Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac i tuženi su blagovremeno izjavili revizije, tužilac zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, pobijajući je u odbijajućem delu, a tuženi zbog pogrešne primene materijalnog prava, pobijajući je u usvajajućem delu.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tuženog, zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. ZPP, pa je našao da revizije tužioca i tuženog nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijama tužioca i tuženog ukazuje da je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana članom 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP. Revizijsko ukazivanje na bitnu povredu parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije relevantno, zato što ta povreda ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom nakon održane rasprave u smislu odredbe člana 383. stav 4. ZPP, parnične stranke su oženjeni rođenim sestrama. Tužilac je tokom 1998. godine, u dva navrata, tuženom pozajmio ukupno 70.000 DM za kupovinu ribnjaka, o čemu nisu sačinili pisani ugovor. Kako tuženi ovaj dug nije vratio, 25.07.2006. godine potpisao je izjavu – sporazum da će dug od 70.000 DM vratiti tužiocu i to tako što će mu do kraja 2006. godine platiti 35.000 evra, do kraja 2007. godine, 2008. godine i 2009. godine po 10.000 evra za svaku godinu, a ukoliko do kraja 2006. godine ne vrati dug od 35.000 evra obavezao se da do kraja 2007. godine vrati najmanje 70.000 evra (po naplati od prodatog ribnjaka). Ovaj sporazum potpisali su tužilac, tuženi, njihove supruge i tužiočev sin. Presudom Osnovnog suda u Vranju K 2589/10 od 13.01.2012. godne, po optužnom predlogu tuženog i njegove supruge kao oštećenih, tužilac, njegova supruga i sin kao okrivljeni, oslobođeni su optužbe da su 25.07.2006. godine učinili krivično delo prinude iz člana 135. stav 2. KZ i time naterali oštećenog da napiše izjavu i sačini predmetni sporazum sa tužiocem. Presudom Osnovnog suda u Surdulici P 3786/2010 od 29.02.2016. godine (koja je postala pravnosnažna 16.11.2016. godine) utvrđeno je da je predmetni sporazum od 25.07.2006. godine ništav kao zelenaški ugovor. Utvrđeno je da je tokom 1999. godine tuženi uz saglasnost svoje majke, u cilju vraćanja dugovanog iznosa, tužiocu ponudio na prodaju njenu nepokretnost - kuću površine 68 m2 sa dvorištem – placem u ... (za koju je od VV dobio ponudu u visini od 56.000 DM), da mu je tužilac predložio da je ne prodaje već da je ustupi njemu, što je tuženi učinio i predao tužiocu ključeve od kuće i uveo ga u posed. Tužilac se sa porodicom nalazi u državini navedene nepokretnosti od 1999. godine.

Između GG (majke tuženog) kao prodavca i DD (supruge tužioca) kao kupca, zaključen je Ugovor o kupoprodaji, koji je overen pred Osnovnim sudom u Surdulici pod Ov.br. 29/02 od 16.01.2002. godine, kojim prodavac prenosi na kupca pravo korišćenja na kp.br. .. KO ..., na kojoj se nalazi stara kuća od 68 m2 za kupoprodajnu cenu od 20.000,00 dinara. U toku je postupak za raskid ovog ugovora po tužbi GG. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke, kao i dopune nalaza (u pogledu konvertovanog iznosa 70.000 DM u evre 01.01.2002 godine i dinarsku protivvrednost ovako konvertovanog iznosa na dan veštačenja), sa pripadajućom kamatom na evre od 18.01.2007. godine do dana veštačenja, utvrđena je vrednost potraživanja na 35.790,42 evra, kao i na ime kamate 7.158 evra, koja je izražena i u dinarskoj protivvrednosti na dan veštačenja.

Posle rasprave održane pred drugostepenim sudom, u smislu člana 383. stav 3. i 4. ZPP radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja, na kojoj je ponovljeno izvođenje dokaza čitanjem svih pismena u spisima predmeta, drugostepeni sud je zaključio da je tužilac pozajmio tuženom 70.000 DM tokom 1998. godine, ocenivši da tuženi u smislu pravila o teretu dokazivanja nije dokazao da je tužiocu vratio dugovani iznos, budući da se predaja kuće, koju je učinila majka tuženog tužiočevoj porodici, ne može smatrati delimičnim namirenjem duga, jer o tome nema jasnog sporazuma između samih parničnih stranaka, u smislu odredbe člana 296. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), kao i da tuženi nije dokazao da je tužiocu na bilo koji drugi način vratio dugovani iznos. Dodatna argumentacija drugostepenog suda je da je majka tuženog sa tužiočevom suprugom 16.02.2002. godine zaključila kupoprodajni ugovor u pogledu predate nepokretnosti – parcele na kojoj se nalazi kuća, kao i da je 4,5 godina nakon toga tuženi, bez prinude, potpisao izjavu da tužiocu duguje 70.000 DM, te da je u toku parnica po tužbi majke tuženog protiv supruge tužioca za raskid navedenog kupoprodajnog ugovora. Stoga je pobijanom odlukom ukinuo prvostepenu presudu i odlučio kao u izreci, delimično usvojiši tužbeni zahtev za iznos od 35.790,42 evra sa zakonskom kamatom, sve u dinarskoj protivvrednosti.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 17. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) propisano je da su strane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje, a članovi 557 — 566. istog zakona propisuju da je ugovor o zajmu takav ugovor kojim se jedna strana, zajmodavac, obavezuje da preda drugoj strani, zajmoprimcu, određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, dok se zajmoprimac obavezuje da mu vrati, posle određenog vremena, istu količinu novca, odnosno stvari.

Odredbom člana 296. ZOO, propisano je da obavezu može ispuniti ne samo dužnik nego i treće lice (stav 1), poverilac je dužan primiti ispunjenje od svakog lica ako ima neki pravni interes da obaveza bude ispunjena, čak i kad se dužnik protivi tom ispunjenju (stav 2).

U konkretnom slučaju, tužilac je tokom 1998. godine pozajmio tuženom 70.000 DM za izgradnju ribnjaka, po njihovom usmenom dogovoru, a rok za vraćanje pozajmice nije striktno ugovoren, da je tokom 1999. godine tuženi, uz saglasnost majke, u cilju vraćanja dugovanog iznosa, ponudio na prodaju njenu nepokretnost, kuću površine 68 m2 sa dvorištem – placem u ..., površine 233 m2 i za istu dobio ponudu od kupca VV od 56.000 DM, što je saopštio tužiocu, koji mu predložio da istu ne prodaje već da je njemu preda, što je učinjeno predajom ključeva i uvođenjem u posed i od 1999. godine tužilac je sa svojom porodicom u državini nepokretnosti, nakon čega su majka tuženog kao prodavac i vanbračna supruga tužioca kao kupac, zaključile ugovor o kupoprodaji navedene nepokretnosti, koji je overen pred Osnovnim sudom u Surdulici pod Ov.br. 29/02 od 16.01.2002. godine. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da se predaja kuće, koju je učinila majka tuženog tužiočevoj porodici, a zatim kao prodavac zaključila ugovor o kupoprodaji nepokretnosti sa suprugom tužioca, ne može smatrati delimičnim namirenjem duga, jer o tome nema sporazuma između tužioca i tuženog, budući da ispunjenje obaveze od strane trećeg lica (u konkretnom slučaju majke tuženog), mora biti učinjeno prema poveriocu, ovde tužiocu, a ne prema trećem licu, u smislu citirane odredbe člana 296. ZOO. Stoga su neosnovani navodi revizije tuženog da je tužilac u smislu odredbe člana 296. ZOO, kao poverilac primio ispunjenje dela obaveze tuženog od trećeg lica (majke tuženog) od 56.000 DM.

Prema oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud pravilno smatra da su stranke mogle ugovoriti obavezu tuženog, kao dužnika, da dug vrati u devizama u dinarskoj protivvrednosti, ali da konverzija deviznog potraživanja u dinare pre trenutka ispunjenja obaveze nije dozvoljena. Takvo ugovaranje nije protivno prinudnim propisima, javnom poretku, dobrim poslovnim običajima, niti pravilima morala. Pošto je ugovorena devizna obaveza, tužilac je mogao da traži isplatu ugovorenog deviznog duga u dinarskoj protivvrednosti i samo sa kamatom koja pripada na taj devizni dug. Međutim, tužilac je izvršio konverziju tražeći umesto dugovanog deviznog iznosa njegovu dinarsku protivvrednost sa zakonskom zateznom kamatom. Tako postavljeni tužbeni zahtev nije osnovan, jer se u smislu člana 395. Zakona o obligacionim odnosima, obaveza koja glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti može ispuniti u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze. Konverzija deviznog potraživanja u dinarsko je pravno dopuštena samo kada je to ugovorom stranaka izričito propisano, što jasno proizlazi iz člana 262. stav 1. ZOO. Valuta obaveze propisana članom 395. ZOO podrazumeva da ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili u zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveza. To znači da tužilac ima pravo da traži samo da mu se isplati ugovoreni dugovani devizni iznos u dinarskoj protivvrednosti važećem po kursu na dan isplate sa pripadajućom kamatom.

Neosnovano se u reviziji ukazuje da je dosuđenjem deviznog iznosa u dinarskoj protivvrednosti drugostepeni sud prekoračio tužbeni zahtev i odlučio u granicama zahteva koji nisu stavljeni u postupku. Upravo suprotno, tužbeni zahtev nije prekoračen, jer utuženi dinarski iznos predstavlja protivvrednost dosuđenog deviznog iznosa. Zahtev za naplatu novčane obaveze koji glasi na određeni iznos novčanih jedinica u domaćoj valuti sadrži u sebi i zahtev za naplatu novčanih jedinica u stranoj valuti, pa je drugostepeni sud, pravilnom primenom navedenih zakonskih odredbi, tuženog obavezao da tužiocu isplati 35.790,42 evra sa kamatom od 18.01.2007. godine, budući da između stranaka nije ugovoren rok vraćanja pozajmice, zbog čega tužiocu, shodno čl. 324. ZOO, ista pripada od dana podnošenja tužbe 18.01.2007. godine, kada je on tuženog pozvao na ispunjenje obaveze, pa do konačne isplate.

Neonovani su navodi revizije tužioca da je pogrešno primenjeno materijalno pravo u delu odluke o kamati. Naime, počev od 01.01.2002. godine, na osnovu Odluke o uslovima i načinu zamene stranih sredstava plaćanja za evro („Službeni list SRJ“ br. 71/2001), evro je sredstvo plaćanja u zemaljama Evropske monetarne unije, pa se, shodno navedenoj Odluci, na evro plaća kamata po stopi koju propisuje Evropska centralna banka u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom kursu Narodne banke Srbije. To znači da je tuženi dužan da na iznos glavnog duga isplati kamatu po stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 18.01.2007. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine, kada je stupio na snagu Zakon o zateznoj kamati („Službeni glasnik RS“ br. 119/12 od 17.12.2012. godine), po stopi koja je propisana odredbom člana 4. stav 1. i člana 5.Zakona o zateznoj kamati, odnosno u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8 procentnih poena, koja se obračunava na iznos glavnog duga koji glasi na evre, a isplaćuje se u dinarima. Stoga je pravilno drugostepeni sud odlučio kao u izreci.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode izjavljene u revizijama, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Pravilna je i odluka o troškovima doneta pravilnom primenom odredaba članova 153. i 154. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, s obzirom da ovi troškovi nisu bili nužni za vođenje parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić