Ispitujući pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac Nacionalna korporacija za osiguranje stambenih kredita i „Hipo Alpe Adria bank“ a.d. Beograd zaključili su 09.07.2007. godine ugovor o regulisanju međusobnih obaveza u poslovima osiguranja potraživanja na osnovu stambenih kredita. Tužena je sa ovom bankom 25.12.2007. godine zaključila namenski ugovor o kreditu za kupovinu određenog stana, kojim je tuženoj odobren kredit od 231.611,76 CHF u dinarskoj protivvrednosti sa rokom otplate od 180 meseci i ugovoreno da ona banci plaća premiju osiguranja u visini od 4,2% iznosa odobrenog kredita. Kao sredstvo obezbeđenja vraćanja kredita zasnovana je hipoteka u korist banke. Osiguranje ugovora o kreditu izvršeno je na osnovu ugovora o regulisanju međusobnih obaveza u poslovima osiguranja potraživanja na osnovu stambenih kredita od 09.07.2007.godine kojim su tužilac i „Hipo Alpe Adria bank“ ad Beograd - davalac kredita, pored ostalog, ugovorili uslove pod kojima tužilac osigurava stambene kredite koje banka odobrava fizičkim licima. Članom 7. stav 4. je ugovoreno da je polisa osiguranja dokument kojim se tužilac obavezuje da u slučaju nastupanja osiguranog slučaja banci isplati: ukupnu sumu nenaplaćenih anuiteta do momenta proglašenja kredita dospelim u celosti, sa pripadajućom zateznom kamatom u roku od 10 dana od dana prijema zahteva za isplatu polise, redovne mesečne anuitete od momenta proglašenja kredita dospelim u celosti do momenta prodaje imovine i naplate po osnovu drugih instrumenata obezbeđenja do 5. u mesecu za prethodi mesec i sumu koja iznosi 75% neto ostvarenog gubitka banke, u roku od 20 dana od dana priliva sredstava na poseban namenski račun kod banke prema utvrđenom finalnom obračunu. Tužilac je dana 08.07.2009. godine izdao polisu broj 25401, kojom je osigurao potraživanje banke po osnovu kredita odobrenog tuženoj u iznosu od 231.611,76 CHF. Stambeni kredit tužene je proglašen dospelim u celosti 31.07.2009. godine. Neizmireni dug na taj dan prema banci je iznosio 241.435,95 CHF (neotplaćeni deo kredita 229.254,16 CHF, neplaćena dospela redovna kamata 9.956,16 CHF i neplaćena dospela zatezna kamata 1.525,2 CHF). Po zahtevu banke za naplatu osiguranog slučaja od 02.12.2009.godine, tužilac je kroz anuitete uplatio 107.655,63 CHF, do prodaje založenog stana. Stan je prodat 18.03.2013. godine direktnom pogodbom za kupoprodajnu cenu od 88.000 evra, što odgovara iznosu od 107.148,82 CHF. Banka je 08.04.2013. godine sačinila obračun kojim je iskazala iznos za vraćanje tužiocu od 107.148,82 CHF, za 506,81 CHF manji od plaćenog kroz anuitete. Po zahtevu banke za isplatu 75% neto gubitka, tužilac je 31.05.2013. godine isplatio banci 8.983.364,03 dinara odnosno 100.208,53 CHF u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan uplate. Banka je dopisom potvrdila da je tužilac izvršio uplatu od 75% njenog neto gubitka, što iznosi 100.715,34 CHF i da više nema potraživanja po polisi br. 25401.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, primenom odredbe člana 300. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužiocu isplati iznos dinarske protivrednosti 100.715,34 CHF, sa zateznom kamatom od 31.05.2013. godine do isplate, takođe u dinarskoj protivrednosti, smatrajući da je postojao pravni interes tužioca za isplatu obaveze koju je tužena imala prema banci i da je ispunjenjem obaveze došlo do zakonske subrogacije, pa da je potraživanje banke prema tuženoj prešlo na tužioca, kao lice koje je obavezu ispunilo.

Drugostepeni sud nije prihvatio stanovište prvostepenog suda, već je ocenom utvrđenih činjenica zaključio da nisu ispunjeni uslovi za prelaz potraživanja banke na tužioca na osnovu člana 300. Zakona o obligacionim odnosima, jer je tužilac isplatom banci - davaocu kredita iznosa koji sada potražuje od tužene ispunio svoju obavezu iz ugovora o osiguranju (polise osiguranja), a ne obavezu drugog lica, kao i da se u konkretnom slučaju ne može primeniti ni odredba člana 939. stav 1. ovog zakona čija je primena isključena na osiguranje potraživanja odredbom člana 899. stav 2. istog Zakona. Iz ovih razloga, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Navodima revizije tužioca osporava se pravilnost primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda, isticanjem da je tužilac imao materijalne posledice zbog neispunjenja obaveze tužene prema banci, da se materijalna posledica ogleda u obavezi tužioca da umesto tužene isplati banci tužbom potraživani iznos i upravo u tome ogleda pravni interes tužioca, da tužilac nije ispunio samo svoju ugovornu obavezu, već i obavezu tužene kao korisnika kredita jer je za to imao pravni interes, usled čega je na njega prešlo po samom zakonu u času ispunjenja bančino potraživanje sa svim sporednim pravima, u smislu odredbe člana 300. Zakona o obligacionim odnosima.

Po stavu Vrhovnog suda, revizija nije osnovana u osporavanju pravilnosti primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda kod ocene o neosnovanosti tužbenog zahteva.

U ovoj pravnoj stvari, pravilno je stanovište drugostepenog suda da osnovanost tužbenog zahteva ne proizlazi iz odredbe člana 300. Zakona o obligacionim odnosima. Tom odredbom uređen je slučaj zakonske subrogacije tako što je propisano da kada obavezu ispuni lice koje ima neki pravni interes u tome, na njega prelazi po samom zakonu u času ispunjenja poveriočevo potraživanje sa svim sporednim pravima. Za zakonsku subrogaciju bitno je da je ispunjen tuđi dug, a tužilac je isplatom dela potraživanja banke koji je ostao nenaplaćen u postupku prodaje hipotekovane nepokretnosti, ispunio svoju obavezu iz ugovora o regulisanju međusobnih odnosa u poslovima osiguranja potraživanja po osnovu stambenog kredita od 09.07.2007. godine i polise osiguranja od 08.07.2009. godine. Na sporni odnos ne može se primeniti ni odredba člana 939. Zakona o obligacionim odnosima, jer je njena primena izričito isključena odredbom člana 899. stav 2. u vezi stava 1. istog Zakona kojom je propisano da se odredbe glave XXVII tog Zakona neće primenjivati na osiguranje potraživanja.

Ugovorom o regulisanju međusobnih odnosa u poslovima osiguranja potraživanja po osnovu stambenih kredita koji je tužilac zaključio sa bankom od 09.07.2007. godine nije ugovorena cesija u smislu člana 436. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno nije ugovoreno pravo tužioca da naplati preostali dug prema dužniku – korisniku kredita u visini od 75% ostvarenog neto gubitka banke (nenaplaćenog potraživanja korišćenjem ugovorenih sredstava obezbeđenja).

Iz iznetih razloga ocenjeno je da revizija tužioca nije osnovana i primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić