Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka iz stava drugog izreke prvostepene presude, tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova postupka i obavezan tužilac da tuženoj na ime troškova prvostepenog postupka isplati iznos od 13.500,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 12.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, iz čije sadržine proizlazi da istu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom primenom člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tužene od 2011. godine i do 27.01.2012. godine radio je u KPZ Niš, a nakon toga na mestu ... u Službi obezbeđenja u KPZ Padinska Skela. Prebivalište tužioca nalazi se u ... . U periodu od februara 2013. godine zaključno sa martom 2015. godine, tužilac je zbog odlaska na posao u Beograd svakog dana putovao autobusom na relaciji Niš – Beograd – Niš. Cena povratne karte na toj relaciji iznosi 1.630,00 dinara. Tužena u tom periodu tužiocu nije isplaćivala troškove prevoza, već je to počela da radi tek od aprila 2015. godine. Tužilac se nije obraćao tuženoj zahtevom za naknadu troškova prevoza u skladu sa procedurom Uprave za izvršenje krivičnih sankcija – KPZ u Beogradu. Prema proceduri tužene, koja se primenjivala do januara 2013. godine, državni službenici i nameštenici čije je mesto prebivališta preko 50 km udaljenosti od sedišta poslodavca, morali su da dostave popunjen zahtev za naknadu troškova, kopiju lične karte, potvrdu o visini pretplatne mesečne karte. Nakon toga upravnik je uveo nove procedure i tražio dokaz na okolnost kupljene karte za prevoz preko 50 km udaljenosti od Beograda, a zahtev za naknadu troškova nije smeo da se zavede bez odobrenja upravnika. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke od 08.08.2016. godine, naknada troškova prevoza tužiocu za period od februara 2013. godine zaključno sa martom 2015. godine iznosi 601.911,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u utuženom periodu isplati iznos koji je utvrđen nalazom i mišljenjem veštaka ekonomske struke, bez obzira što nije podnosio zahteve za naknadu troškova prevoza, jer takva obaveza zaposlenog nije ni propisana odredbom člana 37. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i članom 2. stav 1. tačka 1. i članom 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio tužbeni zahtev iz razloga što tužilac nije dostavio dokaz da se pismenim putem obraćao nadležnom funkcioneru zahtevom za isplatu predmetnih troškova, niti je zbog eventualnog ćutanja administracije pokrenuo upravni spor, te u situaciji kada mu nije priznato pravo na naknadu troškova prevoza ne može tražiti isplatu po tom osnovu, sve u smislu člana 140-143. Zakona o državnim službenicima.

Po oceni Vrhovnog suda, pogrešno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca.

Odredbom člana 13. Zakona o državnim službenicima (Službeni glasnik RS”, br. 79/05…99/10), propisano je da državni službenik ima pravo na platu, naknadu i druga primanja prema zakonu kojim se uređuju plate u državnim organima.

Prema članu 37. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika (“Službeni glasnik RS” br. 62/06…99/10) državni službenik ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, a vreme koje je proveo na službenom putu u zemlji i inostranstvu, za smeštaj i ishranu dok radi i boravi na terenu i na naknadu troškova koji su izazvani privremenim ili trajnim premeštajem u drugo mesto rada, dok je stavom 2. istog člana propisano da se uslovi za naknadu troškova, njihove visine i način na koji se ostvaruju propisuju uredbom Vlade.

Članom 2. stav 1. tačka 1. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika (“Službeni glasnik RS” br. 98/07), propisano je da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, dok je članom 3. iste Uredbe predviđeno da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.

Navedenim zakonskim propisima tužiocu je, kao državnom službeniku zaposlenom kod tužene, priznato pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i na odlazak sa rada, čiji je smisao da se obezbedi prisustvo zaposlenog na radu, pri čemu navedeno pravo nije uslovljeno ni podnošenjem zahteva, niti dokazivanjem da je zaposleni stvarno snosio troškove. Tužena je dužna da tužiocu u skladu sa odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i člana 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima isplati troškove koji je tužilac imao za dolazak na rad i odlazak sa rada u spornom periodu. Tužena je u obavezi da tužiocu u celini plati troškove koje je imao za dolazak na rad do Beograda gde je mesto rada i odlazak sa rada, bez obzira što tužilac nije podnosio tuženom zahtev za naknadu. Zakon o platama državnih službenika i nameštenika i Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika ne propisuje obavezu zaposlenog da za ostvarivanje svog zakonskog prava na naknadu troškova prevoza mora da podnosi rukovodiocu poseban zahtev. Pravo zaposlenog na troškove prevoza zasnovano je neposredno na zakonu i podzakonskom aktu, a da li će rukovodioci organa o tom pravu odlučivati posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno, nije od uticaja na obavezu naknade troškova prevoza.

Imajući u vidu da je tužena svojim nezakonitim radom (neisplaćivanjem troškova prevoza u određenom periodu) tužiocu prouzrokovala štetu u obavezi je da ovu štetu naknadi na osnovu člana 154. stav 1. i 182. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i to u visini naknade troškova prevoza na navedenoj relaciji u spornom periodu, koja visina je utvrđena veštačenjem veštaka ekonomsko-finansijske struke od 08.08.2016. godine.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom procesnih ovlašćenja iz člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu, te odlučio kao u stavu prvom izreke. Potvrđena je i odluka o troškovima prvostepenog postupka imajući u vidu da su isti pravilno odmereni primenom odredbe člana 153. i 154. ZPP.

Kako je tužilac uspeo u postupku po reviziji, na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju mu troškovi revizijskog postupka, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu. Tužiocu pripada na ime sastava revizije iznos od 18.000,00 dinara, a na ime sudskih taksi na reviziju iznos od 70.638,22 dinara i revizijsku odluku iznos od 97.500,00 dinara.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić