Vrhovni sud je ustanovio da su u konkretnom slučaju ispunjeni zakonski uslovi da se o izjavljenoj reviziji tužioca odluči kao izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse primenom člana 404. ZPP i odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravnosnažnu presudu u smislu člana 408. ZPP, ovaj sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

Predmet spora je zahtev tužioca za isplatu naknade za korišćenje poljoprivrednog zemljišta - parcela .., .. i .. upisanih u list nepokretnosti broj .. KO ... u agroekonomskoj 2012/2013.godini.

Prema činjenicama koje je prvostepeni sud utvrdio, u listu nepokretnosti br. .. k.o. ... upisane su parcele br. .. njiva 4.klase od 1ha 72a 65m, parc. br .. njiva 4.klase od 68a 35m2 i parc.br .. njiva 4.klase od 61a 82m2, ukupne površine 3ha 02a 82m2, kao svojina Republike Srbije, korisnik Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

Nije sporno da je prethodniku tuženog, njegovoj pokojnoj majci BB iz ..., rešenjem Komisije za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje zemljišta Opštine Alibunar od 17.04.1992.godine, usvojen zahtev za vraćanje zemljišta koje je oduzeto ranijem sopstveniku VV, bivšem iz ..., i da je Komisija utvrdila da nisu ispunjeni uslovi za vraćanje oduzetog zemljišta navedenog u obrazloženju tog rešenja, već da BB i drugi zakonski naslednik ranijeg sopstvenika imaju pravo na naknadu u drugom odgovarajućem zemljištu. Istim rešenjem je određeno zemljište koje se daje u naknadu kao drugo odgovarajuće zemljište, tako da se konkretno BB utvrđuje pravo svojine na topografskim parcelama: .. njiva Ugar 4.klase od 2ha 34a 47m2 i .. njiva 6.klase površine 1ha 44a 07m2 i 4.klase površine 10a 47m2, sve u k.o. ..., ukupne površine 3ha 89a 01m2.

U izveštaju Službe za katastar nepokretnosti od 27.12.2018.godine je navedeno da su parcele broj .. i broj .. formirane deobom tabli 1992.godine u postupku vraćanja zemljišta i da je uvođenje u posed rađeno na zahtev Komisije za sve učesnike u postupku kojima je nadeljena zemlja. Ovi navodi dovedeni u vezu sa sadržinom rešenja Komisije od 17.04.1992.godine upućuju da je majka tuženog uvedena u posed poljoprivrednog zemljišta od strane Komisije, ukupne površine 3ha 89a 01m2. Uvođenje u posed je izvršeno pre pravnosnažnosti rešenja o vraćanju zemljišta. Ono je u daljem poništeno i u ponovnom postupku doneto novo rešenje od 20.06.2002. godine kojim je utvrđeno pravo svojine na nepokretnostima upisanim u k.o. ...: parceli .. njiva 4.klase od 61a 82m2 (umesto na parceli ..) i parceli .. iste površine i klase kao i u prethodnom rešenju, u korist sledbenika pok. BB, ukupne površine zemljišta 2ha 16a 36m2 po ovom rešenju, što je za 1ha 72a 65m2 manje od površine zemljišta u čiji je posed prethodnica tuženog bila uvedena u 1992.godini od strane Komisije nadležne da rešava o vraćanju zemljišta. Rešenjem Ministarstva finansija i ekonomije od 14.03.2003.godine poništeno je i rešenje o vraćanju zemljišta od 20.06.2002.godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje. Novo rešenje nije doneto.

Prvostepeni sud je utvrdio da zemljište u čiji posed je prethodnica tuženog uvedena u 1992.godini, nastavio je da koristi tuženi.

Tužbom u ovom postupku tužilac od tuženog potražuje naknadu za korišćenje parcela .., .. i .., ukupne površine 3ha 2a 82m2,u ekonomskoj 2012/2013 godini.

Po stanovištu prvostepenog suda, tužilac je vlasnik zemljišta i osnovano potražuje naknadu za njegovo korišćenje - izmaklu korist, jer je tuženi predmetne parcele u agroekonomskoj 2012/2013 godini obrađivao bez pravnog osnova i ne može se smatrati savesnim držaocem parcele 3268/1 jer je još od 1996.godine imao saznanje da parcele po nepravnosnažnom rešenju Komisije za vraćanje zemljišta nisu mogle da budu predmet zaostavštine njegove majke BB, kao što je imao i saznanje da rešenje Komisije nije pravnosnažno.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca radi isplate tražene naknade za korišćenje poljoprivrednog zemljišta za agroekonomsku 2012/2013 godinu, iz razloga što se tuženi zajedno sa svojim pravnim prethodnikom ne može smatrati bespravnim korisnikom poljoprivrednog zemljišta u čiji je posed uveden u postupku koji se vodi po zahtevu podnetom na osnovu Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanja zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacije zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Službeni glasnik RS“ br 18/91), a u kojem je izvršeno uvođenje u posed pre pravnosnažnosti rešenja o vraćanju zemljišta, s tim da u nerazumno dugom trajanju od 30 godina još uvek nije doneto konačno i pravnosnažno rešenje o vraćanju zemljišta, zbog čega ne uživa pravnu zaštitu zahtev tužioca da mu tuženi isplati naknadu za korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini. Po oceni drugostepenog suda, na strani tuženog nema nesavesnosti i nepravilnosti u postupanju, nego nepravilnosti postoje na strani tužioca čiji su organi postupali suprotno članu 6. stav 5. Zakona o načinu i uslovima priznanja prava i vraćanja zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Službeni glasnik RS“, br. 18/91) izvršenim uvođenjem u posed pravnog prethodnika tuženog pre pravnosnažnosti rešenja o vraćanju zemljišta, i dugovremenskim nedošenjem konačnog i pravnosnažnog rešenja o vraćanju zemljišta, sledom čega tužilac ne uživa pravnu zaštitu da mu tuženi isplati naknadu za korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, posebno što na način rada komisije i dužinu trajanja postupka nije imao uticaja.

Revizijom tužioca se osporava zaključak o savesnosti tuženog, navodima da se takav zaključak ne može zasnovati na praksi da je Komisija za vraćanje zemljišta Opštine Alibunar davala nalog RGZ-SKN Alibunar da uvodi u posed nepokretnosti i pre pravnosnažnosti rešenja o vraćanju zemljišta i da se zbog toga tužilac oslobađa obaveze plaćanja naknade za korišćenje zemljišta u državnoj svojini koje još uvek nije pravnosnažno i konačno mu dodeljeno u svojinu. Revident ovim u suštini osporava pravilnost primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda kod ocene o neosnovanosti tužbenog zahteva.

Po oceni Vrhovnog suda, revizija je osnovana u osporavanju pravilnosti primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda, iz razloga koji slede.

Drugostepeni sud osnovanost tužbenog zahteva u ovom sporu nije cenio u skladu sa članovima 38. i 39. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, prema kojima je savesnost državine odlučna činjenica za obavezu plaćanja naknade za korišćenje tuđe stvari, jer takvu obavezu nema držalac koji je savestan sve dotle dok njegova državina ima taj kvalitet. U konkretnom slučaju, pravni prethodnik tuženog je uveden u posed parcela .. i .. ukupne površine 3ha 89a 01m2, na osnovu nepravnosnažnog rešenja Komisije za vraćanje zemljišta od 17.04.1992. godine (kada bi se mogao smatrati savesnim držaocem), ali nakon što je to rešenje poništeno novodonetim rešenjem od 20.06.2002. godine parcela .. nije data kao naknada za zemljište oduzeto njegovom pravnom prethodniku, već druga parcela .. manje površine, o kojoj podataka nema da je tužiocu predata u državinu, kao što je slučaj bio sa parcelom .. obuhvaćenom i tim novodonetim rešenjem. Parcela .. k.o. ... nije obuhvaćena ni jednim od navedenih rešenja. Ova činjenica nije uzeta u obzir, kao ni okolnost da je nejasno ostalo da li je tuženi u utuženoj ekonomskoj godini bio u posedu parcela .. i .., kako tužilac tvrdi kod traženja naknade za korišćenje tri parcele od tuženog, koje po utvrđenju suda imaju ukupnu površinu 03ha 02a 82m2.

Činjenice na kojima je tužbeni zahtev zasnovan moraju biti utvrđene s pouzdanjem, a ocenom o osnovanosti tužbenog zahteva u ovoj pravnoj stvari treba razmotriti još i pitanje o držanju tužioca u spornom odnosu, kako bi se na valjanim razlozima zasnovao zaključak da li je opravdano dati pravnu zaštitu njegovom zahtevu prema tuženom za isplatu naknade za korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini.

Naime, tužba protiv tuženog radi isplate novčane naknade za korišćenje zemljišta u ekonomskoj 2012/2013 godini, podneta je 20.08.2018. godine.

Podataka nema da je od strane tužioca tužbom tražena predaja poseda zemljišta u odnosu na tuženog.

Ovome pažnja nije posvećena, kao ni pitanju savesnosti u korišćenju pravima, koje podrazumeva uzdržavanje od postupaka kojima se može izazvati šteta odnosno postupanja u skladu sa dužnošću da se spreči, otkloni ili umanji šteta.

U konkretnom slučaju, treba imati u vidu da u pitanje nije dovedeno pravo priznato rešenjem Komisije o usvajanju zahteva prethodnice tuženog, da umesto oduzetog zemljišta ranijeg imaoca, naknadu ostvari u drugom odgovarajućem zemljištu, ali u kojem konkretno zemljištu zasad još nije odlučeno pravnosnažnim i konačnim rešenjem. Kod takvog stanja stvari, potrebno je razmotriti pitanje o stavu tužioca kod opredeljenja da na relevantan način, podizanjem odgovarajuće tužbe, ne zahteva predaju poseda, a zahteva isplatu novčane naknade za korišćenje zemljišta u odnosu na tužioca kao lice koje tereti da zemljište drži bez pravnog osnova.

Drugostepeni sud će u ponovnom postupku postupiti po primedbama iz ovog rešenja i iznova će doneti odluku kojom će dati odgovarajuću ocenu o pravnom značaju činjenica i pitanja na koje je ukazano.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić