Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2673/17 od 21.07.2017. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“ Beograd i potvrđena prvostepena presuda u odnosu na tog tuženog.

Odlukom Ustavnog suda Už 8940/2017 od 17.12.2020. godine, tačkom prvom izreke, usvojena je ustavna žalba AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“ Beograd i utvrđeno da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2673/17 od 21.07.2017. godine i presudom Osnovnog suda u Nišu P1 3031/16 od 22.03.2017. godine, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Tačkom drugom izreke, poništena je presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 2673/17 od 21.07.2017. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P1 3031/16 od 22.03.2017. godine. Tačkom trećom izreke, odbačen je predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude iz tačke prve izreke.

Odlučujući ponovo o žalbi, nakon odluke Ustavnog suda, Apelacioni sud u Nišu je rešenjem Gž1 762/21 od 19.02.2021. godine, ukinuo presudu Osnovnog suda u Nišu P1 3031/2016 od 22.03.2017. godine, u odnosu na tuženog AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“ Beograd i predmet u ukinutom delu vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1 577/21 od 25.10.2021. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“ da tužiocu za period od marta 2010. godine do marta 2013. godine, solidarno sa AD „Železnice Srbije“ Beograd isplati na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade za rad u smenama pojedinačne opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom od 15. u mesecu za prethodni mesec na svaki pojedinačni mesečni iznos do konačne isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu solidarno sa AD „Železnice Srbije“ Beograd naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 146.390,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 25.200,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 759/2022 od 02.02.2022. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom i trećem izreke i u tom delu žalba tuženog AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“ je odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu drugom izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tuženi AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“ da tužiocu solidarno sa AD „Železnice Srbije“ Beograd (koji je na plaćanje troškova obavezan presudom Osnovnog suda u Nišu P1 3031/16 od 22.03.2017. godine), naknadi troškove parničnog postupka do iznosa od 85.190,00 dinara, od čega sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 71.000,00 dinara počev od izvršnosti presude do isplate, dok se zahtev tužioca za solidarnu naknadu troškova postupka preko tog iznosa, a do iznosa dosuđenog prvostepenom presudom od 146.390,00 dinara je odbijen kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odlučuje primenom člana 404. ZPP, a radi razmatranja pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana i ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni sud je mišljenja da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog, imajući u vidu različitu praksu apelacionih sudova u istoj činjeničnopravnoj situaciji, što ukazuje na potrebu odlučivanja o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse. Osim toga, u ovom sporu postoji i potreba odlučivanja o posebnoj reviziji tužioca radi razmatranja pravnog pitanja solidarne odgovornosti privredenog subjekta (društva sticaoca) nastalog statusnom promenom za obaveze nastale pre statusne promene drugog privrednog društva (društva prenosioca), čime su ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), pa je Vrhovni sud u skladu sa članom 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, u vezi člana 92 Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br.23/10), odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u utuženom periodu bio u radnom odnosu kod tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd. Aneksom ugovora o radu od 01.09.2015. godine tuženi AD „Srbija Kargo“ Beograd, kao poslodavac sledbenik i tužilac, kao zaposleni, izmenili su ugovor o radu, tako što je od tada tužilac u radnom odnosu kod AD „Srbija Kargo“ Beograd. Tužilac je u spornom periodu obavljao rad prema rasporedu, u smenama i način rada se odvijao iz meseca u mesec po istom principu. Tužiocu je za obavljeni smenski rad tuženi „Železnice Srbije“ AD Beograd isplaćivao uvećanu zaradu u visini 4% od osnovne zarade, a iznosi dosuđeni drugostepenom presudom predstavljaju razliku između uvećane zarade po osnovu smenskog rada do 26% u smislu odredbe člana 108. Zakona o radu i uvećane zarade koja mu je isplaćena u skladu sa Kolektivnim ugovorom tuženog „Železnice Srbije“ AD, a čija visina je utvrđena iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Statusnom promenom „Železnice Srbije“ AD pored postojećeg društva „Železnice Srbije“ AD Beograd formirana su još tri akcionarska društva i to: AD „Infrastruktura železnice Srbije“, AD „Srbija Voz“ i AD „Srbija Kargo“, nakon čega je tužilac i sa tuženim AD „Srbija Kargo“ Beograd, kao pravnim sledbenikom zaključio Aneks ugovora o radu 01.09.2015. godine. Odbor direktora tuženog „Železnice Srbije“ AD usvojio je nacrt Plana statusne promene izdvajanje uz osnivanje novih akcionarskih društava, pa je tuženi „Železnice Srbije“ AD Beograd kao društvo prenosilac odvojio i preneo deo svoje imovine neophodne za obavljanje delatnosti tri nova društva, kao i deo obaveza koje se odnose na prenetu imovinu. Postupak statusne promene izdvajanje uz osnivanje izveden je po deobnom bilansu na dan 01.01.2015. godine. Tuženi „Železnice Srbije“ AD Beograd i novonastala privredna društva su 24.06.2016. godine zaključili Protokol o usvajanju Informacije o sprovedenom postupku statusnih promena „Železnice Srbije“ AD i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih preduzeća. Tim protokolom je prihvaćena naznačena informacija, kojom je određeno da se obaveze iz sudskih sporova u toku i obaveze po osnovu zarada i naknada zarada prenose u početni bilans tuženog „Železnice Srbije“ AD posle izdvajanja 09.08.2015. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev i ocenili da je tuženi kao poslodavac sledbenik, u smislu člana 147. Zakona o radu, solidarno odgovoran sa tuženim „Železnice Srbije“ AD za isplatu uvećane zarade za smenski rad za utuženi period, budući da je preuzeo ugovor o radu tužioca od tuženog „Železnice Srbije“ AD.

Po oceni Vrhovnog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 491. stav 1. Zakona o privrednim društvima, propisano je da se ugovor o statusnoj promeni zaključuje ako u statusnoj promeni učestvuju dva ili više društava, stavovima 2. i 3. istog člana propisani su elementi tog ugovora, a članom 492. stav 1. istog zakona propisano je ako samo jedno društvo učestvuje u statusnoj promeni, odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno, usvaja plan podele.

U konkretnom slučaju, odlukom Vlade Republike Srbije od 02.07.2015. godine izvršene su statusne promene u „Železnice Srbije“ AD Beograd izdvajanjem uz osnivanje tako što su pored postojećeg društva osnovana još tri nova akcionarska društva, među kojima je ovde tuženi AD „Srbija Kargo“, te kako je u predmetnoj statusnoj promeni učestvovao samo tuženi „Železnice Srbije“ AD, stoga se ne zaključuje ugovor o statusnoj promeni, već prema citiranom članu 492. stav 1. ZPD odbor direktora usvaja plan promene tuženog, a tim planom je predviđeno da će način realizacije obaveza društva sticalaca i društva prenosioca biti uređen ugovorom o međusobnom preuzimanju prava i obaveza. Sadržina tog ugovora nije propisana zakonskim odredbama, pa po oceni Vrhovnog suda Protokol od 24.06.2016. godine (kojim su sva četiri privredna društva prihvatila Informaciju o sprovedenom postupku statusne promene i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava), suštinski ima karakter ugovora čije je zaključenje predviđeno Planom statusne promene, tako da su sporna novčana potraživanja nastala pre statusne promene ostala obaveza tog tuženog, a solidarna obaveza tuženog društva sticaoca ne postoji u smislu člana 505. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima, jer nema razlike u vrednosti imovine koja mu je preneta i obaveza koje je preuzeo. Ovakvo pravno shvatanje zauzeo je i Ustavni sud u odluci Už 5028/17 od 18.06.2020.godine (na koju upućuje odluka Ustavnog suda Už 8940/2017 od 17.12.2020. godine).

Okolnost da je tuženo društvo sticalac preuzelo tužioca i sa njim zaključilo aneks ugovora o radu ne znači da je na taj način preuzelo i sve obaveze tužiočevog ranijeg poslodavca - društva prenosioca po osnovu radnog odnosa nastalog pre statusne promene. Zaključenje aneksa ugovora o radu predstavlja realizaciju zakonske obaveze da se tužilac zadrži u radnom osnosu, u skladu sa članovima 147-151 Zakona o radu. Međutim, tim zakonskim odredbama nije izričito propisano da se na taj način preuzimaju i obaveze poslodavca prethodnika prema zaposlenom iz njihovog radnog odnosa.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu člana 153. stav 1, 154, 163. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarnom uspehu u sporu. Visina je određena na ime traženih troškova za sastav revizije 18.000,00 dinara, prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ove parnične radnje („Službeni glasnik“ 37/2021 od 14.04.2021. godine) i na ime sudskih taksi za žalbu 14.192,00 dinara, reviziju 28.383,00 dinara i odluku po reviziji 42.575,00 dinara, prema važećoj Taksenoj tarifi.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić