno o zakonskoj zateznoj kamati na troškove postupka, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na dosuđeni iznos troškova postupka od 1.125.000,00 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu od izvršnosti odluke pa do isplate; stavom trećim izreke, odbijeni su kao neosnovani zahtevi stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno, izjavio reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Tužilac je dao odgovor na reviziju. Troškove revizijskog postupka je tražio.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20) i ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. U postupku po žalbi drugostepeni sud nije propustio da primeni, niti je nepravilno primenio odredbe procesnog zakona, što je bilo ili moglo biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je dana 12.12.2009. godine od tuženog kupio novi kombajn nemačke proizvodnje marke „...“ model „... ...” sa žitnim hederom marke „...“ tip ... zahvata 6m i kolicima za transport hedera marke „...“ tip ..., kao i kukuruzni adapter. Kombajn i priključne mašine plaćene su i isporučene dana 24.05.2010. godine, a puštene u pogon 17.06.2010. godine. Garantni rok za kupljene poljoprivredne mašine iznosio je godinu dana od puštanja u pogon. Kombajn sa žitnim hederom izgoreo je u požaru dana 15.07.2011. godine po isteku jednogodišnje garancije, dok je tužilac radio na njivi. Prema nalazu veštaka Fakulteta tehničkih nauka iz Novog Sada, uzrok požara je varničenje na provodnicima do koga je došlo usled primarnog kratkog spoja. Primarni kratki spoj mogao je da nastane na dva načina: ili je došlo do oštećenja kablova lančanikom, čime je oguljena zaštita kablova i tako došlo do kontakta između predmetnih kablova ili predmetnih kablova i sistema lančanika ili karoserije, a drugi način je da je došlo do varničenja između samih kablova zbog nekvalitetnosti istih na koji mogući uzrok upućuje prisustvo kiseonika u bakru u znatnoj meri iznad dopuštene, što dalje dovodi do pregrevanja kablova. Pregrevanje kablova na temperaturi od 65 stepeni Celzijusovih u dužem vremenskom intervalu u konkretnom slučaju postoji jer je kombajn radio 500 časova, što može dovesti do dehidracije izolacije čime se gubi njena elastičnost. Na ovaj način može doći do pucanja izolacije. Konstruktivno rešenje veze snopa kablova ne predstavlja konstrukcionu grešku, pa činjenica da kablovi na pojedinim kombajnima nisu potpuno fiksirani nije fabrička, tj konstrukciona greška, već predstavlja propust u proizvodnji tog jednog kombajna. Redovnim pregledom i tokom normalne eksploatacije kombajna vlasnik kombajna ne bi mogao da primeti da li su kablovi potpuno fiksirani, što bi mogao da uoči samo ako ciljno želi da kontroliše taj snop kablova. Utvrđeno je da je tuženi ovlašćeni generalni uvoznik i distributer kombajna i priključnih mašina marke „...“.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da se radi o skrivenom materijalnom nedostatku koji se pojavio posle prelaska rizika na kupca, a iz uzroka koji je postojao pre toga, koji nije mogao da se otkrije uobičajenim pregledom, kao i da nedostaci nisu mogli biti poznati kupcu, jer ih nije mogao lako opaziti pri običnom pregledu stvari, već samo u situaciji ako je ciljno želeo da kontroliše kablove. Materijalni nedostaci nisu mogli ostati nepoznati tuženom kao prodavcu, generalnom uvozniku i distributeru kombajna i priključnih mašina, jer se od njega očekivalo da pre puštanja u promet kombajna izvrši višestruke provere optimalne fiksiranosti provodnika, kao i njihov kvalitet i to na svakom kombajnu pojedinačno. Zbog navedenog istek garancije ne utiče na pravo tužioca da mu tuženi preda drugi kombajn i priključne mašine bez nedostataka i tako ispuni ugovor, koje obaveze se može osloboditi vraćanjem iznosa kupoprodajne cene od 236.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, pa je primenom odredbi člana 478, člana 485. u vezi sa članom 479. Zakona o obligacionim odnosima i člana 196. stav 1. Zakona parničnom postupku usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Odlučujući o žalbi tuženog, drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja izveo pravilan zaključak o odgovornosti tuženog, ali je o tome odlučio primenom opštih pravila o odgovornosti za materijalne nedostatke iz odredbe članova 478. do 486. Zakona o obligacionim odnosima, a nije primenio odredbe Zakona o odgovornosti proizvođača sa nedostatkom („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 101/05) – specijalnog zakona važećeg u vreme zaključenja predmetnog ugovora o kupoprodaji između stranaka, što nije uticalo na pravilnost prvostepene presude u potvrđujućem delu, pa je pravilnom primenom materijalnog prava drugostepeni sud odlučio kao u izreci pobijane presude.

U vreme zaključenja predmetnog ugovora o kupoprodaji opisanih poljoprivrednih mašina između stranaka, u primeni je bio Zakon o odgovornosti proizvođača sa nedostatkom („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 101/2005) koji je u članu 1. propisivao da se tim Zakonom uređuje odgovornost proizvođača za štetu nastalu od stvari sa nedostatkom. Prema članu 2. stav 2. navedenog Zakona, proizvođačem se smatra i lice koje se predstavlja kao proizvođač stavljanjem svog imena, zaštitnog znaka ili drugog obeležavajućeg znaka na proizvod i lice koje uvozi proizvod namenjen prodaji. Odredbom člana 3. stav 1. tog Zakona propisano je da je proizvod, u smislu tog Zakona, pokretna stvar, odvojena ili ugrađena u drugu pokretnu ili nepokretnu stvar. Prema članu 4. stav 1. Zakona, nedostatak postoji ako proizvod ne obezbeđuje sigurnost koja se sa pravom očekuje s obzirom na sve okolnosti, uključujući i reklamu, svrhu kojoj je namenjen i vreme kada je stavljen u promet, a prema članu 5. šteta u smislu tog Zakona je šteta prouzrokovana smrću ili telesnim povredama i šteta nastala uništenjem ili oštećenjem nekog dela imovine, pod uslovom da se on uobičajeno koristi za ličnu upotrebu ili potrošnju ili da ga je oštećeni u tu svrhu koristio. Oštećeni ima pravo na naknadu štete ako dokaže da je pretrpeo štetu, da je proizvod imao nedostatak i da postoji uzročna veza između proizvoda sa nedostatkom i pretrpljene štete, saglasno članu 6. navedenog Zakona, a proizvođač odgovara za štetu nastalu od proizvoda sa nedostatkom, bez obzira na to da li je znao za nedostatak (član 7. Zakona). U članu 8. stav 1. navedenog Zakona propisani su slučajevi kada proizvođač neće biti odgovoran za štetu, i to ako dokaže da: nije stavio proizvod u promet, nedostatak verovatno nije postojao u vreme kada je stavio proizvod u promet ili se pojavio kasnije, on nije proizveo proizvod namenjen za prodaju i da proizvod nije proizveden u okviru njegove radne delatnosti, da je nedostatak nastao usled usaglašavanja svojstva proizvoda sa propisanim normama i da nivo naučnog i tehničkog znanja u vreme kada je proizvod stavljen u promet nije omogućavao otkrivanje nedostatka. Član 11. Zakona propisuje da odgovornost proizvođača ne može biti ograničena ili isključena propisom ili ugovorom kao i da se ovim odredbama ne dira u prava koja oštećeni ima prema odredbama o ugovornoj i vanugovornoj odgovornosti.

Za odgovornost tuženog u konkretnom slučaju neophodno je postojanje štetnog događaja koji je štetnik prouzrokovao oštećenom licu, kao i nastanak štete koja je prouzrokovana radnjom štetnika.

Da bi se mogla utvrditi šteta, neophodno je da postoji uzročno-posledična veza između preduzete štetne radnje i posledice koja se ogleda u pričinjenoj šteti, a teret dokazivanja je na oštećenom.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak i pravni stav drugostepenog suda da je tuženi ovlašećni generalni uvoznik i distributer kombajna i priključnih mašina marke „...“. Tužilac je uobičajeno koristio kombajn – proizvod, a prema nalazu veštaka Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu uzrok požara na kombajnu je varničenje na provodnicima do koga je došlo usled primarnog kratkog spoja, koji je mogao nastati na dva načina – usled oštećenja kablova lančanikom, čime je oguljena zaštita kablova te tako došlo do kontakta između kablova ili između kablova i sistema lančanika ili karoserije, ili usled varničenja između samih kablova zbog nekvalitetnosti istih, na koji mogući uzrok upućuje prisustvo kiseonika u bakru u znatnoj meri iznad dopuštene, što dovodi do pregrevanja kablova, a isto do dehidracije izolacije čime se gubi njena elastičnost i dolazi do pucanja izolacije. Konstruktivno rešenje veze snopa kablova ne predstavlja konstrukcionu grešku, pa činjenica da kablovi na pojedinim kombajnima nisu potpuno fiksirani nije fabrička, tj konstrukciona greška, već predstavlja propust u proizvodnji tog jednog kombajna, a proizvođačem se prema citiranim zakonskim odredbama smatra i lice koje uvozi proizvod namenjen prodaji i isti odgovara za nastalu štetu od proizvoda sa nedostatkom bez obzira na to da li je znao za taj nedostatak. Oba moguća uzroka primarnog kratkog spoja predstavljaju skriveni materijalni nedostatak koji se pojavio posle prelaska rizika na tužioca – kupca, ali iz uzroka koji je postojao

pre toga u vreme kada je tuženi stavio proizvod u promet, pa postoji uzročna veza između proizvoda sa nedostatkom i pretrpljene štete, a ne postoje zakonom propisani razlozi koji bi isključili odgovornost tuženog. Tuženi je kao ovlašćeni generalni uvoznik i distributer kombajna i priključnih mašina marke „...“ namenjenih prodaji odgovoran za nastalu štetu shodno navedenim odredbama tada važećeg Zakona o odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 101/2005) kako je to pravilno ocenio drugostepeni sud.

Neosnovani su i bez uticaja na drugačiju odluku revizijski navodi da je činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno, jer isti nisu dozvoljeni u smislu odredbe člana 407. stav 2. ZPP.

Kako se ni ostalim navodima revizije, kojima se ponavljaju žalbeni navodi detaljno cenjeni i obrazloženi od strane drugostepenog suda, ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Sastav odgovora na reviziju nije bio nužan za vođenje ove parnice, zbog čega je primenom odredbe člana 154. u vezi sa članom 165. ZPP odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija,

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić