Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 681/22 od 09.03.2022. godine, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog i predložio da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog, radi ujednačavanja sudske prakse u pogledu primene Kolektivnog ugovora za akcionarsko društvo za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“, Beograd („Službeni glasnik Železnice Srbije“, br. 27 od 24.05.2018. godine), na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod „Železnice Srbije“ AD , pravnog prethodnika tuženog, da bi nakon statusne promene izdvajanje uz osnivanje „ Železnice Srbije “ AD nastavio da radi kod tuženog na osnovu zaključenog Aneksa ugovora o radu od 28.08.2015. godine. Tuženi je tužiocu naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora obračunao i isplatio u skladu sa članom 94. i 95. Kolektivnog ugovora za akcionarsko društvo za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“, Beograd od 24.05.2018. godine (koji je stupio na snagu narednog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku“ „Železnice Srbije“ osim odredbi koje se odnose na obračun i isplatu zarade i drugih primanja zaposlenih, po kom se isti primenjuje počev od isplate zarade za mesec mart 2018. godine). Naknada troškova za ishranu u toku rada tužiocu u periodu od 01.05.2018. godine do 24.05.2018. godine, obračunata primenom parametara iz ranijih kolektivnih ugovora tuženog, umanjena za izvršene isplate od strane tuženog, iznosi ukupno 7.569,85 dinara, a naknada troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora, za isti period, obračunata primenom parametara iz ranijih kolektivnih ugovora tuženog iznosi ukupno 2.420,70 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da se visina predmetnih naknada za sporni period ne može utvrditi primenom Kolektivnog ugovora tuženog iz 2018. godine, jer je Ustavom Republike Srbije, u članu 197., između ostalog, zabranjeno povratno dejstvo opštih akata. Zbog toga su tuženog obavezali da tužiocu isplati razliku za oba vida naknade, sa pripadajućom kamatom, primenom parametara za obračun iz ranijeg kolektivnog ugovora.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/18), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i na regres za korišćenje godišnjeg odmora. Visina troškova iz stava 1. tačka 5. ovog člana mora biti izražena u novcu (stav 2).

Kolektivni ugovor za akcionarsko društvo za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „ Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd („Službeni glasnik Železnica Srbije“ br. 27 od 24.05.2018. godine) u odredbi člana 94. i 95. propisuje naknadu za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, tako što, shodno odredbi člana 153. taj Kolektivni ugovor stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Železnice Srbije“, a njegove odredbe koje se odnose na obračun i isplatu zarada, naknada zarada i drugih primanja zaposlenih primenjuju se počev od zarade za mart 2018. godine.

Na osnovu odredbe člana 105. stav 3. Zakona o radu, pod zaradom u smislu stava 1. tog člana, smatraju se sva primanja iz radnog odnosa, osim primanja iz člana 14., člana 42. stav 3. tačke 4. i 5., člana 118. tačke 1. do 4., člana 119., člana 120. stačka 1. i člana 158. tog Zakona. U članu 118. istog Zakona, naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora predviđena je u tačkama 5. i 6.

Odredbom člana 45.tačka 5. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ br. 109/07... 103/15) propisano je da Ustavni sud odlukom utvrđuje da kolektivni ugovor nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom.

U konkretnom slučaju, tužiocu je naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.05.2018. godnie do 24.05.2018. godine isplaćena na osnovu Kolektivnog ugovora tuženog od 24.05.2018. godine, koji je predvideo da se njegove odredbe odnose na obračun i isplatu zarada, naknada zarada i drugih primanja zaposlenih počev od zarade za mart 2018. godine. Pošto se pod zaradom smatra kako ishrana u toku rada, tako i regres za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da je tuženi kao poslodavac, ispunio svoju zakonsku obavezu prema tužiocu, kao zaposlenom, pa tužilac neosnovano traži isplatu razlike između tih iznosa i iznosa koji bi mu pripadali na osnovu prethodnog Kolektivnog ugovora koji je bio u primeni kod pravnog prethodnika tuženog. Povratno dejstvo Kolektivnog ugovora tuženog od 24.05.2018. godine ne može biti predmet ocene u ovom postupku, u smislu odredbe člana 197. Ustava Republike Srbije, pošto je opšta normativna kontrola propisa i opštih akata u nadležnosti Ustavnog suda, a tužilac svoj tužbeni zahtev u ovoj parnici nije zasnovao na činjenici da je Ustavni sud, odlukom, utvrdio neustavnost odredbe člana 153. tog Kolektivnog ugovora.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji pa mu, na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2., 153. stav 1. i 154. stav 2. Zakona o parničnom postupku, pripadaju troškovi celog postupka. Iznos naknade ovih troškova odmeren je prema opredeljenom zahtevu tuženog i to: na ime angažovanja punomoćnika, advokata, za sastav revizije od 18.000,00 dinara prema važećoj Advokatskoj tarifi („Službeni glasnik RS“, br. 37/21 od 14.04.2021. godine) i na ime sudskih taksi i to: za žalbu 1.900,00 dinara, za reviziju od 3.800,00 dinara i za odluku po reviziji 5.700,00 dinara, prema Zakonu o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ br. 28/94, 53/95...95/18).

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić