Istom presudom oštećenom kao tužiocu dosuđen je imovinskopravni zahtev, pa su okrivljene obavezane da solidarno naknade štetu oštećenom kao tužiocu u iznosu od 1.551.839,38 dinara, u roku od tri meseca do dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnim izvršenjem. Okrivljene su obavezane na plaćanje sudskog paušala, kao i da solidarno naknade troškove krivičnog postupka i troškove oštećenog kao tužioca, a koji iznos troškova će biti odmeren od strane prvostepenog suda, posebnim rešenjem.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž3 13/22 od 06.03.2023. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenih i presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 279/22 od 27.09.2022. godine, potvrđena.

Protiv pravnosnažnih presuda Apelacionog suda u Novom Sadu zahtev za zaštitu zakonitosti podneli su branilac okrivljene AA – advokat Ivana Debeljački i branilac okrivljene BB - advokat Robert Sabadoš, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1), 4), 7), člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 2) ZKP, a iz obrazloženja zahteva proizilazi da ukazuje i na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i zbog povrede zakona iz člana 441. stav 3. i 4. ZKP sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, preičani pobijane presude i okrivljene oslobodi od optužbe.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) i 7) i člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen i nema propisan sadržaj.

Podnetim zahtevom se ističe bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP uz ukazivanje da u konkretnom postupku nema ovlašćenog tužioca, jer se javni tužilac, koji je jedini ovlašćen da goni za krivično delo iz člana 346. stav 3. KZ u vezi stava 1. KZ a kako je krivično delo kvalifikovano poslednjom izmenom optužnice dana 21.08.2015. godine, nije izjasnio da li želi da se uključi u postupak odnosno da zastupa istu optužnicu.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta prozilazi da je punomoćnik oštećenog podnela krivičnu prijavu protiv AA i BB zbog krivičnog dela pronevera iz člana 251. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS u produženju, jer je krivičnim delo pribavljena imovinska korist u iznosu od 1.551.839,38 dinara i krivičnog dela falsifikovanje službene isprave iz člana 248. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS, koja krivična prijava je odbačena rešenjem Okružnog javnog tužioca u Subotici Kt 20/05 od 11.05.2005. godine zbog nepostojanja osnovane sumnje da su okrivljene izvršile navedena krivična dela. Optužnicom oštećenog kao tužioca od 07.03.2007. godine okrivljenima AA i BB stavljeno je na teret izvršenje krivičnog dela pronevera iz člana 364. stav 1. u produženju u saizvšilaštvu u vezi člana 33. KZ, u kojoj je navedeno da je krivičnim delom pribavljena imovinska korist u iznosu od 1.551.839,38 dinara. Navedena optužnica je precizirana dana 21.09.2012. godine unošenjem elementa krivice, dok su pravna kvalifikacija i ostatak činjeničnog opisa ostali bez izmena. Optužnica je izmenjena dana 21.08.2015. godine i okrivljenima je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela pronevera iz člana 364. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ jer je krivičnim delom pribavljena imovinska korist u iznosu od 1.551.839,38 dinara.

U konkretnom slučaju, poslednjom izmenom optužnice, okrivljenima nije stavljeno na teret izvršenje težeg krivičnog dela, kako to branioci u zahtevu navode, imajući u vidu da se krivični postupak protiv okrivljenih AA i BB od trenutka podnošenja krivične prijave vodio zbog krivičnog dela pronevera kojom je pribavljena imovinska korist u iznosu od 1.551.839,38 dinara, koja krivična prijava je odbačena od strane postupajućeg tužioca i u tom smislu se tužilac izjasnio, a činjenični opis se u bitnom nije menjao kao što se nije menjao ni iznos pribavljenje imovinske koristi, pri čemu treba napomenuti da je sud vezan činjeničnim opisom a ne pravnom kvalifikacijom, pa su stoga suprotni navodi branioca okrivljenih kojima se ističe bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP od strane ovoga suda ocenjeni kao neosnovani.

Branioci okrivljenih u podnetom zahtevu ukazuju i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP ukazujući da u konkretnom slučaju nema bitnog elementa krivičnog dela iz člana 346. stav 3. KZ jer okrivljene nisu imale svojstvo odgovornih lica.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Krivično delo pronevera iz člana 364. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“ broj 85/05 od 06.10.2005. godine) vrši onaj ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist prisvoji novac, hartije od vrednosti ili druge pokretne stvari koje su mu poverene u službi ili na radu u državnom organu, preduzeću, ustanovi ili drugom subjektu ili radnji, a stavom 3. istoga člana je propisano da ako je delom iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist u iznosu koji prelazi milion i petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do dvanaest godina.

Imajući u vidu citirani zakonski opis bića krivičnog dela pronevera iz člana 364. stav 3. u vezi stava 1. KZ („Službeni glasnik RS“ broj 85/05 od 06.10.2005. godine), to, po nalaženju Vrhovnog suda, imajući u vidu činjenični opis krivičnog dela iz izreke pravnosnažne presude i to da su okrivljene AA i BB u vremenskom periodu od 01.01.-04.07.2004. godine, sposobne da shvate značaj svoga dela i da upravljaju svojim postupcima, u nameri da sebi pribave protivpravnu imovinsku korist u iznosu koji prelazi milion i petsto hiljada dinara, prisvojili novac i druge stvari koje su im poverene na radu u radnji mešovite robe vlasništvo DOO „VV“, na taj način što su okrivljena AA kao pomoćnik prodavca od 01.01. do 01.06.2004. godine po faktičkom radu, a od 01.06. do 04.07.2004. godine po ugovoru o radu i okrivljena BB kao pomoćnik prodavca po ugorovu o radu od 01.01. do 04.07.2004. godine, prisvajale deo dnevnog pazara i razne robne artikle koje su im stvari bile poveren na radu..., pa su na taj način prisvojile dnevni pazar i razne robne artikle u ukupnom iznosu od 1.551.839,38 dinara, u opisanim radnjama okrivljenih se stiču sva bitna subjektivan i objektivna obeležja krivičnog dela pronevera iz člana 364. stav 3. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 33. KZ, za koje su optužene i pravnosnažno oglašene krivim. Naime, kako iz izreke pravnosnažne presude proizilazi da su okrivljene prisvojile novac u ukupnom iznosu od 1.551.839,38 dinara koji im je poveren na radu u radnji mešovite robe vlasništvo DOO „VV“, to se stoga kao neosnovani ocenjuju i navodi branilaca okrivljenih kojima ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Imajući u vidu da su okrivljene oglašene krivim zbog izvršenja krivičnog dela pronevera iz člana 364. stav 3. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 33. KZ, za koje je propisana kazna zatvora u trajanju od dve do dvanaest godina, a koje je izvršeno u periodu od 01.01.-04.07.2004. godine, gde se rok zastarelosti krivičnog gonjenja računa od 04.07.2004. godine, a za koje delo saglasno članu 103. tačka 2) KZ nastupa zastarelost krivičnog gonjenja protekom petnaest godina od izvršenja krivičnog dela odnosno nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja, to su ocenjeni kao neosnovani i navodi zahteva da je u konkretnom slučaju nastupila zastarelost krivičnog gonjenja, odnosno da je učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Branioci okrivljenih ističu i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP iz razloga što je primenjen zakon koji se ne može primeniti s obzirom da se okrivljene terete za izvršenje krivičnog dela u periodu od 01.01.2004. godine do 04.07.2004. godine, kada je na snazi bio KZ RS koji je odredbom člana 251. stav 1. propisivao krivično delo pronevere.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Istovetni navodi izneti u zahtevu branilaca bili su istaknuti i u žalbama, te bili predmet razmatranja Apelacionog suda u Novom Sadu koji je u ovom krivičnom postupku postupao u trećem stepenu po žalbama izjavljenim protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 279/22 od 27.09.2022. godine. Apelacioni sud u Novom Sadu kao trećestepeni je ove navode ocenio neosnovanim i o tome na strani 4, četvrti i peti stav trećestepene presude Kž3 13/22 od 06.03.2023. godine izneo razloge, koje Vrhovni sud prihvata kao pravilne, te u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP, na te razloge i upućuje.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih u ostalom delu je nedozvoljen i nema propisan sadržaj.

Naime, u ostalom delu zahteva, kao razlog njegovog podnošenja, samo formalno se označava bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom i ukazuje da se presuda zasniva na snimku video kamere koji je sačinjen na neovlašćen način, ali se suštinski ne obrazlaže suprotno kojim odredbama zakona je ovaj dokaz izveden, već branioci okrivljenih svojim daljim navodima polemišu sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama i ukazuju na pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, davanjem sopstvene ocene izvedenih dokaza koja je potpuno drugačija od one koju su dali nižestepeni sudovi. Ovo, imajući u vidu da u zahtevu ističu da se na osnovu snimka video kamere ne mogu utvrditi činjenice da su okrivljene prisvojile iznos od 1.551.839,38 dinara, te da iz iskaza saslušanih svedoka prozilazi da nije postojalo upozorenje da je objekat pod video nadzorom na vidljivom mestu.

Kako, dakle, branioci okrivljenih u zahtevu za zaštitu zakonitosti, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označavaju povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, dok suštinski ukazuju na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, a što ne predstavlja zakonske razloge zbog kojih je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni sud zahtev branilaca okrivljenih u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Pored navedenog branioci okrivljenih u podnetom zahtevu navode i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, jer je izreka presude protivrečna sama sebi ili su razlozi presude protivrečni izreci, ili ako presuda nema uopšte razloga ili u njoj nisu navedeni razlozi o činjenicama koje su predmet dokazivanja ili su ti razlozi potpuno nejasni ili u znatnoj meri protivrečni, ili ako o činjenicama koje su predmet dokazivanja postoji znatna protivrečnost između onoga što se navodi u razlozima presude o sadržini isprava ili zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika, pa zbog toga nije moguće ispitati zakonitost i pravilnost presude, povredu člana 440. ZKP, jer je činjenično stanje pogrešno i nepotupno utvrđeno i povredu člana 441. stav 1. ZKP, iz razloga što je sud nepravilno doneo odluku o krivičnog sankciji. Takođe se navodi da sud nije prihvatio žalbene navode, na koji način se ukazuje i na povredu člana 460. ZKP.

Navedene povrede ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, pa je Vrhovni sud zahtev branilaca okrivljenih i u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Takođe se u podnetom zahtevu ističe i bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP kao i povreda zakona iz člana 441. stav 3. i 4. ZKP, zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno, međutim, kako branioci okrivljenih u zahtevu uopšte ne navode u čemu se sastoje navedene povrede zakona, to je Vrhovni sud ocenio da u ovom delu podneti zahtev nema propisan sadržaj, u smislu odredbe člana 484. ZKP, koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što u slučaju isticanja povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP), po nalaženju ovoga suda, podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) i 9) i člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA – advokata Ivane Debeljački i okrivljene BB - advokata Roberta Sabadoša, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i 2. ZKP zahtev u odnosu na navedene povrede zakona odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP i člana 484. i 485. stav 4. ZKP, zahtev odbacio i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                    Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić,s.r.                                                                                                                               Milena Rašić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić