- branilac okrivljenog AA, advokat Goran Božović, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) i člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud pobijane presude ukine i predmeta vrati prvostepenom sudu, ali drugom veću, na ponovno suđenje ili da iste preinači u celini ili delimično, tako što će optužbu odbiti ili okrivljenog osloboditi od optužbe;

- branilac okrivljenog BB, advokat Jovica Šošić, zbog povrede zakona na štetu okrivljenog, sa predlogom da Vrhovni sud pobijane presude preinači, tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Gorana Božovića, Vrhovnom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog AA, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presude protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, te je, nakon ocene navoda izloženih u zahtevima, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan, dok je zahtev branioca okrivljenog BB, neblagovremen.

Branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti, ističe da je pobijanom pravnosnažnom presudom učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, jer je sudija pojedinac Svetlana Kovačević, koja je vodila glavni pretres i donela pobijanu prvostepenu presudu, u istom postupku kao član vanpretresnog veća učestvovala u donošenju rešenja Višeg suda u Beogradu Kpo4 62/22 – Kv Po4 116/22 od 03.08.2022. godine, kojim je prema okrivljenom AA produžen pritvor. U vezi sa tim, branilac u zahtevu navodi da odlučivanje o pritvoru, u smislu odredaba člana 210-216 ZKP, podrazumeva ocenu ispunjenosti zakonom propisanih razloga za određivanje, produžavanje ili ukidanje te mere, u okviru kojih razloga spada i ocena postojanja osnovane sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo. U konkretnom slučaju, učestvovanjem u postupku produžavanja pritvora, sudija Svetlana Kovačević je utvrdila postojanje skupa činjenica koje neposredno potkrepljuju sumnju da je okrivljeni izvršio krivično delo, koje mu se stavlja na teret, i na taj način narušila pretpostavku funkcionalne nepristrasnosti prilikom odlučivanja o glavnoj stvari, time što je već stvorila sliku i predubeđenje o činjenicama od kojih neposredno i suštinski zavisi odluka o optužbi. Iz iznetih razloga, branilac smatra da je sudiju Svetlana Kovačević trebalo izuzeti prilikom donošenja prvostepene presude, budući da je ustanova izuzeća u krivičnom postupku uvedena u cilju obezbeđenja pretpostavke nepristranosti sudije imajući pri tom u vidu odredbe člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 37. tav 1. ZKP.

Po oceni Vrhovnog suda, izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA su neosnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, propisano je da ova bitna povreda odredba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti.

Odredbom člana 37. stav 1. ZKP, propisani su razlozi za obavezno izuzeće sudije, koji ne obuhvataju navedenu procesnu ulogu sudije kao razlog za njegovo obavezno izuzeće. Međutim, u pojedinim situacijama višestrukih procesnih uloga sudije može se pojaviti sumnja u nepristranost sudije koja je takvog kvaliteta da zahteva njegovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke (presude) o krivici okrivljenog za izvršeno krivično delo, što znači da postojanje navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka u svakom konkretnom slučaju, predstavlja faktičko pitanje.

Kada je u pitanju učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru (u konkretnom slučaju donošenje rešenja o produženju pritvora), radi se o oceni tzv. funkcionalne nepristrasnosti o čemu postoji bogata sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Suprotno navodima zahteva da je kod sudije Svetlane Kovačević, koja je odlučivala o pritvoru protiv okrivljenog, a zatim u istom predmetu donela meritornu odluku o optužbi, stvoreno „predubeđenje“ o krivici okrivljenog i time narušena pretpostavka nerpistrasnosti te sudije, zbog čega je trebalo da bude izuzeta od sudijske dužnosti prilikom donošenja meritorne odluke u istom postupku, po nalaženju ovog suda, ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristranosti sudije prilikom meritornog odlučivanja o krivici istog okriljenog. To proizlazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Naime, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može se smatrati da sama činjenica što je sudija u krivičnom postupku donosio odluke i pre suđenja u pojedinom predmetu, uključujući odluke vezano za pritvor, opravdava strah da nije nepristrasan; ono što je važno su opseg i priroda tih odluka (Fey protiv Austrije, stav 30, Sainte - Marie protiv Francuske, stav 33, Nortier protiv Holandije stav 33). Kada odluke o produženju pritvora zahtevaju „vrlo visok stepen jasnoće“ u pogledu krivice okrivljenog, Evropski sud za ljudska prava je našao kako može izgledati da je nepristranost postupajućih sudija podložna sumnji te da se bojazan podnosioca zahteva u tom pogledu može smatrati objektivno opravdano (Hauschildt protiv Danske, stav 49-52).

Iz navedenog, dakle, proizlazi da, po pravilu, učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru prema okrivljenom u istom predmetu ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici u odnosu na istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće, zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru zauzeo jasan stava o krivici okrivljenog ili nije, dakle, radi se o faktičkom pitanju u svakom konkretnom slučaju.

Prema navodima zahteva, predubeđenje sudije Svetlane Kovačević, koje izaziva sumnju u njenu nepristrasnost, u konkretnom slučaju proizlazi iz zakonske obaveze sudije da pre ocene postojanja propisanih razloga za pritvor mora utvrditi postojanje osnovane sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo, što je, po stavu odbrane, u konkretnom slučaju učinjeno tako što je veće prilikom donošenja odluke o produženju pritvora, u čijem sastavu je bila i navedena sudija, cenilo dokaze i činjenice koje se tiču krivičnog dela koje je bilo predmet optužbe.

Suprotno ovim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti da ocena postojanja osnovane sumnje o izvršenju krivičnih dela kod odlučivanja o pritvoru, neminovno dovodi do stvaranja predubeđenja sudije u tom krivičnom postupku, koje narušava pretpostavku nepristranosti sudije u daljem toku postupka, u odlukama Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije, izražen je suprotan stav po tom pitanju, koje prihvata i Vrhovni sud.

U predmetu Dragojević protiv Hrvatske (od 15.01.2015. godine – predstavka 68955/11), Evropski sud za ljudska prava je našao da nije došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije u pogledu manjka nepristrasnosti sudije u slučaju kada je pre početka glavnog pretresa četiri puta od strane vanpretresnog veća produžen pritvor okrivljenom pri čemu je član tog veća u sva četiri slučaja bio i sudija koji je kasnije, kao predsednik veća, učestvovao u donošenju prvostepene presude prema istom okrivljenom, iako je i prema Zakonu o kaznenom postupku Republike Hrvatske jedan od uslova za odlučivanje o pritvoru, ocena postojanja osnovane sumnje o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog. U navedenoj odluci (stav 114) Evropski sud navodi da je savršeno normalno da sudija može razmatrati i odbiti zahtev za puštanje na slobodu koji podnese pritvoreni optuženi. Pritom sudija mora i na temelju Konvencije i domaćeg prava ustanoviti postojanje „osnovane sumnje“ protiv optuženog. Sama činjenica da je sudija u suđenju već donosio predpretresne odluke o predmetu, uključujući odluke vezane za pritvor, ne može opravdati bojazan o njegovoj nepristranosti; samo posebne okolnosti mogu opravdati drugačiji zaključak. Uvek je odlučan opseg i priroda predpresnih mera, koje je preduzeo sudija. Nadalje, u ovoj odluci Evropski sud za ljudska prava ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti prilikom donošenja odluka o produženju pritvora nisu ista, kao ona pitanja koja su odlučujuća za njegovu pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenja drugih predpretresnih odluka te vrste, sudija je po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv optuženog za izvršenje krivičnog dela; prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi optuženog oglasio krivim. Sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu se tretirati kao da su istovetni (Jasinski protiv Poljske, br.30865/96, stav 55, 20. decembar 2005. godine).

Dakle, po stavu Evropskog suda za ljudska prava, ocena postojanja zakonskih uslova za produženje pritvora koja uključuje i ocenu postojanja „osnovne sumnje“ o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog, ne može predstavljati formiranje stava sudije o krivici tog istog okrivljenog ili kazni koju mu treba odrediti, odnosno „predubeđenje“ sudije, kako to u zahtevu tvrdi branilac okrivljenog, a koje dovodi u sumnju njegovu nepristranost.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Vrhovni sud nalazi da sama činjenica da je Svetlana Kovačević, kao sudija pojedinac, koja je donela pobijanu prvostepenu presudu kojom je okrivljeni AA oglašen krivim, jednom učestvovala u veću koje je odlučivalo o pritvoru protiv okrivljenog (u kom odlučivanju se uopšte nije bavila pitanjem krivice okrivljenog) ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ove sudije kod odlučivanja o krivici ovog okrivljenog, konkretno kod donošenja pobijane pravnosnažne presude.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je, navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA da je pobijanom pravnosnažnom presudom učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, ocenio kao neosnovane.

Branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, koju obrazlaže navodima da se u radnjama okrivljenog ne stiču bitna obeležja krivičnog dela sprečavanje i ometanje dokazivanja iz člana 336. stav 1. KZ, za koje je oglašen krivim i osuđen pobijanom pravnosnažnom presudom. Prema navodima zahteva, smisao konkretne inkriminacije je da radnja okrivljenog mora biti usmerena ka tome da se izvrši nedozvoljen uticaj na svedoka da pred sudom ili drugim državnim organom da lažan iskaz ili da ne da iskaz. Međutim, imajući u vidu da je odredbom člana 94. ZKP, predviđeno da su pojedina lica u postupku oslobođena od dužnosti svedočenja – tzv. „privilegovani svedoci“, koji zbog srodstva ili drugog odnosa sa okrivljenim nisu dužni da daju iskaz pred nadležnim organom, a da je u konkretnom slučaju VV trebalo da svedoči u postupku KTIKO 32/22 koji se vodio pred Višim javnim tužiocem u Beogradu protiv njenog supruga GG, kao okrivljenog, u kom postupku je imala status „privilegovanog svedoka“ i imala zakonsko pravo da ne svedoči, to, prema stavu odbrane, lice koje utiče na svedoka da se koristi tim svojim pravom, ne može imati krivičnopravne posledice. Prema tome, branilac smatra da pasivni subjekt kod predmetnog krivičnog dela ne može biti „privilegovani svedok“, već samo „obični svedok“ u postupku. Pored iznetog, branilac u zahtevu navodi i to da se shodno odredbi člana 336. stav 1. KZ obećanje ili činjenje poklona ili druge koristi mora učiniti upravo prema tom svedoku, a u konkretnom slučaju obećanje koristi učinjeno jednom licu - GG, da drugo lice - „VV“, ne svedoči u postupku.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, iz sledećih razloga:

Prema činjeničnom opisu krivičnog dela datom u izreci pravnosnažne presude okrivljeni AA je u vreme i mestu označenom u izreci presude, u uračunljivom stanju, sposoban da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, svestan svog dela i njegove zabranjenosti čije izvršenje je hteo, učesnik u postupku istrage, koja se vodi pred Višim javnim tužilaštvom u Beogradu, Posebnim odeljenjem za suzbijanje korupcije u predmetu KTIKO 32/22 protiv okrivljenih DD, ĐĐ, EE, ŽŽ i GG zbog krivičnog dela pranje novca iz člana 245. KZ, svedoku VV obećao korist u nameri da nedavanjem iskaza utiče na ishod postupka, na taj način što je došao do kuće GG i VV i GG rekao da će im DD oprostiti dug koji je još ranije DD utvrdio na iznos od 30.000 evra i da će imati njegovu pomoć „da spasu kuću“, koja je u tom trenutku pod hipotekom, ukoliko VV kao svedok u tom postupku ne svedoči.

Radnja izvršenja krivičnog dela sprečavanje i ometanje dokazivanja iz člana 336. stav 1. KZ alternativno je određena i može se sastojati u obećanju ili činjenju poklona ili druge koristi svedoku, veštaku ili drugom učesniku u postupku pred sudom ili drugim državnim organom, kao i u primeni sile ili pretnje prema tim licima. Obe radnje izvršenja moraju biti usmerene na to da lice prema kome se preduzimaju davanjem lažnog iskaza ili nedavanjem iskaza, utiče na ishod postupka. Delo je dovršeno davanjem ili obećanje poklona odnosno koristi, odnosno primenom sile ili pretnje.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud nalazi da se u radnjama okrivljenog AA, označenim u činjeničnom opisu dela u izreci presude stiču sva zakonska obeležja krivičnog dela sprečavanje ometanja i dokazivanje iz člana 336. stav 1. KZ, za koje je oglašen krivim i osuđen pravnosnažnom presudom, i to kako objektivna koja se odnose na radnju izvršenja, koja se sastoji u obećanju koristi svedoku VV, ukoliko kao svedok u označenom postupku koji se vodi pred Višim javnim tužiocem u Beogradu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcie, ne da iskaz, tako i subjektivna obeležja koja se tiču uračunljivosti, umišljaja i namere okrivljenog da preduzimanjem radnje izvršenja utiče na navedenog svedoka da nedavanjem iskaza utiče na ishod postupka.

Vrhovni sud nalazi da, kod činjenice da je predmetno krivično delo dovršeno samim obećanjem koristi, za postojanje istog nije od značaja činjenica što je svedok VV u označenom postupku Višeg javnog tužilaštva u Beogradu imala svojstvo privilegovanog svedoka, u smislu člana 94. stav 1. tačka 1. ZKP, s obzirom da je ovom odredbom propisano pravo lica da uskrati svedočenje, kojim pravom se isto može, ali ne mora koristiti.

Iz iznetih razloga, ocenjeni su kao neosnovani navodi zahteva da privilegovani svedok ne može biti pasivni subjekt kod krivičnog dela sprečavnje i ometanje dokazivanja iz člana 336. stav 1. KZ i da se u radnjama okrivljenog ne stiču zakonska obeležja tog krivičnog dela.

Pored navedenog, iz činjeničnog opisa dela u izreci presude jasno proizlazi da se obećanje koristi od strane okrivljenog AA odnosilo kako na GG, tako i na njegovu suprugu VV, a ne samo na GG, kako to branilac u zahtevu neosnovano ističe.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA kojima se ukazuje da je pobijanom pravnosnažnom presudom učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, oceno kao neosnovane.

Ispitujući zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB, Vrhovni sud je našao da je isti neblagovremen.

Odredbom člana 485. stav 4. ZKP, propisano je da zbog označenih povreda tog zakonika, učinjenih u prvostepenom i postupku pred apelacionim sudom okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti u roku od 30 dana od dana kada mu je dostavljena pravnosnažna odluka pod uslovom da je protiv te odluke koristio redovni pravni lek. Ovaj rok važi i za branioca okrivljenog, s obzirom na odredbu člana 71. tačka 5) ZKP, kojom su prava branioca ograničena pravima koja u postupku ima okrivljeni.

S obzirom na to da iz spisa predmeta proizlazi da je okrivljeni BB, pobijanu drugostepenu presudu lično primio dana 21.07.2023. godine, a da je njegov branilac protiv pobijanih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo dana 28.08.2023. godine, dakle, po proteku zakonom propisanog roka iz člana 485. stav 4. ZKP za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, to je Vrhovni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB, ocenio kao neblagovremen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 1) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Predsednik veća – sudija   

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić