Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneli su branioci okrivljenog Branka Samardžića - advokati Vićentije Darijević i Marina Milenković, zbog povrede odredbe člana 485. stav 1. tačka 1) u vezi sa stavom 2. u vezi sa članom 68. stav 1. tačka 9) i 302. stav 1. ZKP, bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 3) ZKP, a iz obrazloženja zahteva proizilazi da ga podnosi i zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, preinači pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe ili osudi za blaže krivično delo ili ih ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1), 2) i 3) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

U podnetom zahtevu, branioci okrivljenog ističu povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP navodeći da je povređen zakon u pogledu postojanja krivičnog dela iz razloga što u izreci presude nije navedeno da je okrivljeni na opisani način hteo da liši života oštećenog odnosno da je želeo da liši života baš oštećenog.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Suprotno navodima zahteva za zaštitu zakonitosti radnje okrivljenog opisane u izreci pravnosnažne presude sadrže sva bitna obeležja krivičnog dela ubistvo u pokušaju iz člana 113. u vezi člana 30. KZ, jer je izrekom pravnosnažne presude utvrđeno da je okrivljeni, dana ..., u stanju kada je njegova sposobnost da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima, bila smanjena ali ne do bitnog stepena usled negativnih afekata straha, besa i ljutnje, ali ne do nivoa snažne afektivne reakcije na terenu psihopatski strukturisane ličnosti i vuleanrabilnih kontrolnih mehanizama svoje ličnosti, pokušao drugog da liši života, tako što je...zamahnuo nožem, oštrim predmetom podobnim da telo teško povredi i zdravlje teško naruši i posekao oštećenog u predelu četvrtog i petog prsta desne šake..., a potom mu je istim nožem zadao ubod u grudni koš, nanevši mu laku telesnu povredu..., nakon čega je trčeći pobegao sa lica mesta, pri čemu je bio svestan svog dela, hteo njegovo izvršenje i bio svestan da je njegovo delo zabranjeno.

Suprotno navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, po mišljenju Vrhovnog suda, izrekom pravnosnažne presude potpuno je opisana radnja izvršenja krivičnog dela ubistvo u pokušaju iz člana 113. u vezi člana 30. KZ, pa su kao neosnovani ocenjeni i navodi zahteva branilaca okrivljenog kojima se ukazuje i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, navodima da iz izreke proizilazi da se kod okrivljenog mogu steći samo elementi krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. KZ.

Branioci okrivljenog u podnetom zahtevu ističu i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP navodeći da je odlukom o krivičnog sankciji povređen zakon na štetu okrivljenog, jer je okrivljenom uz kaznu zatvora izrečena i mera bezbednosti iz člana 89a KZ, na koji način je povređena odredba člana 80. stav 6. KZ kojom je propisano da se mera zabrane približavanja i komunikacije sa oštećenim može izreći ako je učiniocu izrečena novčana kazna, rad u javnom interesu, oduzimanje vozačke dozvole i sudska opomena.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Prema svega, po oceni Vrhovnog suda, okrivljenom Branku Samardžiću je mera bezbednosti zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenim AA pravilno izrečena u smislu člana 89a. KZ, a koja odredba, po principu specijaliteta, na bliži način reguliše ovo pitanje u odnosu na odredbu člana 80. stav 6. KZ, koja je odredba opšteg karaktera.

Mera bezbednosti zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenim je (kao jedna od jedanaest vrsta koje propisuje član 79. KZ) usvojena Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz 2009. godine, u cilju zaštite oštećenih lica. Uslov za njeno izricanje je da se opravdano može smatrati da bi dalje vršenje takvih radnji od strane učinioca krivičnog dela bilo opasno po oštećenog, odnosno da postoji verovatnoća da će učinilac krivičnog dela kontakt sa oštećenim zloupotrebiti radi ponovnog vršenja krivičnog dela. Izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz 2012. godine i to članom 89a. KZ, predviđeno je da ova mera bezbednosti ne može biti kraća od šest meseci niti duža od tri godine. Takođe, stavom 2. istog člana KZ je propisano da se vreme provedeno u zatvoru ne uračunava u vreme trajanja ove mere, a što ukazuje da je istu meru (zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenim) moguće izreći uz osudu na kaznu zatvora (iako to nije izričito navedeno u članu 80. stav 6. KZ), naročito kada se ima u vidu da je cilj ove mere zaštita oštećenih lica. Pored toga, pošto se ova mera bezbednosti može izreći za vreme od 6 meseci do 3 godine, to je jasno da može biti izrečena i za duži period od izrečene kazne zatvora, a vreme provedeno u zatvoru ne uračunava se u vreme trajanja mere, Vrhovni sud nalazi da sve napred izneto ukazuje da su navodi u podnetom zahtevu branilaca okrivljenog da je učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP neosnovani.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Branka Samardžića je u ostalom delu nedozvoljen.

Naime, u podnetom zahtevu ističe se bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom. Međutim, navedenu povredu zakona suštinski branioci obrazlažu tako što polemišu sa činjeničnim utvrđenjima i ocenom dokaza datom od strane nižestepenih sudova, davanjem sopstvene ocene izvedenih dokaza koja je potpuno drugačija od one date u pobijanim presudama. S tim u vezi u zahtevu se navodi da se presuda zasniva na iskazu oštećenog AA datom pred javnim tužiocem dana 06.03.2020. godine i na glavnom pretresu 14.04.2020. godine koji je nezakonit a zapravo se polemiše kako po mišljenju suda oštećeni, kod koga je stepen alkoholisanosti bio 2,40 mg/ml alkohola u krvi, može da ima verodostojno opažanje u vezi nekog događaja i da ga dosledno prenese, pa je prema stavu branilaca bilo neophodno izvršiti psihijatrisko veštačenje oštećenog po pitanju njegove mogućnosti opažanja i prenošenja saznanja o kritičnom događaju.

Kako, dakle, branioci okrivljenog u podnetom zahtevu, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označavaju povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, dok suštinski ukazuju na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza datu od strane nižestepenih sudova, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni sud zahtev branilaca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Pored navedenog zahtevom se ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP u vezi sa članom 68. stav 1. tačka 9) i 302. stav 1. ZKP i takođe se navodi da je sud u izreci presude primenio odredbu člana 57. tačka 3) ZKP, što je u suprotnosti sa obrazloženjem presude o ublažavanju kazne okrivljenom, na koji način se ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP. Kako navedene povrede ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, to je i u ovom delu zahtev branilaca okrivljenog ocenjen kao nedozvoljen.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1), 2) i 3) ZKP, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Branka Samardžića - advokata Vićentija Darijevića i Marine Milenković, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, zahtev u odnosu na ove povrede odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP, zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                      Milena Rašić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić