Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 205/22 od 24.02.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem i četvrtom izreke, tako što je utvrđeno da je tužilac – protivtuženi AA iz ... sunosilac prava vanknjižne svojine sa udelom od 39/100 delova na stambenoj zgradi koja se sastoji od podruma, prizemlja i prvog sprata, kao i na lokalu, oba objekta postojeća u Beogradu u ulici ... na kat.parceli .., sa pravom sukorišćenja navedene parcele upisane u List nepokretnosti broj .. KO ..., što je tužena dužna da prizna i trpi da tužilac ova svoja prava može da upiše u Katastar nepokretnosti i druge javne knjige kada se za to steknu zakonski uslovi, bez ikakve dalje saglasnosti, odobrenja ili prisustva tužene, a na osnovu ove presude, dok se odbija zahtev tužioca da se utvrdi da je on nosilac prava svojine po osnovu bračne tekovine sa tuženom na ovim nepokretnostima u udelu od ½ idealnih delova. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu petom izreke, tako što je obavezana tužena da tužiocu preda u suposed objekat broj .. u prizemlju, spratu i suterenu – podrumu u stambenoj zgradi koja se nalazi u Beogradu u ulici ..., na katastarskoj parceli .. KO Beograd, tako što će mu predati sve ključeve od ulaznih vrata u sve prostorije objekta i ključeve od ulaznih vrata u dvorište iz ulice ..., pa uključujući sve druge kojim zaključava ulazna vrata tog stana i sve druge prostorije u stanu. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu šestom izreke, tako što je obavezana tužena da tužiocu preda u suposed lokal površine 18 m2 izgrađen u dvorištu stambene zgrade koja se nalazi u Beogradu u ulici ... broj .. na kat.parceli .. KO Beograd 2, ispred stana broj .. u prizemlju, dok se odbija zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu navedeni lokal preda u isključivu državinu i u tom delu žalba tužioca odbija kao neosnovana. Stavom četvrtim izreke, preinačuje se prvostepena presuda u stavu sedmom izreke, tako što se utvrđuje da je tužena – protivtužilja vanknjižni vlasnik 61/100 nepokretnosti, kuće koja se sastoji od podruma, prizemlja i prvog sprata i lokala u ulici ... broj .. u Beogradu na kat.parceli .., List nepokretnosti broj .. KO ..., dok se odbija zahtev iste da je ona suvlasnik udela od ¾ idealnih delova ove nepokretnosti. Stavom petim izreke, potvrđeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu devetom izreke prvostepene presude i žalba tužioca u tom delu odbija kao neosnovana. Stavom šestim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 46.250,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju iz svih zakonskih razloga.

Vrhovni sud je ispitao presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20) i ocenio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijski navodi da je pozivanjem punomoćnika, a ne i parničnih stranaka na sednicu veća, drugostepeni sud povredio raspravno načelo i načelo neposrednosti izvođenja dokaza i učinio bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, nisu osnovani. Odredbom člana 383. i 384. stav 1. ZPP propisan je postupak otvaranja rasprave pred drugostepenim sudom, koji sud je ovlašćen da odluči koja će lica pozvati na raspravu i koje dokaze će ponoviti pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su 17.06.1984. godine zaključile brak koji je pravnosnažno razveden 02.12.2008. godine, s tim što je faktička zajednica stranaka prestala tokom 2007. godine. Tužilac je u vreme zasnivanja braka pa sve do 07.05.1995. godine bio u stalnom radnom odnosu kod „... Srbije“. Tužena je u neprekidnom radnom odnosu kod ... u Beogradu počev od 15.10.1994. godine i to na radnom mestu ... . U toku 1995. i 1996. godine tužilac se bavio švercom robe – muzičkih diskova i filmova koje je prodavao na tezgi u tržnom centru na Novom Beogradu, a jedno vreme je radio u poslovnom prostoru koji je napravljen u dvorištu porodične kuće u ulici ... broj .. u Beogradu, gde se bavio prodajom palačinki, da bi kasnije osnovao Privredno društvo „VV“ koje je prestalo sa radom 07.06.2004. godine. Tužena je tokom devedesetih godina privređivala na taj način što je deci vanredno davala časove solfeđa i violine, a bavila se i pravljenjem predmeta od keramike. Kuća u ... broj .., koju je činio suterenski deo i prizemlje je tokom 1945. godine konfiskovana od dede tužene, pok. GG. Baba tužene pok. DD je 13.02.1968. godine zaključila ugovor o korićenju dela stana broj .. površine 26 m2 u ulici ..., koji je koristila sa mužem GG, a otac tužene ĐĐ je zaključio ugovor o korišćenju stana broj .. površine 36 m2 koji će koristiti sa suprugom i ćerkom BB. Nakon smrti babe tužene, Opština ... je 12.07.1993. godine dala saglasnost tuženoj da zaključi ugovor o zakupu stana broj .. povrišne 26 m2, koji će koristiti sa suprugom, ovde tužiocem i ćerkom. Tužilac i tužena su tokom trajanja braka adaptirali podrumske prostorije koje su do tada zajednički koristili dva sustanarska stana, tako što su izvršili preuređenje tih podrumskih prostorija. Adaptacija je izvršena iz zajedničkih sredstava stranaka i uz pomoć prijatelja i rodbine koji su im pomagali radom i materijalom. Tužena je kao nosilac stanarskog prava, odnosno zakupac na neodređeno vreme, dana 21.03.1996. godine od Opštine ... otkupila stan broj .., površine 26 m2 na period otplate od 40 godina, s tim što je isti prevremeno otplatila 30.08.1999. godine. Drugi deo stana broj .. koristila je porodica EE, koji su tokom devedesetih godina otkupili taj deo stana od Opštine ..., a tužilja je isti stan koji je činio površinu od 33 m2 otkupila 05.05.2000. godine, napravivši jednu celinu površine od 59 m2. Tužena je porodici EE za kupovinu stana platila iznos od 20.000 DM, od kog iznosa je tuženoj iznos od 15.000 DM poklonio stric ŽŽ, dok je preostalih 5.000 DM dat iz zajedničkih sredstava stečenih sa tužiocem. Nakon otkupa stana parnične stranke su proširile osnovu kuće za 19,28 m2 i nazidali spratni deo kuće. Na temeljima garaže izgrađen je poslovni prostor površine 18 m2. Sve adaptacije, nadziđivanje i izgradnja poslovnog prostora vršene su u periodu od zasnivanja braka stranaka pa do 2003. godine kada je podnet zahtev za legalizaciju izvedenih radova. Prema nalazu veštaka građevinske struke, ukupna građevinska vrednost objekta pre izvođenja građevinskih radova iznosila je 15.300 evra, nakon izvođenja radova 43.700 evra, dok je vrednost garaže pre izvođenja građevinskih radova iznosila 600 evra, a nakon izvođenja radova 5.700 evra i doprinos u sticanju na strani tužioca je 39%, a na strani tužene 61%.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je imovina koja je predmet spora sticana u toku trajanja zajednice života stranaka u periodu od 1984. do 2003. godine i da je udeo stranaka u sticanju i to tužioca ¼, a tužene ¾ te je delimično usvojio tužbeni zahtev, a delom odbio tužbeni i protivtužbeni zahtev kao u izreci.

Drugostepeni sud je nakon održane rasprave, a kod utvrđenog činjeničnog stanja, primenom odredaba člana 168., 170., 171., 180. stav 2. Porodičnog zakona i odredbe člana 231. stav 1. i 2. ZPP zaključio da je udeo tužioca u sticanju zajedničke imovine 39%, a udeo tužene 61%, a da tužena, na kojoj je teret dokazivanja većeg udela od 61% (61/100 delova) tu činjenicu nije dokazala predlaganjem dokaza na tu okolnost (dopunsko veštačenje preko veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast). Činjenica da je navedeni stan pre konfiskacije predstavljao imovinu dede tužene je bez uticaja na drugačije presuđenje s obzirom da je predmet raspravljanja utvrđenje zajedničke tekovine, a ova činjenica može predstavljati osnov za restituciju. Posebno kod činjenice da je tuženoj stan dat na korišćenje zajedno sa suprugom i ćerkom, da je stan otkupljen po pravilima koje je propisivao tadašnji Zakon o stanovanju, a ne kao nasledno pravo, pa je drugostepeni sud primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. stav 1. i 2. ZPP prvostepenu presudu preinačio i utvrdio vanknjižno vlasništvo tužioca u udelu od 39/100 delova, a tužene u udelu od 61/100 delova. Primenom odredbe člana 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa našao je da tužilac ima pravo da bude u suposedu predmetnih nepokretnosti.

Vrhovni sud nalazi da je drugostepeni sud, kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno utvrdio suvlasnički udeo tužioca od 39/100 delova na predmetnim nepokretnostima sa pravom sukorišćenja parcele na kojoj se nalaze objekti i predajom u suposed objekata stečenim u toku trajanja bračne zajednice sa tuženom.

Deobom zajedničke imovine, u smislu Porodičnog zakona, smatra se utvrđivanje suvlasničkog odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini, shodno odredbi člana 177. Porodičnog zakona. U smislu odredbe člana 180. stav 2. Porodičnog zakona, pretpostavlja se da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki. Veći udeo jednog od supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od više faktora, ostvarenih prihoda, vođenja posla u domaćinstvu, staranje o deci, staranje o imovini, te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine, a u odnosu na udeo preko 61/100 delova predmetnih nepokretnosti tužena nije pružila dokaze kako je pravilno zaključio drugostepeni sud. Naime, u odnosu na doprinos stranaka u sticanju imovine koja je predmet ovog spora, pravilno je utvrđena građevinska vrednost objekata pre i nakon izvođenja građevinskih radova i pravilno je vrednovan doprinos tužioca i tužene u sticanju zajedničke imovine, imajući u vidu zaradu koju su stranke ostvarivale u toku

5

zajedničkog života. Parnične stranke su se protivile izvođenju dokaza dopunskim veštačenjem u odnosu na celokupne prihode ostvarene radom po svim osnovama i poklonima koji su dobijali. Revizijom se stoga neosnovano osporava zaključak drugostepenog suda da je tužilac dokazao učešće u sticanju imovine u toku braka sa udelom od 39/100 delova i da je učešće tužene u sticanju imovine veće od utvrđenog. Teret dokazivanja većeg udela u zajedničkoj imovini od pretpostavljenog udela od ½ je teret dokazivanja na strankama, koje su u konkretnom slučaju odbile predlog da se izvrši veštačenje na okolnost njihovog udela kroz druge vidove zarade i učinjenih poklona. Prema odredbi člana 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa vlasnik ima pravo da stvar drži i da se njome koristi, a prema članu 15. stav 1. istog zakona suvlasnici imaju pravo da zajednički upravljaju stvarima. Stoga je, pravilno zaključio drugostepeni sud da u situaciji kada su stranke suvlasnici na nepokretnostima, a među njima nije izvršena deoba, obe strane imaju pravo na sudržavinu navedenih nepokretnosti. Tvrdnja u reviziji da je tužilac oglašen krivim zbog krivičnog dela nasilja u porodici bila je cenjena od strane drugostepenog suda sa razlozima koje prihvata i ovaj sud.

U preostalom delu revizijski razlozi se faktički odnose na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, zbog kojih razloga se revizija u smislu člana 407. stav 2. ZPP ne može izjaviti.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić