Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž 1600/2022 od 20.10.2022. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Višeg suda u Beogradu P 586/14 od 23.11.2021. godine u prvom, drugom i trećem stavu izreke i odbio zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka, kao neosnovan.

Protiv navedene drugostepene presude je blagovremenu i dozvoljenu reviziju izjavio tužilac, kojom presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju tužioca.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 ... 10/23 – dr Zakon) i odlučio da je revizija tužioca neosnovana u delu kojim pobija pravnosnažnu odluku o primarnom tužbenom zahtevu, u prvom stavu izreke prvostepene presude, dok je revizija osnovana u delu kojim se pobija pravnosnažna presuda o eventualnom tužbenom zahtevu, sadržana u drugom stavu izreke prvostepene presude, jer je u tom delu presuda doneta na osnovu nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što je posledica pogrešne primene materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju od strane prvostepenog suda, na kom su zasnovane presude, sada pokojni VV je bio zemljišno-knjižni vlasnik porodične kuće u ... u ulici ... broj .. sa udelom od 3/5 idealnih delova. Nasledio je iza pokojnog sina GG 1/5 idelanih delova svojine na istoj nepokretnosti, ali to pravo nije upisao u katastar nepokretnosti. Na 1/5 idelanih delova svojine na istoj nepokretnosti iza pokojnog DD, drugog sina VV oglašen je otac tužioca, ĐĐ, koji je preminuo ...2013. godine i nakon njegove smrti je tužilac jedini zakonski naslednik iza pokojnog ĐĐ a i iza pokojnog VV. U ostavinskom postupku iza pokojnog VV tužena je sudu priložila zaveštanje pokojnog VV od 07.10.2013. godine. Testament je proglašen na zapisniku pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu O 158/14 dana 28.05.2014. godine. Tim zaveštanjem pokojni VV je u nasleđe ostavio tuženoj 1/2 zaostavštine – porodične kuće u ... sa pripadajućim placem, to jest katastarskom parcelom .. KO ... . Tužena je dala nasledničku izjavu da priznaje punovažnost zaveštanja i prihvatila se nasledstva, dok je za maloletnog tužioca nasledničku izjavu dala majka izjašnjavajući se da ne priznaje punovažnost zaveštanja i prihvatila se nasledstva koje tužiocu po zakonu pripada.

Prema obrazloženju drugostepene presude, zaveštalac, VV, nije lično sastavio zaveštanje, već je po njegovom kazivanju to učinio advokat ZZ, pa je tekst zaveštanja pročitan pred pokojnim VV i svedocima EE i ŽŽ iz ..., kao i tuženom, nakon čega su se svedoci svojeručno potpisali ispod teksta testamenta, a zatim i sam testator. Dalje se navodi da je prvostepeni sud utvrdio da su zaveštajni svedoci bili prisutni kad je tekst zaveštanja glasno pročitan pred zaveštaocima, zaveštalac je pred njima izjavio da je to njegov testament, nakon čega se na samom zaveštanju potpisao.

Prvostepeni sud je prihvatio nalaz komisije veštaka od 06.08.2020. godine sa izjašnjenjima, pa je utvrdio da je pokojni VV nesumnjivo skripter spornih potpisa na dva primerka zaveštanja sačinjenog 07.10.2013. godine, ispod teksta u rubrici „zaveštalac“, odnosno da predstavljaju autentične potpise pokojnog VV. Dakle, prvostrepeni sud je zaključio da je sada pokojni VV potpisao sporno zaveštanje. Dalje, prvostepeni sud je zaključio da tužilac nije dokazao tvrdnju na kojoj je zasnovao eventualni tužbeni zahtev, za poništaj zaveštanja, te da pozne godine i zdravstveno stanje zaveštaoca nisu uticali na narušavanje i osiromašenje njegovih intelektualnih procesa, koji bi upućivali na demenciju, odnosno na izmene u osnovnim dimenzijama funkcionisanja koje se odnose na mentalno propadanje koje bi mogle uticati na sposobnost testatora na rasuđivanje.

Na osnovu takvih utvrđenja drugostepeni sud je zaključio da je pouzdan zaključak prvostepenog suda u pogledu ispunjenosti zakonskih uslova za formu pismenog zaveštanja pred svedocima u konkretnom slučaju. Ovo s toga, što iz iskaza zaveštajnih svedoka proizlazi da je prilikom sačinjavanja zaveštanja advokat koji je tekst zaveštanja sačinio isti i pročitao, da je zaveštalac izjavio da je on to sam tako odlučio, nakon čega je zaveštanje svojeručno potpisao, kao i zaveštajni svedoci. Time zaključuje da su ispunjeni svi uslovi za sačinjenje pismenog zaveštanja pred svedocima propisani odredbom člana 85. Zakona o nasleđivanju.

Međutim, prema obrazloženju prvostepene presude, prvostepeni sud je prihvatio iskaze svedoka EE, ŽŽ i ZZ, iz kojih navodi da je svedok EE rekla da pokojni VV nije pročitao testement ispred svedoka, a da joj je poznato da je testament sačinio advokat ZZ, da je svedok ŽŽ rekao da su bili prisutni II, on, EE i pokojni VV kada im je rekao da je već ranije sačinjen samo pismeno, da im je testament pročitao pokojni VV, naglas pred njima, dok je svedok ZZ rekao da nije bio prisutan prilikom potpisivanja testamenta od strane pokojnog VV i svedoka.

Konačno, zaključak je prvostepenog suda da je zaveštanje pokojnog VV sačinjen u formi pismenog zaveštanja pred svedocima, da je pokojni VV isti svojeručno potpisao, da su pored testatora testament potpisali i svedoci EE i ŽŽ koji su bili prisutni kada je tekst testamenta glasno čitan pred testatorom, te da kao takav takvo zaveštanje proizvodi pravno dejstvo zbog čega je doneo odluku u prvom stavu izreke presude.

Kod ovako oprečnih iznetih utvrđenja u pogledu bitne činjenice da li je pokojni VV pročitao zaveštanje pred svedocima, proizilazi zaključak da nije raspravljena činjenica za odluku o tužbenom zahtevu za utvrđenje ništavosti zaveštanja.

Odredbom člana 85. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“ br. 46/95 i 6/2015), određeno je da zaveštalac koji zna da čita i piše može zaveštanje sačiniti tako što će pred dva svedoka izjaviti da je već sačinjeno pismeno pročitao, da je to njegova poslednja volja i potom se na pismenom svojeručno potpisati (stav jedan). Upravo ova činjenica o čitanju pismena koje je već sačinjeno, ostalo je neraspravljeno u sprovedenom postupku. O toj činjenici su oprečni razlozi sadržani u drugostepenoj i prvostepenoj presudi. Dok se ne raspravi činjenica o tome da li je zaveštalac već sačinjeno pismeno pročitao, ne može se pravilno primeniti materijalno pravo sadržano u citiranoj odredbi člana 85. stav 1. Zakona o nasleđivanju i zaključiti da li je predmetno zaveštanje, prema obliku u kome je sačinjeno valjano ili je rušljivo, prema odredbi člana 164. Zakona o nasleđivanju. Odredbom člana 164. Zakona o nasleđivanju propisano je da je zaveštanje rušljivo ako ga je sačinio i ko nije imao zaveštanu sposobnost, ako je u vreme zaveštanja bilo mana zaveštaočeve volje i ako pri sačinjavanju zaveštanja nisu poštovani oblik i uslovi određeni zakonom. Kako je predmet eventualnog tužbenog zahteva upravo poništaj zaveštanja, kao posledica njegove rušljivosti, odluka o tom tužbenom zahtevu zavisi i od zaključka sudova o tome da li su pri sačinjavanju zaveštanja poštovani oblik i uslovi određeni zakonom, koji zaključak zavisi od toga da li je testator pročitao zaveštanje. Kako ovo pitanje nije raspravljeno, osnovana je revizija tužioca u navedenom delu koji se tiče odluke o tužbenom zahtevu za poništaj zaveštanja, sadržano u drugom stavu izreke prvostepene presude. Zbog toga je u tom delu, kao i u delu odluke o troškovima postupka, u trećem stavu izreke, ukinuta prvostepena presuda i u odnosnom delu i drugostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje po odredbi člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Naprotiv, u delu odluke o tužbenom zahtevu za utvrđenje da je u celosti ništavo zaveštanje pokojnog VV, koja odluka je sadržana u prvom stavu izreke prvostepene presude, odluka je pravilna, zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, koje se u revizijskom postupku ne može pobijati po odredbi člana 403. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbama Zakona o nasleđivanju sadržanim u članu 155. do 160., ništavo je zaveštanje ako je njegova sadržina protivna prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, zaveštanje koje je zbog lica koje je zbog nesposobnosti za rasuđivanje potpuno lišeno poslovne sposobnosti, kao i falsifikovanje zaveštanja, te i pojedine odredbe određene zakonom u članu 159. i 160. U konkretnom slučaju sporno je bilo da li je zaveštalac bio nesposoban za rasuđivanje, međutim prema odredbi člana 156. radi se o takvoj nesposobnosti za rasuđivanje zbog koje je lice čije je zaveštanje potpuno lišeno poslovne sposobnosti, što prema utvrđenom činjeničnom stanju nije slučaj. Zaveštanje nije falsifikovano, jer je prema utvrđenom činjeničnom stanju VV svojeručno potpisao isto. Te su činjenice utvrđene i njihova pravilnost se ne može pobijati u revizijskom postupku. Prema tome je u delu odluke o tužbenom zahtevu za utvrđenje ništavosti testamenta - zaveštanja pred svedocima pokojnog VV, u celosti, revizija neosnovana, te u tom delu revizijski sud je odbio reviziju primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić