Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju iz svih zakonskih razloga i predložio da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužena je dostavila odgovor na reviziju tužioca.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju je potrebno ujednačavanje sudske prakse o pravu zaposlenih na teritoriji Kosova i Metohije na uvećanu zaradu i razliku između pripadajućeg i isplaćenog dodatka na zaradu prema Zaključku Vlade RS 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine, pa su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca, kao o izuzetno dozvoljenoj, propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Iz tog razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u spornom periocu bio u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme, na poslovima ..., u zvanju viši referent. Rešenjem tužene od 01.05.2006. godine, tužiocu je utvrđen koeficijent za isplatu zarade u visini 8,30 sa uvećanjem po osnovu minulog rada 0,5% za svaku godinu staža. Rešenjem od 01.08.2013. godine, tužiocu je određen koeficijent u visini 8,00 sa uvećanjem od 0,4% po osnovu minulog rada. Zarada tužioca je uvećana 50% na osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine. Tužiocu je prestao radni odnos 15.03.2018. godine usled sticanja prava na starosnu granicu. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke, utvrđena je razlika zarade i to: prema prvoj varijanti u visini razlike između minimalne zarade i isplaćene zarade za utuženi period, u iznosu 32.345,17 dinara i prema drugoj varijanti, razlika u visini tzv. „kosovskog dodatka“ u iznosu od 15.501,47 dinara. Prema drugoj varijanti prikazani obračun razlike zarade koju je tužilac primio sa minulim radom i uvećanjem od 50% na ime „kosovskog dodatka“ u odnosu na minimalnu zaradu, potvrđuje negativnu razliku, tako da je zarada koju je tužilac primio veća u odnosu na minimalnu zaradu u ukupnom iznosu od 140.129,47 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca odbili nalazeći da je tužilac u spornom periodu ostvario uvećanje po osnovu tzv. „kosovskog dodatka“, koje je propisano Zaključkom Vlade RS 05 broj 120- 335/2007-14 od 25.12.2008. godine, tako što uvećanje, zajedno sa osnovnom zaradom i minulim radom, čini ukupno isplaćenu zaradu tužiocu koja je veća od minimalne zarade.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo a zbog toga je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 5. stav 2. Zakona o platama službenika i nameštenika u organima autonomne pokrajine i lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“ br.113/17 i 86/19), propisano je pravo na isplatu minimalne zarade. Zakonom o budžetu i Zaključkom Vlade Republike Srbije broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine, predviđeno je da lica koji rade na teritoriji KIM imaju pravo na uvećanje zarade u visini od 50% mesečno na ime tzv. „kosovskog dodatka“.

Imajući u vidu napred navedne odredbe, ne može se prihvatiti zaključak nižestepenih sudova da tužilac nema pravo na isplatu plate u visini minimalne zarade i uvećanja od 50% obračunato na taj iznos.

Imajući u vidu da nižestepeni sudovi, zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu cenili pravilnost obračuna i visine tražene razlike između pripadajuće minimalne i isplaćene zarade i naknade štete u visini razlike između pripadajućeg i isplaćenog dodatka na zaradu prema Zaključku Vlade RS 05 br. 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine, što znači da je na taj način činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, ukinuo nižestepene presude u pobijanom delu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, oceniće prigovor zastarelosti istaknut u odgovoru na tužbu, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić