.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 968/2023
12.04.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Marije Terzić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Branislava Vidicki, advokat iz ..., protiv tuženog Kliničkog centra Vojvodine iz Novog Sada, čiji je punomoćnik Milena Ivošević, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3754/22 od 07.12.2022. godine, u sednici koja je održana dana 12.04.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3754/22 od 07.12.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2281/21 od 24.05.2022. godine, koja je ispravljena rešenjem P1 2281/21 od 28.06.2022. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu za period od 01.06.2018. godine do 31.05.2021. godine isplati na ime naknade troškova za ishranu u toku rada ukupan iznos od 76.355,26 dinara (od čega je iznos od 63.265,25 dinara glavnica, a iznos od 13.090,01 dinar zakonska zatezna kamata obračunata na dan veštačenja 04.03.2022. godine) i zakonsku zateznu kamatu na iznos od 63.265,25 dinara počev od 05.03.2022. godine do isplate, te na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora ukupan iznos od 55.517,89 dinara (od čega iznos od 46.155,65 dinara glavnica, a iznos od 9.362,24 dinara zakonska zatezna kamata obračunata na dan veštačenja 04.03.2022. godine), kao i pripadajuću zakonsku zateznu kamatu na iznos od 46.155,65 dinara počev od 05.03.2022. godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 89.976,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužioca za oslobađanje od obaveze plaćanja sudskih taksi.
Apelacioni sud u Novom Sadu je, presudom Gž1 3754/22 od 07.12.2022. godine, stavom prvim izreke, usvojio žalbu tuženog i preinačio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2281/21 od 24.05.2022. godine, koja je ispravljena rešenjem P1 2281/21 od 28.06.2022. godine, u usvajajućem delu, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu za period od 01.06.2018. godine do 31.05.2021. godine isplati na ime naknade troškova za ishranu u toku rada ukupan iznos od 76.355,26 dinara (od čega je iznos od 63.265,25 dinara glavnica, a iznos od 13.090,01 dinar zakonska zatezna kamata obračunata na dan veštačenja 04.03.2022. godine) i zakonsku zateznu kamatu na iznos od 63.265,00 dinara počev od 05.03.2022. godine do isplate, te na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora ukupan iznos od 55.517,89 dinara (od čega iznos od 46.155,65 dinara glavnica, a iznos od 9.362,24 dinara zakonska zatezna kamata obračunata na dan veštačenja 04.03.2022. godine), kao i pripadajuću zakonsku zateznu kamatu na iznos od 46.155,65 dinara počev od 05.03.2022. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka, tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova prvostepenog postupka u iznosu od 89.976,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, odbijena je žalba tužioca i prvostepena presuda u preostalom delu potvrđena. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 47.600,00 dinara. Stavom petim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 41.976,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u preinačujućem delu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i našao da revizija tužioca nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, dok se na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka revizijom određeno ne ukazuje.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u utuženom periodu bio zaposlen kod tuženog na radnom mestu ..., sa utvrđenim koeficijentom za obračun plate od 8,98. Tuženi je tužiocu obračunavao zaradu tako što je koeficijent radnog mesta množio sa osnovicom za dati mesec, a nakon toga ista je upoređivana sa minimalnom zaradom i ukoliko bi tako obračunata zarada bila niža od minimalne, zarada bi se korigovala do visine minimalne zarade. U obračunskim listama plate tužioca naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora nisu iskazani kao posebna stavka. Visina potraživanja tužioca utvrđena je veštačenjem putem veštaka ekonomsko – finansijske struke, uz prihvatanje varijante date prema najpovoljnijim kriterijumima iz odredbe uporedno važećih PKU u Republici Srbiji (član 65. PKU za javna i komunalna preduzeća na teritoriji RS i član 41. PKU za delatnost putne privrede RS).
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca zaključivši da u iznosu minimalne zarade, po definiciji iz člana 111. Zakona o radu, ne može da bude sadržana predmetna naknada troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, zbog čega je tuženi u smislu odredbe člana 111, 112. i 118. Zakona o radu dužan da tužiocu te troškove isplati u iznosu utvrđenim veštačenjem.
Drugostepeni sud je stanovišta da su potraživane naknade u skladu sa odredbom člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama tužiocu bile uračunate u koeficijent i isplaćene kroz platu, te da se isplatom plate zaposlenima u javnim službama u visini minimalne zarade ne aktiviraju pravila opšteg radno – pravnog propisa u smislu člana 108. i 118. Zakona o radu.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.
Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19) propisan je način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Odredbom člana 3. stav 1. tog zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Prema odredbi člana 4. stav 1. i 2. tog zakona, koeficijent plate izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu i sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.
Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 44/01... 58/14), koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 13. utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih iz člana 1. ove uredbe, koji se primenjuje na zaposlene u zdravstvenim ustanovama.
Poseban kolektivni ugovor za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 1/2015 i 3/2018), kao i Poseban kolektivni ugovor za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 96/2019 i 58/2019) u odredbi člana 91. propisuje elemente za utvrđivanje plate, tako da se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plate, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodatka na platu, obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata i dela plate po osnovu radnog učinka, u skladu sa zakonom (stav 2.), da osnovna plata pripada zaposlenom koji radi puno radno vreme ili radno vreme koje se smatra punim radnim vremenom (stav 3.).
Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 113/17), u odredbi člana 111. stav 1. i 2. propisano je da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i vreme provedeno na radu, a da se minimalna zarada određuje na osnovu minimalne cene rada utvrđene u skladu sa tim zakonom, vremena provedenog na radu i poreza i doprinosa koji se plaćaju iz zarade; članom 118. stav 1. propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to, između ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5.) i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6.), a prema stavu 2. istog člana, visina troškova iz stava 1. tačka 5. mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samuprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno, na osnovu odredbe člana 2. stav 2. tog zakona.
U konkretnom slučaju, tužilac je zaposlen u zdravstvenoj ustanovi, pa se na utvrđivanje i obračun njegove plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Suprotno navodima revizije, primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom, položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. Pošto Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, kao poseban zakon, propisuje da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu opšte norme iz Zakona o radu. Posebnim kolektivnim ugovorom za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samuprave nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Stoga su neosnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Pravilna i je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1, 154. i 165. stav 2. ZPP.
Iz navedenih razloga razloga, Vrhovni kasacioni sud je doneo odluku kao u izreci primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.
Predsednik veća - sudija
Gordana Komnenić, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
