Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonskih razloga.

Ispitujući pobijenu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20) Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene bilo koje od odredaba ovog zakona pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio zaposlen kod tuženog i obavljao je poslove ... u sektoru ... po osnovu ugovora o radu od 22.09.2014. godine. Rešenjem o prestanku radnog odnosa, tužiocu je otkazan ugovor o radu zaključno sa danom 21.09.2015. godine jer tužilac nije u ostavljenom roku prihvatio zaključenje aneksa ugovora o radu za premeštaj na drugo radno mesto. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Ivanjici P1 219/15 od 14.03.2018. godine, navedeno rešenje o prestanku radnog odnosa je poništeno. Tužilac nije tražio da se vrati na rad, već isplatu naknade štete u visini od osamnaest zarada koje bi ostvario da je na radu kod tuženog. Utvrđeno je da je tužilac (rođen 1957. godine) ostao bez posla sa 58 godina života, da je u radnom odnosu kod tuženog proveo 28 godina, da je narušenog zdravlja, da je u periodu od 16.02.2006. godine do 30.04.2009. godine bio korisnik invalidske penzije, da je rešenjem Fonda PIO Filijala Čačak od 23.10.2015. godine tužiocu određena isplata porodične penzije počev od 22.09.2015. godine (ostvario je pravo na porodičnu penziju posle smrti supruge), kao i da je tužiočeva zarada za mesec avgust 2015 godine (kao mesec koji je prethodio mesecu u kome mu je prestao radni odnos kod tuženog) iznosila 31.929,76 dinara. Pored toga, tužilac od 2018. godine izdražava punoletnu ćerku, koja nije zaposlena i koja ima zdravstvene probleme.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev za naknadu štete umesto vraćanja na rad, nalazeći da tužiocu umesto vraćanja na rad pripada pravo na naknadu štete u visini od 12 zarada koje je tužilac ostvario u mesecu koji je prethodio prestanku radnog odnos smatrajući je pravičnom s obzirom na sve okolnosti konkretnog slučaja, dok je u preostalom delu - za iznos od još 6 zarada, tužbeni zahtev tužioca odbijen kao previsoko postavljen.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade štete umesto vraćanja na rad isplati iznos od 574.735,68 dinara, nalazeći da tužiocu po tom osnovu pripada naknada štete u visini od 18 zarada, sa zakonskom zateznom kamatom od 14.09.2021. godine do isplate.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakvo stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Odredbom člana 191. Zakona o radu –ZOR („Službeni glasnik RS“ br. 75/14), propisano je da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio (stav 1); da ukoliko sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će, na zahtev zaposlenog obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenog u zavisnosti od vremena provedenog u radnom odnosu kod poslodavca, godina života zaposlenog i broja izdržavanih članova porodice (stav 5); da se naknada iz stavova 1.,5.,6., i 7. ovog člana umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa (stav 9.).

U smislu navedene zakonske norme, ukoliko zaposleni ne želi da se reintegriše u radni odnos, on po samom zakonu ima pravo da umesto vraćanja na rad zahteva naknadu štete (tzv. supstitucija reintegracije), a poslodavac je u obavezi da mu tu štetu naknadi i to u visini koju odmeri sud primenom odredbi člana 191. stav 5. ZOR. Polazeći od činjenice da je rešenje tuženog od 21.09.2015. godine pravnosnažno poništeno presudom od 14.03.2018. godine, te da tužilac ne zahteva vraćanje na rad, osnovano potražuje od tuženog štetu u smislu odredbe člana 191. stav 5. Zakona o radu. Nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da u ovom slučaju postoji osnov za naknadu štete umesto vraćanja na rad, a visinu iznosa naknade štete koju tužilac potražuje drugostepeni sud je pravilno utvrdio na osnovu relevantnih činjenica da je tužilac u radnom odnosu kod tuženog proveo 28 godina, da je u momentu prestanka radnog odnosa imao 58 godina života i da izdržava nezaposlenu ćerku sa zdravstvenim problemima, pa je zaključio da tužiocu pripada tražena naknada u visini 18 zarada koje je ostvario u mesecu pre prestanka radnog odnosa (za avgust 2015. godine u iznosu od 31.929,76 dinara odnosno ukupno 574.735,68 dinara) .

Suprotno navodima revizije, pravilan je zaključak drugostepenog suda da se porodična penzija ne može smatrati prihodom po osnovu rada, pa se dosuđena naknada ne može umanjiti za iznos koji je tužilac ostvario po osnovu porodične penzije jer se radi o posebnom primanju koje se ostvaruje primenom odredbi Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Takođe, porodična penzija nije primanje koje je tužiocu priznato i isplaćeno na osnovu njegovog staža osiguranja, odnosno nije ostvarena na osnovu njegovog rada u prethodnom periodu, već je pravo na porodičnu penziju ostvario kao član porodice iza smrti supruge. S`toga nisu osnovani navodi revizije tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava i nisu ispunjeni uslovi iz člana 191. stav 9. ZOR za umanjenje pripadajuće naknade.

Pravilno je doneta odluka o troškovima postupka na osnovu člana 153. satv 1. i 154. stav 2. ZPP.

Predmet ocene revizijskog suda nisu bili navodi u reviziji u kojima se osporava ocena dokaza i utvrđeno činjenično stanje jer to nije dozvoljeno prema članu 407. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga primenom člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić