Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. i 441. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) - ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se revizijom ukazuje, po članu 407. stav 1. ZPP, ne predstavlja razlog zbog koga se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na osnovu ugovora o radu na neodređeno vreme od ...2005. godine na radnom mestu ... – radnika u ... Osporenim rešenjem od ...2016. godine tužilji je otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu i člana 22. Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, zbog prestanka potrebe za njenim radom usled organizacionih i ekonomskih promena, a istim rešenjem utvrđena je visina otpremnine koja je isplaćena tužilji. Na osnovu Odluke Vlade RS o maksimalnom broju zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu državnih organa, sistemu javnih službi, sistemu Autonomne pokrajine Vojvodine i sistemu lokalne samouprave za 2015. godinu („Službeni glasnik RS“ br. 101/15), određen je limit ukupnog broja zaposlenih kod tuženog na 378 zaposlenih na neodređeno vreme. Tuženi je 30.01.2016. godine doneo novi Pravilnik o organizaciji i sitemtizaciji poslova, kojim je broj zaposlenih usaglasio sa odlukom Vlade i novim aktom je broj izvršilaca za radno mesto pralje smanjen sa 6 na 4. Ministarstvo zdravlja, kao resorno ministarstvo, dalo je saglasnost na novi Pravilnik aktom od 25.02.2016. godine. Tuženom su od strane Ministarstva zdravlja 28.03.2016. godine dostavljeni kriterijumi za utvrđivanje viška nemedicinskih radnika, usvojeni od strane reprezentativnih sindikata iz oblasti zdravstva. Tuženi je 25.03.2016. godine doneo Odluku o pokretanju postupka rešavanja „viška zaposlenih“ i obrazovanju radne grupe za sprovođenje racionalizacije, a 29.03.2016. godine doneo je Odluku o sprovođenju ankete iz čije sadržine se utvrđuje da poslovi koje je tužilja obavljala spadaju u grupu poslova na kojima postoji potreba smanjenja broja izvršilaca (sa postojećih 6 na 4 izvršioca). Povodom ankete, tužilja se izjasnila da ne želi da joj radni odnos kod tuženog prestane sporazumno uz isplatu novčane nadoknade. Radna grupa tuženog je u periodu od 12.04.2016. godine do 21.04.2016. godine držala sastanke povodom racionalizacije, vršila je bodovanje na osnovu dostavljenih kriterijuma, utvrđivala ko će od zaposlenih biti proglašen „viškom zaposlenih“ i o svemu tome sačinila zapisnike koji su sastavni deo bodovne liste. Od ukupno 6 pralja tuženi je bodovao 3, jer su ostale 3 bila izuzete primenom kriterijuma kao samohrani roditelji, odnosno zbog porodiljskog odustva i tužilja je ostvarila najmanji broj bodova. Tuženi je 22.04.2016. godine doneo Odluku o utvrđivanju viška zaposlenih, kojom je pored ostalih zaposlenih obuhvaćena i tužilja. U obrazloženju odluke navedeni su zaposleni koji su dobrovoljno pristali da im radni odnos prestane uz isplatu novčane naknade, a navedeno je i da je postupak racionalizacije sproveden primenom kriterijuma za nemedicinske radnike u zdravstvu i da je najpre prestao radni odnos zaposlenima koji u kalendarskoj godini ispunjavaju ili koji će u roku do dve godine od proglašenja „viškom zaposlenih“ ispuniti uslov za ostvarivanje prava na penziju, a potom je izvršeno i bodovanje primenom pomenutih kriterijuma iz člana 5. i utvrđeni su zaposleni za čijim radom je prestala potreba. Konstatovano je da je odluka objavljena na oglasnim tablama Instituta 22.04.2016. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da je osporeno rešenje nezakonito, jer tuženi nije primenio sve propisane kriterijume i nije omogućio zaposlenima izjavljivanje prigovora protiv objavljene liste bodovanja, pri čemu ni Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova nije na zakonit način objavljen, a u samom osporenom rešenju se ne navode obrazloženi razlozi zbog čega tužilji prestaje radni odnos, da li zbog toga što je radno mesto tužilje ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca, što sve osporeno rešenje čini nezakonitim.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, ocenivši da je tuženi sproveo zakonit postupak utvrđivanja viška zaposlenih, da je pravilno primenio kriterijume za utvrđivanje viška nemedicinskih radnika dostavljene od strane Ministarstva zdravlja, te kako je tužilja ostvarila najmanje bodova, tuženi joj je iz razloga propisan članom 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, otkazao ugovor o radu. Tuženi je omogućio zaposlenima uvid u rad radne grupe za utvrđivanje viška zaposlenih, uvid u izvršeno bodovanje i objavio odluku o utvrđivanju viška zaposlenih. Suprotno zaključku prvostepenog suda, iz izvedenih dokaza proizlazi da je novi Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova objavljen na oglasnoj tabili i da je stupio na pravnu snagu.

Pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu od 09.05.2016. godine uz zaključak da je za donošenje spornog rešenja postojao opravdan otkazni razlog propisan članom 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...75/14).

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 75/14), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Odredbama članova 153-158. Zakona o radu propisan je način utvrđivanja viška zaposlenih kod poslodavca, kada je s obzirom na ukupan broj zaposlenih i broj zaposlenih koji su višak, neophodno donošenje programa rešavanja viška zaposlenih, pa je propisana sadržina programa i postupak njegovog donošenja.

U konkretnom slučaju, kod tuženog je došlo do sprovođenja postupka racionalizacije propisanog Zakonom o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glasnik RS“ br. 68/15 i 85/15). Tim zakonom utvrđena je racionalizacija odnosno način određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, kao i obim i rokovi smanjenja broja zaposlenih do dostizanja utvrđenog maksimalnog broja, dok je instrukcijama datim od strane Ministarstva zdravlja, radi postupanja po navedenom zakonu naloženo svim zdravstvenim centrima u Srbiji da primenjuju kriterijume koje je doneo reprezentativni sindikat zdravstva. U postupku utvrđivanja viška zaposlenih tuženi je 30.01.2016. godine doneo Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova, na koji je Ministarstvo zdravlja, kao resorno ministarstvo dalo saglasnost aktom od 25.02.2016. godine. Tuženi je 25.03.2016. godine doneo Odluku o pokretanju postupka rešavanja „viška zaposlenih“ i obrazovanju radne grupe za sprovođenje racionalizacije, a 29.03.2016. godine doneo je Odluku o sprovođenju ankete iz čije sadržine se utvrđuje da poslovi koje je tužilja obavljala „radnik u ...“ spadaju u grupu poslova na kojima postoji potreba smanjenja broja izvršilaca (za 2 od ukupno 6 izvršilaca), nakon čega je 22.04.2016. godine doneo Odluku o utvrđivanju viška zaposlenih, kojom je pored ostalih zaposlenih, obuhvaćena i tužilja, a u obrazloženju odluke navedeno je i da je postupak racionalizacije sproveden primenom propisanih kriterijuma za nemedicinske radnike u zdravstvu.

Prilikom utvrđivanja viška zaposlenih tuženi je primenio kriterijume dostavljene od strane nadležnog minisatrstva, a prethodno usvojene od strane reprezentativnih sindikata iz oblasti zdravstva, koji su bili obavezujući za sve zdravstvene ustanove. Ovim predlogom je u članu 2. propisano da će se pri proglašenju viška zaposlenih nemedicinskih radnika u zdravstvu obezbediti da najpre prestane radni odnos zaposlenima: 1. Koji u kalendarskoj godini ispunjavaju ili koji će u roku od dve godine od proglašenja tehnološkim viškom ispuniti uslov za ostvarivanje prava na penziju (starosnu) i 2. Koji imaju najmanji broj bodova primenom kriterijuma iz člana 5. Predloga. Članom 5. je određeno da će se pri predlaganju i utvrđivanju zaposlenog za čijim je radom u skladu sa zakonom prestala potreba primenjivati kriterijumi po sledećem radosledu: a) primanja po članu domaćinstva, b) dužina efektivnog staža osiguranja, v) zdravstveno stanje zaposlenog i člana njegove uže porodice, g) broj dece do 26. godina starosti, prema kojima zaposleni ima obavezu izdržavanja i d) po osnovu uslova rada.

Radna grupa tuženog je u periodu od 12.04.2016. godine do 21.04.2016. godine držala sastanke povodom racionalizacije, vršila je bodovanje na osnovu dostavljenih kriterijuma, utvrđivala ko će od zaposlenih biti proglašen „viškom zaposlenih“ i o svemu tome sačinila zapisnike koji su sastavni deo bodovne liste. Na poslovima koje je tužilja obavljala došlo do smanjenja broja izvršilac za 2 od ukupno 6 izvršilaca, od kojih je tuženi bodovao 3, jer su ostale 3 bila izuzete primenom kriterijuma kao samohrani roditelji, odnosno zbog porodiljskog odustva. Kako niko od izvršilaca na radnom mestu „radnik u ...“ nije ispunjavao uslov za starosnu penziju u smislu člana 2. tačka 1. navedenog Predloga, primenjeni su propisani kriterijumi iz člana 5. predloga kriterijuma za utvrđivanje viška nemedicinskih radnika, a na osnovu kojih je tužilja ostvarila najmanji broj bodova, te je proglašena viškom, čime je utvrđen prestanak potrebe za njenim radom, a što je osnov za primenu otkaznog razloga iz člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu.

Suprotno navodima revizije, procedura donošenja akata u postupku racionalizacije i rešavanja viška zaposlenih kod tuženog sprovedena je u skladu sa Zakonom o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru. U postupku donošenja pobijanog rešenja tuženi je postupio prema odredbama člana 153. do 158. Zakona o radu, tužilja je bila podvrgnuta bodovanju primenom propisanih kriterijuma obavezujućih za zdravstvene ustanove i ostvarila je najmanji broj bodova, te je po oceni Vrhovnog suda pravilan zaključak drugostepenog suda da je tužilji zakonito prestao radni odnos na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu. Imajući u vidu navedeno, kao i da je tuženi tužilji isplatio otpremninu i da je u postupku pred nižestepenim sudovima utvrđeno da nije bilo mogućnosti za premeštaj tužilje na druge poslove, to je pravilna odluka drugostepenog suda da nije osnovan zahtev tužilje za poništaj otkaza ugovora o radu.

Imajući u vidu da je tužilji zakonito prestao radni odnos, neosnovan je i njen zahtev za reintegraciju u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je, primenom člana 165. stava 1. u vezi članova 153. i 154. ZPP, odbio zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka jer tužilja nije uspela u ovom postupku.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić