Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 5249/22 od 18.01.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda u delu odluke o tužbenom zahtevu i u usvajajućem delu odluke o naknadi troškova postupka. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženih za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na član 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužioci su podneli odgovor na reviziju.

Ispitujući drugostepenu presudu u delu odluke o tužbenom zahtevu tužioca AA, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20) - ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca AA neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac AA je bio zaposlen kod tuženog „GG“ d.o.o., na radnom mestu vozača kamiona na međunarodnim linijama. Kod tuženog je počeo da radi tokom 2000. godine i prestao sa radom 20.02.2015. godine. U periodu od 23.04.2010. godine do 10.05.2010. godine, imao je prekid radnog odnosa kod tuženog, nakon čega se vratio na rad. Tužilac BB je zasnovao radni odnos kod tuženog „GG“ d.o.o. sredinom 2013. godine na radnom mestu vozača kamiona, takođe na međunarodnim linijama. U ugovoru o radu od 21.10.2013. godine, zaključenom između ovog tužioca i tuženog u tački 9. i 10. je propisano da se cena rada utvrđuje na osnovu cene rada radnog učinka po osnovu ostalih primanja, uvećane zarade i po osnovu učešća u dobiti, kao i da se zarada isplaćuje jednom mesečno za prethodni mesec.

Tužena VV je supruga DD, zakonskog zastupnika tuženog, zaposlena je kod tuženog, a poseduje i udeo u tuženom pravnom licu. Prilikom zasnivanja radnog odnosa tužioci su otvorili devizni račun u banci i ovlastili tuženu VV za podizanje sredstava sa deviznog računa, što je bila uobičajena praksa kod tuženog „DD“ d.o.o. i za ostale vozače. Vozači su mesečno ostvarivali zaradu u visini minimalne zarade, a pre odlaska na službeni put u inostranstvo, primali su akontativno pretpostavljene troškove putovanja za gorivo, putarine, ishranu i slično u gotovini, u valuti evro, a iznosi koje su primali su se razlikovali u zavisnosti od zemlje u koju su odlazili. Nakon povratka sa putovanja, vozači su dostavljali obračun utrošenog novca, na osnovu čega je tužena VV obračunavala ukupne troškove putovanja, na koje je dodavala iznos za dnevnice za službeno putovanje, te je tako pripadajući obračunati iznos, koji je prethodno uplaćivan na devizni račun vozača, tužena VV podizala sa računa i vozačima je pripadajući iznos na ime troškova putovanja i dnevnica u kovertama isplaćen u evrima. Zaposleni nisu potpisivali prijem novca, a mogli su i sami da pristupe računu i da podižu novac sa deviznih računa, pri čemu su za to ovlastili tuženu VV. Na administrativnim poslovima kod tuženog „GG“ d.o.o. bili su zaposleni ĐĐ, EE koji je bio i dispečer, kao i ŽŽ, kod koje su vozači zaduživali iznose ia ime akontativnih planiranih troškova putovanja, koje bi ukoliko novac ne potroše bili dužni da vrate tuženom „GG“ d.o.o., a ako bi novac zadržali taj iznos bi im se odbijao od dnevnica koje su naknadno, nakon povratka sa putovanja, isplaćivane radnicima na navedeni način.

Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomosko finansijske struke, utvrđeno je da je u periodu od 01.01.2007. godine do 21.01.2015. godine sa računa AA koji je bio otvoren u "..." banci, tužena VV podigla je iznos od 67.716,00 evra. Od ovog ukupnog iznosa, po osnovu dnevnica za put u inostranstvo u spornom periodu je podignuto ukupno 61.915,00 evra, dok razliku od 5.801,00 evra predstavljaju troškovi putovanja koji su akontativno isplaćivani vozačima. Po internoj evidenciji tuženog, AA je za 2014. godinu bio u obavezi da tuženom na ime isplaćene akontacije za službena putovanja (uzeta akontacija koja nije u celosti opravdana troškovima) vrati iznos od 2.025,00 evra. U periodu od 01.01.2013. godine do 03.12.2014. godine, sa računa BB koji je bio otvoren u "..." banci, tužena VV podigla je iznos od 8.218,50 evra. Od ovog ukupnog iznosa, po osnovu dnevnica za put u inostranstvo u spornom periodu je podignuto ukupno 5.986,50 evra, dok razliku od 2.232,00 evra predstavljaju troškovi putovanja koji su akontativno isplaćivani vozačima. Po internoj evidenciji tuženog, BB je za 2014. godinu bio u obavezi da tuženom na ime isplaćene akontacije za službena putovanja vrati iznos od 138,00 evra. Devizne iznose je sa računa tužilaca podigla tužena VV i isti su u napred navedenim iznosima isplaćeni tužiocima. Devizne dnevnice su isplaćivane tužiocima na njihove devizne račune kod "..." banke, pa je tako tužilac AA mesečno prihodovao oko 815,00 evra (61.915EUR/96 meseci+oko 170 EUR-a na ime minimalne zarade), dok je tužilac BB mesečno prihodovao oko 1.025,00 evra (5.986,50EUR/7 meseci+ oko 170 EUR-a na ime minimalne zarade). Tužiocima su dnevnice isplaćivane jednom ili više puta mesečno, a isti nisu potpisivali priznanice o prijemu novca na ime dnevnica. Grafološkim veštačenjem utvrđeno je da je potvrdu od 04.02.2015. godine kojom je tužilac AA potvrdio da su mu dana 04.02.2015.godine preko VV isplaćene dnevnice za službena putovanja u inostranstvo zaključno sa danom 21.12.2014.godine, potpisao tužilac AA. U svojstvu svedoka, potvrdu su potpisale ĐĐ i ŽŽ, koje su zaposlene na administrativnim poslovima kod tuženog „GG“ d.o.o.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom materijalnog prava iz člana 210. i 211. Zakona o obligacionim odnosima i člana 30. stav 1. i 2. Uredbe o naknadi troškova i otpremnina državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS" br. 98/07) i primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP, odbili kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca za isplatu navedenih iznosa na ime neisplaćenih dnevnica za sporni period. Ocenom izvedenih dokaza, je utvrđeno da je tužiocima svakog meseca isplaćivana kako zarada, tako i naknada troškova za putovanje u inostranstvo, odnosno dnevnice na način u visini i u skladu sa usmenim dogovorom koji je postignut sa tuženim „GG“ d.o.o. kao poslodavcem, a kakva je bila i dugogodišnja praksa kod tuženog i sa svim drugim vozačima, sa kojom su tužioci bili upoznati. Naime, uobičajena dugogodišnja praksa kod tuženog je bila da ugovorenu zaradu (koja se obično kretala u visini minimalne zarade) isplaćuje na tekući račun zaposlenog, kao što je bio slučaj i sa tužiocima, a da se dnevnice za službeno putovanje u inostranstvo isplaćuju tako što se podižu sredstva sa deviznog računa tužilaca od strane ovlašćenog lica, ovde tužene VV, koja je vozačima pripadajući iznos na ime troškova putovanja i dnevnica u kovertama isplaćivala u evrima, predajući kovertu sa novcem najčešće dispečerima koji su potom predmetne koverte predavali vozačima.

Tužioci nisu pružili dokaze da je deo njihove imovine bez pravnog osnova prešao u imovinu tužene VV, odnosno tuženog „GG“ d.o.o. Tužena VV je prilikom podizanja novčanih sredstava sa deviznog računa tužilaca postupala kao fizičko lice na osnovu ovlašćenja tužilaca kao vlasnika računa, u međusobnom pravnom odnosu davaoca i primaoca ovlašćenja, na koji način su tužioci pristali da se izvrši raspolaganje sa njihovih deviznih računa. Tokom celokupnog spornog perioda tužioci nisu opozvali ovlašćenje za raspolaganje svojim deviznim računima VV, iako je opštepoznato da vlasnik račina može u svako doba opozvati punomoćje, pa i zatvoriti račun, niti su prigovarali i stavljali primedbe u pogledu visine mesečnih iznosa koji su im predavani, odnosno isplaćivani. Osim toga, tužilac AA je potpisao potvrdu u kojoj je sadržana njegova izjava da su mu isplaćene dnevnice za službena putovanja u inostranstvo zaključno sa danom 31.12.2014.godine.

Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i zaključio da je prvostepeni sud donoseći presudu pravilno primenio materijalno pravo, te je ocenio da žalba tužilaca nije osnovana i iz kojih razloga.

Vrhovni sud u potpunosti prihvata izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova jer je zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 210. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu drugog lica, a taj prelaz nema osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kada je to moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi. Obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao.

Iz činjeničnog utvrđenja sledi da su tužiocima naknade troškova za putovanje u inostranstvo, odnosno dnevnice, isplaćivane na način, u visini i u skladu sa usmenim dogovorom koji je postignut sa tuženim „GG“ d.o.o. kao poslodavcem, u skladu sa dugogodišnjom praksom kod tuženog, sa kojom su tužioci bili upoznati, i to tako što je sredstva za isplatu dnevnica sa deviznog računa tužilaca podizala tužena VV, koja je za to imala ovlašćenje tužilaca kao vlasnika računa, a nakon toga je vozačima pripadajući iznos na ime troškova putovanja i dnevnica isplaćivan u evrima na ruke, u kovertama. Tužioci su prilikom zasnivanja radnog odnosa otvorili devizne račune u banci i ovlastili tuženu VV za podizanje sredstava sa deviznog računa, što je bila uobičajena praksa kod tuženog „GG“ d.o.o. i za ostale vozače. Kod navedenog, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da tužioci nisu pružili dokaze da je deo njihove imovine bez pravnog osnova prešao u imovinu tužene VV, odnosno tuženog „GG“ d.o.o., budući da je tužena VV imala ovlašćenje za podizanje deviznih sredstava sa računa tužilaca, da tužioci navedeno ovlašćenje nisu opozvali, kao i da iz izvedenih dokaza proizlazi da su tužiocima dnevnice za sporni period isplaćene na opisan način. Navedeno potvrđuje i činjenica da je tužilac AA potpisao potvrdu od 04.02.2015. godine kojom je potvrdio da su mu dana 04.02.2015.godine preko VV isplaćene dnevnice za službena putovanja u inostranstvo zaključno sa danom 21.12.2014.godine, a navedenu potvrdu su u svojstvu svedoka potpisale i ĐĐ i EE, koje su zaposlene na administrativnim poslovima kod tuženog „GG“ d.o.o.

U reviziji se ponavljaju žalbeni navodi koje je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge, koje ovaj sud u svemu prihvata. Revizijom se u osnovi pobija pravilnost ocene izvedenih dokaza, što je navodno uticalo na pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ukazuje da su sudovi pogrešno primenili pravilo o teretu dokazivanja i da su tužioci dokazali tvrdnje u vezi odlučnih činjenica za primenu odredbe člana 210. ZOO. Međutim, revizija se ne može izjaviti zbog bitnih povreda postupka učinjenih pred prvostepenim sudom, kao i zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja prema članu 407. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, doneta je odluka kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u delu odluke o tužbenom zahtevu tužioca BB, u smislu člana 404. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije izuzetno dozvoljena.

Odredbom člana 404. stav 1. ZPP je propisano da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

U ovoj pravnoj stvari pravnosnažnom presudom odlučeno je o tužbenom zahtevu za isplatu dnevnica za službeno putovanje Imajući u vidu razloge na kojima su zasnovane presude nižestepenih sudova, kao i navode iznete u reviziji, Vrhovni sud je ocenio da ne postoji ni jedan od zakonom predviđenih razloga za odlučivanje o posebnoj reviziji. O neosnovanosti tužbenog zahteva za isplatu novčanih sredstava odlučeno je primenom pravila o teretu dokazivanja i odgovarajućih odredbi materijalnog prava, pri čemu odluka u sporovima sa ovom vrstom tražene pravne zaštite zavisi od činjeničnog stanja utvrđenog u svakom konkretnom slučaju, zbog čega ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, ni u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Navodi posebne revizije tužioca BB o učinjenim bitnim povredama odredaba parničnog postupka i navodi kojim se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja nisu razmatrani jer je razlog za izjavljivanje posebne revizije zakonom ograničen samo na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Shodno iznetom, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. stava 1. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stava 2. tačke 5. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Članom 403. stavom 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

U ovoj parnici tužba za isplatu podneta je 22.02.2016. godine. Vrednost predmeta spora u odnosu na tužioca BB iznosi 8.218,00 evra.

Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, revizija tužioca BB nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stava 3. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 413. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke.

Vrhovni sud je, primenom člana 165. stava 1. u vezi članova 153. i 154. ZPP, odbio zahtev tužilaca i tuženih za naknadu troškova revizijskog postupka jer tužioci nisu uspeli u ovom postupku, a sastav odgovora na reviziju nije trošak koji je potreban radi vođenja parnice.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić