.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 271/2022
11.05.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragoslav Jakšić, advokat iz ..., protiv tuženog JP EPS Beograd, Ogranak RB „Kolubara“, Lazarevac, čiji je punomoćnik Aleksandar Budalić, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti i isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3535/21 od 15.09.2021. godine, u sednici održanoj 11.05.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3535/21 od 15.09.2021. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Lazarevcu P1 376/21 od 27.07.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo izjava tužioca od 14.03.2014. godine, u delu u kome se navodi da mu se može izvršiti obustava neotplaćenog dela zajma od naknade zarade i drugih primanja ili naknade i drugih troškova, i odredba člana 4. Sporazuma o prestanku radnog odnosa tužioca broj ../2-16 od 15.12.2016. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže da mu na ime manje isplaćene otpremnine prilikom prestanka radnog odnosa isplati 72.200,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.01.2017. godine. Stavom trećim izreke, tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 2.395,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3535/21 od 15.09.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u delu stava prvog i u stavu drugom izreke, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je ništava izjava tužioca od 14.03.2014. godine, u delu u kome se kaže da mu se može izvršiti obustava neotplaćenog dela zajma od naknade zarade i drugih primanja ili naknade drugih troškova i tuženi je obavezan da tužiocu na ime manje isplaćene otpremnine prilikom prestanka radnog odnosa isplati 72.200,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.01.2017. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što je odbijen zahtev tuženog kojim je tražio da se tužilac obaveže da mu naknadi troškove parničnog postupka od 2.395,00 dinara i tuženi obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 164.826,00 dinara. Stavom trećim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 59.076,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11... 18/20), pa je našao da revizija tuženog nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog, koji je prestao na osnovu Sporazuma o prestanku radnog odnosa od 15.12.2016. godine. Tužiocu je, na osnovu Odluke direktora tuženog o beskamatnom zajmu zaposlenima od 13.03.2014. godine, isplaćen zajam u iznosu od 72.200,00 dinara. Tuženi je tužiocu tokom 2016. godine izvršio isplatu stimulativne naknade ugovorene sporazumom o prestanku radnog odnosa, kao i otpremnine prilikom odlaska u penziju, u smislu odredbe člana 119. stav 1. tačka 1. Zakona o radu. Stimulativnu naknadu su stranke ugovorile u navedenom Sporazumu o prestanku radnog odnosa, u iznosu od 2.197.251,00 dinara, jer se tužilac prethodno prijavio za sporazumni prestanak radnog odnosa uz isplatu stimulativne naknade, a u članu 4. tužilac se saglasio da mu se prilikom isplate stimulativne naknade ista umanji za iznos svih dospelih i nedospelih novčanih obaveza koje ima prema poslodavcu. Tuženi je potraživanje koje je imao prema tužiocu naplatio tako što je od predviđenog iznosa stimulativne naknade odbio iznos od 72.200,00 dinara.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, zaključivši da sporna izjava od 14.03.2014. godine i član 4. sporazuma o prestanku radnog odnosa nisu u suprotnosti sa članom 123. Zakona o radu, ocenivši i da iz teksta izjave ne proizilazi da se tužilac odrekao dela otpremnine, niti da je takva izjava u suprotnosti članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.
Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, otpremnina je jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite zaposlenih u slučaju prestanka radnog odnosa koje se zaposleni, u smislu člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, ne može odreći. Dodatna argumentacija drugostepenog suda je da stimulativna naknada prema pravilu iz člana 105. stav 3. Zakona o radu, ne smatra se zaradom, pa poslodavac nije imao ovlašćenja da svoje novčano potraživanje prema zaposlenom naplati obustavljanjem od otpremnine, pri prestanku radnog odnosa. Iz tog razloga, po stanovištu drugostepenog suda, izjava tužioca od 14.03.2014. godine i član 4. sporazuma o prestanku radnog odnosa su ništavi.
Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.
Prema članu 123. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...75/14), poslodavac može novčano potraživanje prema zaposlenom naplatiti obustavljanjem od njegove zarade samo na osnovu pravnosnažne odluke suda, u slučajevima utvrđenim zakonom ili uz pristanak zaposlenog. Saglasno članu 105. stav 3. navedenog zakona, otpremnina isplaćena u skladu sa članom 158. tog zakona ne smatra se zaradom.
U konkretnom slučaju, tužiocu je, na osnovu Odluke direktora tuženog o beskamatnom zajmu zaposlenima od 13.03.2014. godine, isplaćen zajam u iznosu od 72.200,00 dinara, za koji iznos mu je umanjena stimulativna naknada (koja mu je isplaćena prilikom prestanka radnog odnosa). Stimulativna naknada je umanjena na osnovu čl. 4. Sporazuma, kojim se tužilac saglasio da mu se prilikom isplate stimulativne naknade ista umanji za iznos svih dospelih i nedospelih novčanih obaveza koje ima prema poslodavcu. Shodno citiranoj odredbi člana 123. stav 1. Zakona o radu, tuženi je iznos odobrenog zajma mogao, uz pristanak tužioca, odbiti samo od njegove zarade, samo na osnovu pravnosnažne odluke suda u slučajevima utvrđenim zakonom ili uz pristanak zaposlenog, ali ne i od stimulativne naknade. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda stimulativna naknada ima karakter otpremnine, jer je tužiocu isplaćena na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa zaključenog u cilju sprovođenja plana optimizacije (smanjenja) broja zaposlenih. Takve naknade tužilac se nije mogao odreći (član 60. stav 4. Ustava Republike Srbije), pa zato izjava od 14.03.2014. godine i član 4. Sporazuma o prestanku radnog odnosa od 15.12.2016. godine, čijim potpisivanjem se tužilac saglasio da se iznos zajma odbije od stimulativne naknade, ne mogu proizvoditi pravno dejstvo. Stoga su neosnovani navodi revizije kojima se pobija drugostepena presuda zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Zvezdana Lutovac,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
