O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 350/18 od 06.07.2021. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1 350/18 od 04.03.2022. godine, stavom prvim izreke, dozvoljeno je objektivno preinačenje tužbe učinjeno podneskom od 28.10.2019. i od 29.10.2019. godine. Stavovima drugim i četvrtim izreke, obavezan je tuženi „Železnice Srbije“ AD Beograd da tužiocu AA na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.01.2015. do 31.07.2015. godine isplati pojedinačne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom bliže označeno u tim stavovima izreke. Stavovima trećim i četvrtim izreke, obavezan je tuženi Akcionarsko društvo za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ Beograd da tužiocu AA na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.09.2015. do 31.12.2017. godine isplati pojedinačne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom bliže označeno u sadržaju tih stavova. Stavovima šestim i sedmim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca AA da se obaveže tuženi Akcionarsko društvo za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ Beograd da tužiocu na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.12.2014. do 31.08.2015. godine solidarno sa tuženim „Železnice Srbije“ AD Beograd isplati pojedinačne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom bliže označeno u sadržaju tih stavova. Stavovima osmim i devetim izreke, obavezan je tuženi „Železnice Srbije“ AD Beograd da tužiocu BB na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.01.2015. do 31.07.2015. godine isplati pojedinačne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom bliže označeno u tim stavovima izreke. Stavovima devetim i jedanaestim izreke, obavezan je tuženi Akcionarsko društvo za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ Beograd da tužiocu Desimiru Čančareviću na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.09.2015. do 31.01.2018. godine isplati pojedinačne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom bliže označeno u sadržaju tih stavova. Stavovima dvanaestim i trinaestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca BB u delu kojim je tražio da se obaveže tuženi Akcionarsko društvo za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ Beograd da tužiocu na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.01.2015. do 31.08.2015. godine solidarno sa tuženim „Železnice Srbije“ AD Beograd isplati pojedinačne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom bliže označeno u sadržaju tih stavova. Stavovima četrnaest i šesnaest izreke, obavezan je „Železnice Srbije“ AD Beograd da tužilji VV, mal. GG i mal. DD, čiji je zakonski zastupnik majka VV na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.02.2015. do 31.07.2015. godine isplati pojedinačne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom bliže označeno u sadržaju tih stavova. Stavovima petnaest i sedamnaest izreke, obavezan je tuženi Akcionarsko društvo za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ Beograd da tužilji VV, mal. GG i mal. DD, čiji je zakonski zastupnik majka VV na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.09.2015. do 28.02.2018. godine isplati pojedinačne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom bliže označeno u sadržaju tih stavova. Stavovima trinaest i devetnaest izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje VV, mal. GG i mal. DD, čiji je zakonski zastupnik majka VV da se obaveže tuženi Akcionarsko društvo za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ Beograd da tužilji na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.02.2015. do 31.08.2015. godine solidarno sa tuženim „Železnice Srbije“ AD Beograd isplati pojedinačne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom bliže označeno u sadržaju tih stavova. Stavom dvadeset izreke, obavezani su tuženi „Železnice Srbije“ AD Beograd i Akcionarsko društvo za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ Beograd da tužiocima solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 373.923,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1172/22 od 19.05.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 350/18 od 06.07.2021. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1 350/18 od 04.03.2022. godine u stavovima šestom, sedmom, dvanaestom, trinaestom, osamnaestom i devetnaestom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 350/18 od 06.07.2021. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1 350/18 od 04.03.2022. godine, u stavovima drugom i četvrtom izreke i odbijen zahtev tužilaca kojim su tražili da se obavežu tuženi da im na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.01.2015. do 31.07.2015. godine isplate pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom na način bliže označen u sadržaju označenih stavova, kao neosnovan. Stavom osmim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu dvadesetdrugom izreke prvostepene presude i odbijen zahtev tužilaca kojima su obavezani tuženi da tužiocima solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 373.923,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate kao neosnovan. Stavom devetim izreke, obavezani su tužioci da tuženom Akcionarskom društvu za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ Beograd naknade troškove prvostepenog parničnog postupka u iznosu od 85.350,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom desetim izreke, obavezani su tužioci da tuženom Akcionarskom društvu za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ Beograd naknade troškove postupka po žalbi u iznosu od 18.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom jedanaestim izreke, odbijen je zahtev tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom dvanaestim izreke, odbijen je zahtev tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd za naknadu troškova na ime sudskih taksi. Stavom trinaestim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su izjavili blagovremenu reviziju iz svih zakonskih razloga, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), i člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 10/23), pa je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tužioca ne ukazuje se na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su do septembra 2015. godine bili u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog ''Železnice Srbije'' a.d. Beograd, na osnovu zaključenih ugovora o radu a od 01.09.2015. godine zaključeni su aneksi ugovora o radu sa tuženim AD za železnički prevoz putnika ''Srbija Voz'' Beograd, kao poslodavcem sledbenikom. U utuženom periodu tuženi, poslodavci, zaposlenima, pa i tužiocima, nisu isplaćivali naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, niti su u obračunu zarade posebno iskazivane predmetne naknade. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke, utvrđen je iznos predmetnih naknada obračunatih tužiocima na osnovu člana 171. stav 1. Kolektivnog ugovora JŽTP „Beograd“ objavljenog u (''Službenom glasniku RS'', br. 37/95...7/00).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredbe člana 118.stav 1.tačke 5.i 6. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/2005 ... 75/14) i Kolektivnog ugovora za javno železničko transportno preduzeće ''Beograd'' (''Službeni glasnik RS'', br. 37/95... 7/00), Aneksa Kolektivnog ugovora za javno preduzeće ''Železnice Srbije'' (''Službeni glasnik JP Železnice Srbije'', br. 4/06), Aneksa Pojedinačnog kolektivnog ugovora za javno železničko transportno preduzeće (''Službeni glasnik RS'', br. 112/08), Aneksa Kolektivnog ugovora za javno preduzeće ''Železnice Srbije'' (''Službeni glasnik RS'', br. 46/11) i Kolektivnog ugovora za ''Železnice Srbije'' a.d. (''Službeni glasnik Železnice Srbije'', br. 4/15), usvojio tužbeni zahtev tužilaca, tako što je tuženog AD ''Železnice Srbije'' Beograd, obavezao da im isplati predmetne naknade za period do 31.07.2015. godine, a tuženog AD za železnički prevoz putnika ''Srbija Voz'' Beograd, za period od 01.09.2015. do 31.12.2018. godine, a za tužilju VV za regres od 01.09.2015. do 28.02.2018. godine. Po mišljenju prvostepenog suda, na osnovu Ugovora o radu i Kolektivnog ugovora tuženih ne može da se utvrdi da su tužiocu, kroz cenu radnog časa isplaćeni naknada za ishranu i regres za korišćenje godišnjeg odmora, pošto tuženi nisu dostavili strukturu vrednosti radnog časa, pa je prvostepeni sud zaključio da tuženi nisu dokazali da su izvršili obračun i isplatu naknade predmetnih troškova tužiocu. Zbog toga je prvostepeni sud prihvatio obračun utuženih naknada prema parametrima određenim ranijim Kolektivnim ugovorom kod poslodavca prethodnika tuženog (član 171) objavljenog u ''Službenom glasniku RS'', br. 37/95 ... 7/00), iskazan u nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio nalazeći da ugovor o radu i Kolektivni ugovor ne utvrđuju visinu naknade ovih troškova, već je opštim aktom utvrđeno da se oni uračunavaju u cenu radnog časa, pa zaposleni ne može sa uspehom da potražuje novčanu naknadu po predmetnim osnovima, jer nema odgovarajućeg opšteg akta.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je, preinačenjem prvostepene presude, pogrešno primenio materijalno pravo, a tužioci osnovano na to u reviziji ukazuju.

Odredbom člana 104. stav 1. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05...75/14), propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu. Prema odredbi člana 105.stav 3.istog Zakona, pod zaradom se smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknade troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tačke 1.-4. i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1. tog zakona. Po članu 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu, zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Na osnovu odredbe člana 121. stav 1. istog Zakona, poslodavac je dužan da zaposlenom, prilikom svake isplate zarade i naknade zarade dostavi obračun.

Kolektivnim ugovorom za ''Železnice Srbije'' a.d. (''Službeni glasnik Železnice Srbije'', br. 4 od 24.05.2015. godine) predviđeno je da odredbe koje se odnose na obračun i isplatu zarade, naknadu zarade i ostalih primanja zaposlenih, se primenjuju od 01.02.2015. godine. Po članu 57.tog Kolektivnog ugovora, u vrednost jednog radnog časa uključena je mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Po oceni Vrhovnog suda, konkretizacija prava iz navedene odredbe Kolektivnog ugovora (iz 2015.godine) nije izvršena, jer se iz ovako utvrđene vrednosti radnog časa ne može da utvrdi koji iznos predstavlja naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, pošto ona nije određena u nominalnom iznosu, ni aneksom a ni u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu. Osim toga, visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovo radno mesto, koeficijent za obračun i isplatu zarade i stručnu spremu. U konkretnom slučaju, tuženi nisu dostavili sudu odluku o visini ovih naknada, što znači da takva odluka nije ni doneta. Međutim, to ne isključuje pravo tužilaca na isplatu utuženih naknada, niti može da se prihvati tvrdnja tuženih da su oni, tužiocima kroz cenu rada isplatili topli obrok i regres za korišćenje godišnjeg odmora, imajući u vidu da tuženi nisu dostavili strukturu vrednosti jednog radnog časa i da nije moguće utvrditi da li ona obuhvata topli obrok i regres, pri čemu takođe ni na platnim listićima zarade tužioca, za sporni period, tuženi kao poslodavci, nisu iskazivali kao posebne stavke, topli obrok i regres. To znači da je prvostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava, tužene obavezao da tužiocima, za utuženi period, isplate predmetne naknade.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod. Troškovi drugostepenog postupka tuženima nisu priznati, jer oni u tom postupku nisu uspeli, pa im ne pripada pravo na naknadu troškova na osnovu odredbe člana 153. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23 drugi zakon), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse, kao ni novo tumačenje prava u pogledu odluke o postojanju solidarne obaveze novoosnovanih društava za isplatu utuženih naknada u periodu pre 01.09.2015. godine, pa nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Predmet tražene pravne zaštite je obavezivanje novoosnovanog društva AD za železnički prevoz putnika ''Srbija Voz'' Beograd da tužiocu, solidarno sa tuženim ''Železnice Srbije'' a.d. naknadi troškove na ime ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period pre 01.09.2015. godine. Odluka nižestepenih sudova o odbijanju tog tužbenog zahteva tužioca ne odstupa od sudske prakse o nepostojanju solidarnosti tuženih imajući u vidu da su, u okviru realizacije Plana podele, ''Železnice Srbije'' a.d. preuzele, Protokolom od 24.06.2016. godine, deo obaveza rezervisanih za sudske sporove, odnosno sudske sporove koji su u toku kao i obaveze za zarade i naknade zarada i za doprinose na zarade i naknade zarade, tako što su u početni bilans ''Železnice Srbije'' a.d. (nakon izdvajanja) preneta ''rezervisanja'' za navedene obaveze.

Iz tih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije tužioca izjavljene protiv stava prvog izreke pobijane drugostepene presude, primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U svim drugim slučajevima u parnicama iz radnog odnosa o dozvoljenosti revizije odlučuje se na osnovu odredbe člana 403. stav 3. istog Zakona, u zavisnosti od vrednosti predmeta spora pobijanog dela.

Tužbu radi naknade štete tužioci su podneli 17.02.2018. godine, a vrednost predmeta spora za svakog tužioca pojedinačno je ispod cenzusa iz člana 403. stav 3. ZPP.

Imajući u vidu da je ovo imovinskopravni spor u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela za svakog tužioca pojedinačno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija tužilaca nije dozvoljena, na osnovu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Iz tog razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu trećem izreke doneo primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Srazmerno uspehu tužilaca u postupku po reviziji, odmereni su troškovi koji im pripadaju na osnovu odredbe člana 153. stav 2. i 154. Zakona o parničnom postupku i to na ime angažovanja punomoćnika, advokata, za sastav revizije 42.000,00 dinara (36.000,00 dinara + 20% PDV), primenom važeće Advokatske tarife i za sudske takse na reviziju od 37.694,00 dinara i odluku po reviziji od 46.441,00 dinara, primenom važeće taksene tarife, ukupno 127.135,00 dinara.

Iz tih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić