Pobijana presuda je doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Navodi revizije da je prvostepeni sud u ponovljenom postupku povredio imperativnu odredbu člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku, nisu od značaja, jer takva povreda odredaba parničnog postupka nije zakonom predviđen revizijski razlog, po odredbi člana 407. Zakona o parničnom postupku, s obzirom da se ne radi o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenoj pred drugostepenim sudom. Revizijom se ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 7. i 12. Zakona o parničnom postupku, koje u smislu člana 407. stav 1. ZPP ne mogu biti revizijski razlog. Takođe, ni navodi revidenta u vezi ocene dokaza i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja ne mogu biti revizijski razlozi kod pobijanja drugostepene presude, u smislu člana 407. Zakona o parničnom postupku. Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude dao ocenu žalbenih navoda koji su od značaja za odluku o zahtevima stavljenim u postupku i odlučio u potpunosti pravilnom primenom odredaba materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kom su zasnovane nižestepene odluke, rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 116/2015 od 16.04.2015. godine nad drugotuženim je otvoren postupak stečaja u kom postupku je prvotuženi imenovan za stečajnog upravnika. Radi učestvovanja na javnom nadmetanju u postupku prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica, tužilac je dana 24.11.2016. godine uplatio depozit u iznosu od 76.892.460,00 dinara i potpisao izjavu o gubitku prava na vraćanje depozita u propisanim slučajevima. Nakon toga, na javnom nadmetanju, tužilac je proglašen za najboljeg ponuđača, te je dana 27.03.2017. godine između tužioca i drugotuženog zaključen ugovor o kupoprodaji stečajnog dužnika kao pravnog lica po prodajnoj ceni od 192.231.150,00 dinara. Ugovorom je konstatovano da je kupac prethodno uplatio depozit u iznosu od 76.892.460,00 dinara, te se obavezao da preostali iznos, do punog iznosa kupoprodajne cene od 115.338.690,00 dinara uplati u roku od 15 dana od dana zaključenja ugovora, a ugovoreno je i pravo prodavca na jednostrani raskid ugovora, u slučaju da kupac ne uplati kupoprodajnu cenu po uslovima predviđenim ugovorom, bez ostavljanja dodatnog roka i u kom slučaju prodavac zadržava pravo na primljeni depozit. Tokom postupka je utvrđeno da je zaključenju ugovora prethodilo donošenje rešenja Privrednog suda u Beogradu St 116/2015 od 29.11.2016. godine, kojim je stečajni sudija u postupku stečaja nad stečajnim dužnikom, drugotuženim, odbio, odnosno odbacio prigovor zainteresovanog lica preduzeća Granimpeks DOO - u stečaju na predloženu prodaju stečajnog dužnika, sa obrazloženjem da su bez uticaja navodi o podnetoj tužbi preduzeća Granimpeks DOO - u stečaju radi pobijanja pravnih poslova stečajnog dužnika, budući da je predmet prodaje imovina stečajnog dužnika koja je upisana u svojinu stečajnog dužnika u katastru nepokretnosti, te je zaključkom naloženo prvotuženom da pre početka javnog nadmetanja obavesti sve učesnike o postojanju parnice za pobijanje pravnih poslova između stečajnog dužnika i Granimpeks DOO - u stečaju, što je prvotuženi i izvršio. Tokom postupka je takođe utvrđeno da je nakon zaključenja ugovora o kupoprodaji, odbor poverilaca prihvatao zahteve tužioca za produženje roka za isplatu kupoprodajne cene usled nemogućnosti da obezbedi novčana sredstva, te je zaključenjem Aneksa 2 ugovora o prodaji stečajnog dužnika kao pravnog lica taj rok konačno produžen do dana 01.09.2017. godine, nakon čega je dana 04.09.2017. godine, stečajni upravnik jednostrano raskinuo ugovor zbog neplaćanja kupoprodajne cene, sa obaveštenjem tužiocu o gubitku prava na povraćaj depozita.

Predmet tužbenog zahteva je obavezivanje tuženih na solidarnu isplatu naknade štete u utuženom iznosu, u visini uplaćenog depozita, koji tužbeni zahtev je zasnovan na činjeničnim tvrdnjama da prvotuženi kao stečajni upravnik drugotuženog, tužioca kao potencijalnog kupca, nije odmah po saznanju, a pre isteka roka za uplatu depozita obavestio o nedostacima na imovini koja je bila predmet prodaje, odnosno o podnetoj pobojnoj tužbi preduzeća Granimpeks DOO - u stečaju protiv drugotuženog, na tvrdnjama da je trećetuženi propustio da blagovremeno odluči o podnetim prigovorima i najkasnije do 17.11.2016. godine donese rešenje kojim se nalaže stečajnom upravniku da obavesti sve zainteresovane o postojanju parnice pokrenute od strane Granimpeksa DOO i o odobravanju od strane drugotuženog takvog nezakonitog postupanja prvotuženog.

Na temelju utvrđenih činjenica prvostepeni sud nalazi da je tužilac sam uzrokovao umanjenje svoje imovine u u iznosu od 76.892.460,00 dinara, jer nije uplatio kupoprodajnu cenu po ugovoru, čime je izgubio pravo na povraćaj deponovanog novca, te da subjektivna nemogućnost tužioca da obezbedi finansijsku potporu za ispunjenje ugovora ne može zasnovati pravo tužioca da potražuje naknadu štete, kao i da radnje stečajnog upravnika vezane za obaveštenje tužioca o pokretanju postupka po tužbi Granimpeks DOO - u stečaju nisu bile preduzete u direktnoj nameri stečajnog upravnika da tužiocu prouzrokuje štetu ili u krajnjoj nepažnji, pa nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 31. Zakona o stečaju. Po nalaženju tog suda kod činjenice da je tužilac i pored toga što je pre zaključenja ugovora imao saznanja o podnetoj pobojnoj tužbi, prihvatio da sa tuženim drugog reda zaključi ugovor o kupoprodaji stečajnog dužnika kao pravnog lica, te kod činjenice da je svojim radnjama u cilju produženja roka za isplatu kupoprodajne cene iskazao volju da zaključeni ugovor i održi na snazi, tužilac je sam uzrokovao umanjenje svoje imovine u visini uplaćenog depozita. Takođe, prvostepeni sud ističe da se tuženi drugog reda u konkretnom slučaju nije neosnovano obogatio na račun tužioca u utuženom iznosu budući da je do zadržavanja depozita došlo po osnovu posledica raskida ugovora o kupoprodaji stečajnog dužnika kao pravnog lica, na koje posledice je tužilac pristao zaključenjem ugovora o kupoprodaji, a iste su predviđene i Nacionalnim standardom broj 5, te da nema ni odgovornosti tuženog trećeg reda iz odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima budući da je stečajni sudija pre prodaje odlučio o izjavljenim prigovorima zainteresovanog lica i zatim zaključkom naložio stečajnom upravniku da pre početka javnog nadmetanja obavesti sve učesnike o postojanju predmetne parnice, a čak i kod suprotnog, odnosno neodlučivanja od strane stečajnog sudije izjavljeni prigovor ne bi zadržavao prodaju, saglasno odredbi člana 133. Zakona o stečaju, osim ukoliko stečajni sudija ne bi odlučio drugačije. Posebno ovaj sud ističe da ishod postupka po pobojnoj tužbi ne može zasnovati pravo tužioca da od tuženih potražuje utuženi iznos u visini uplaćenog depozita, na čiji povraćaj je tužilac izgubio pravo nakon raskida ugovora o kupoprodaji tuženog drugog reda kao pravnog lica, s obzirom da bi se, u situaciji da je tužilac izvršio uplatu kupoprodajne cene, obustavio stečajni postupak prema tuženom drugog reda i u tom smislu bi se parnični postupak po pobojnoj tužbi nastavio prema stečajnoj masi, te bi potencijalna prava iz te parnice mogla da se namire iz stečajne mase tuženog drugog reda odnosno iz kupoprodajne cene ostvarene prodajom tuženog drugog reda kao pravnog lica.

Drugostepeni sud odbija žalbu tužioca i potvrđuje prvostepenu presudu sa razloga da tužilac nije dokazao da je pretrpeo štetu tako što mu je imovina umanjena za iznos uplaćenog depozita radnjama prvo, drugo ili trećetuženog, a da subjektivna nemogućnost tužioca da obezbedi finansijsku potporu za ispunjenje ugovora ne može zasnovati pravo tužiocu da potražuje štetu na ime povećanih troškova finansiranja usled kreditne prezaduženosti, sve kod činjenice da je tužilac i pored toga što ga stečajni upravnik nije odmah obavestio o pokretanju navedenog parničnog postupka, prihvatio da zaključi ugovor o kupoprodaji stečajnog dužnika kao pravnog lica, te upravo iskazao volju da zaključeni ugovor i održi na snazi. Nadalje, da je tužilac isplatio kupoprodajnu cenu, parnica na koju ukazuje nastavila bi se prema stečajnoj masi i Granimpeks DOO stekao bi pravo da se namiri iz stečajne mase, i za nepokretnosti kojih se ta parnica ticala, dok bi tužioca štitila garancija iz Zakona o stečaju da kupljenu imovinu stiče bez tereta i ograničenja. Osim toga, nema ni neosnovanog obogaćenja na strani drugotuženog uplaćenim depozitom, s obzirom na pravila postupka prodaje drugotuženog i posledice raskida ugovora o kupoprodaji predviđene i Nacionalnim standardom broj 5.

Revident osporava primenu materijalnog prava nižestepenih sudova, navodima da je prvotuženi namerno propustio da tužiocu saopšti informaciju koja bi mogla biti od značaja za donošenje njegove odluke o učešću na javnoj prodaji, a da je znao i morao znati da zbog postojanja pobojne parnice nastupaju pravne smetnje za prodaju drugotuženog kao imovinske celine. Tužilac insistira na tvrdnji da se ne bi odlučio na polaganje depozita i na zaključenje ugovora da je blagovremeno bio obavešten o činjenici postajanja parnice koja se tiče dela stečajne mase drugotuženog. Za tu činjenicu saznao je na dan pre prodaje, kada nije mogao uložiti prigovor kao jedini pravni lek u skladu sa Zakonom o stečaju, a da su prigovori koje je izjavio na samom ročištu za prodaju odbijeni od strane komisije koju je oformio stečajni upravnik, a ne stečajni sudija, koji ima diskreciono pravo da odluči da se prodaja odloži, na primer zato što je od strane stečajnog upravnika dato nepotpuno obaveštenje u vezi sa prodajom. Tvrdi da je na javnoj prodaji „podigao ruku“ kao zainteresovani kupac s obzirom da je prvotuženi faktički prinudio tužioca na to, potenciranjem izjave o gubitku prava na povrat uplaćenog depozita. Svi postupci tužioca upravo su posledica neopravdanog i neblagovremenog obaveštavanja od strane prvotuženog, kao pokušaj tužioca da umanji štetu na način koji mu se tada činio najboljim. Postupci tuženih su protivni odredbi člana 10 stav 1 i 4 Zakona o stečaju. Ne stoje razlozi o dejstvu parnice po tužbi Granimpeksa jer ono ne derogira obavezu prodavca da pre zaključenja ugovora obavesti kupca o svim okolnostima u vezi predmeta prodaje, a osim toga, Granimpeks DOO je imao nameru da stekne svojinu na spornim objektima, a ne da parnicu vodi protiv stečajne mase pokušavajući da naplati novčanu protivvrednost. Tužilac je jedini uplatio depozit kao preduslov učešća na javnoj prodaji stečajnog dužnika, te je prvotuženi znao da će tužilac odustati od kupovine ako mu bude saopštio informaciju o parnici u kojoj se osporava deo imovine stečajnog dužnika, pa je tu informaciju tužiocu prećutao.

Ceneći revizijske navode tužioca, Vrhovni kasacioni sud nalazi da navodi revizije ne stoje i da su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava izveli zaključak da je tužbeni zahtev neosnovan.

Revizijski sud ukazuje da je bitna činjenica da iznos uplaćenog depozita od 79.892.460,00 dinara tužilac nije izgubio zato što je ishod parnice po tužbi Granimpeks DOO bio od uticaja na vrednost drugotuženog, niti zato što je umanjena imovina drugotuženog za vrednost spornih nepokretnosti, niti zato što eventualno bez spornih nepokretnosti preostali objekti drugotuženog ne mogu da funkcionišu kao poslovna celina, koja pitanja revident potencira u reviziji, već zato što tužilac nije postupio po zaključenom ugovoru i nije isplatio preostali deo ugovorene kupoprodajne cene. Dakle, to je direktan uzrok zbog koga je tužilac izgubio iznos koji je uplatio na ime depozita. Ne radi se o situaciji da je ugovor o kupovini pravnog lica u stečaju neispunjen sa strane tuženih, da tužiocu nije preneta procenjena vrednost imovinskopravne celine koja je predmet prodaje, odnosno pravnog lica dužnika u stečaju, takva posledica parnice po pobojnoj tužbi na sam ugovor o prodaji stečajnog dužnika nije dokazana, već ugovor nije ispunjen sa strane tužioca i to je razlog zbog koga je izgubio pravo na povraćaj depozita.

Navodi na kojima tužilac zasniva tužbu zapravo bi trebalo da znače da je samo polaganje depozita šteta po tužioca, do čega je došlo u zabludi tužioca koju je skrivio prvotuženi i trećetuženi preko svojih organa, a da se time drugotuženi neosnovano obogatio. Međutim, to nije tako. Tužilac je svojom voljom zaključio ugovor koji nije ispunio i to je razlog zbog koga je, primenom pravila o prodaji stečajnog dužnika kao pravnog lica, kao posledica neispunjenja ugovora sa strane tužioca, tužilac izgubio deponovani novčani iznos koji potražuje tužbenim zahtevom. Tokom postupka utvrđen je čitav niz činjenica, da je tužilac i pored toga što je pre zaključenja ugovora imao saznanja o podnetoj pobojnoj tužbi, prihvatio da zaključi ugovor o kupoprodaji stečajnog dužnika kao pravnog lica, te je svojim radnjama u cilju produženja roka za isplatu kupoprodajne cene iskazao volju da zaključeni ugovor i održi na snazi, a zatim nije uplatio razliku ugovorene cene, iz kojih proizlazi za pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužilac sam uzrokovao umanjenje svoje imovine u visini uplaćenog depozita. Kod takvog stanja stvari, ne može se prihvatiti teza da su prvotuženi i trećetuženi skrivili štetu po tužioca radnjama, odnosno propustima pre nego što je do zaključenja ugovora došlo.

Uvećanje stečajne mase tuženog drugog reda nije bilo bez pravnog osnova, već kao posledica raskida ugovora o kupoprodaji, na koju je tužilac pristao zaključenjem samog ugovora.

Sa napred iznetog, nema utemeljenja u odredbama člana 154. ZOO, niti člana 31. stav 1. Zakona o stečaju tužbeni zahtev prema prvotuženom i trećetuženom, niti u odredbama člana 210.Zakona o obligacionim odnosima tužbeni zahtev prema drugotuženom.

Prema tome, kako ne stoje za osnovane razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić