.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 1553/2023
11.05.2023. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković, Radoslave Mađarov, Dragane Boljević i Branke Dražić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Danijel Dinčić, advokat iz ..., protiv tuženog Muzeja Vojvodine iz Novog Sada, čiji je zastupnik Pravobranilaštvo Autonomne pokrajine Vojvodine iz Novog Sada, radi isplate, odlučujući o reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4878/22 od 26.01.2023. godine, u sednici veća održanoj 11.05.2023. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4878/22 od 26.01.2023. godine u delu kojim je odbijena žalba tužilje, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE, kao nedozvoljena revizija tužilje, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4878/22 od 26.01.2023. godine u delu kojim je odbijena žalba tužilje.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 3000/2021 od 14.09.2022. godine, stavom prvim izreke, konstatovano je da se delimično usvaja primarni tužbeni zahtev tužilje. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da isplati tužilji na ime razlike između isplaćene i pripadajuće minimalne zarade za period od 01.11.2018. do 31.10.2021. godine, iznos od 47.193,62 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.05.2022. godine do isplate, iznos od 8.062,65 dinara na ime zakonske zatezne kamate obračunate za period od dospelsosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do 30.04.2022. godine. Stavom trećim izreke, odbijen je primarni tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da se obaveže tuženi da isplati tužilji na ime naknade troškova za ishranu u toku rada za period od 01.11.2018. godine do 31.10.2021. godine, iznos od 92.707,75 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.05.2022. godine do isplate i iznos od 17.107,95 dinara na ime zakonske zatezne kamate obračunate za period od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do 30.04.2022. godine i na ime naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.11.2018. godine do 31.10.2021. godine, iznos od 86.249,09 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.05.2022. godine do isplate i iznos od 15.362,71 dinara na ime zakonske zatezne kamate obračunate za period dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do 30.04.2022. godine, kao i da se obaveže tuženi da naknadi troškove parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvšrnosti presude do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je eventualni tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da se obaveže tuženi da isplati tužilji za period od 01.11.2018. godine do 31.10.2021. godine iznos od 310.478,29 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom obračunatom do 30.04.20222. godine, iznos od 55.492,61 dinar i zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnice od 310.478,29 dinara obračunatu od 01.05.2022. godine, do isplate. Stavom petim izreke, obavezana je tužilja da isplati tuženom na ime troškova parničnog postupka iznos od 18.000,00 dinara. Stavom šestim izreke, oslobođena je tužilja obaveze plaćanja sudskih taksi.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4878/22 od 26.01.2023. godine, stavom prvim izreke, delimično je preinačeno rešenje o troškovima postupka sadržano u presudi Osnovnog suda u Novom Sadu P1 3000/21 od 14.09.2022. godine, tako što je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara, i obavezan tuženi da isplati tužilji na ime troškova parničnog postupka iznos od 15.000,50 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, u preostalom delu odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu. Stavom trećim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđeno rešenje Osnovnog suda u Novom Sadu P1 3000/21 od 11.10.2022. godine. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u delu kojim je odbijena žalba tužilje, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11…18/20) u daljem tekstu ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).
Predmet pobijanog dela tražene pravne zaštite je isplata naknade na ime troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. O ovom pravu tužilje nižestepeni sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava, koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke revizijskog suda u kojima je odlučivano u predmetima sa istim ili bitno sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom. U reviziji se ukazuje na presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1557/2019 od 13.02.2020. godine i Rev2 825/2022 od 06.04.2022. godine. Međutim, navedene presude nisu od uticaja na drugačije odlučivanje.
Shodno tome, u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse i novog tumačenja prava, što znači da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.
Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.
Prema članu 441. ZPP, revizija je dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu iz radnog odnosa dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. ZPP.
Dakle, u sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa, revizija je dozvoljena pod istim uslovima kao i u imovinsko-pravnim sporovima koji se odnose na novčana potraživanja.
Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Tužba je podneta 15.11.2021. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela na ime primarnog tužbenog zahteva na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora iznosi 178.956,34 dinara, a vrednost predmeta spora na ime eventualnog tužbenog zahteva iznosi 310.478,29 dinara.
Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu iz radnog odnosa koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi merodavnu vrednost za dozvoljenost revizije u dinarskoj protivvrednosti od 40.000 evra, to je Vrhovni sud našao da revizija tužene nije dozvoljena primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.
Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Jelica Bojanić Kerkez, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
