svaki iznos sa zakonskom zateznom kamatom od 15. dana u narednom mesecu za prethodni mesec, u roku od osam dana od dostavljanja prepisa presude.

U preostalom delu se ODBIJA kao neosnovana revizija tužilje, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4465/21 od 19.11.2021. godine.

OBAVEZUJU SE tuženi da naknade tužilji troškove postupka po reviziji, i to tuženi „Železnice Srbije“ u iznosu od 81.478,00 dinara dinara, a tuženi „Srbija Kargo“ u iznosu od 312.328,00 dinara, obojica u roku od osam dana od dostavljanja prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 377/18 od 22.02.2021. godine odbijeni su u celosti tužbeni zahtevi tužilje (naslovljeni kao „glavni“ – u nižim i „alternativni“ - u višim iznosima) za obavezivanje tuženih na isplatu naknada za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od januara 2015. zaključno sa januarom 2018. godine, koji su za period od januara do avgusta 2015. godine istaknuti u odnosu na oba tužena solidarno (stavovi prvi i peti izreke za troškove toplog obroka, a treći i sedmi izreke za regres), a za period od septembra 2015. do januara 2018. godine u odnosu na tuženog „Srbija Kargo“ (stavovi drugi i šesti izreke za troškove toplog obroka, a četvrti i osmi izreke za regres) u mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti kako je navedeno u tim stavovima izreke. Stavom devetim izreke, odbijen je zahtev tužilje i tuženog „Železnice Srbije“ za naknadu troškova postupka, a stavom desetim izreke obavezana je tužilja da naknadi troškove postupka tuženom „Srbija Kargo“ u iznosu od 13.780,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4465/21 od 19.11.2021. godine odbijena je žalba tužilje i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 377/18 od 22.02.2021. godine u stavovima prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom, sedmom i osmom izreke, kao i u devetom stavu izreke u odnosu na tužilju i u desetom stavu izreke (stav prvi izreke), kao i zahtev tužilje za naknadu troškova postupka po žalbi (stav drugi izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavla reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija).

Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilje izuzetno dozvoljena, s obzirom na to da je u sličnoj činjenično i pravnoj situaciji doneto više presuda kojima je odbijen istovrsni tužbeni zahtev, zbog čega je odlučio kao u prvom stavu izreke na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23 – drugi zakon).

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je do kraja avgusta 2015. godine bila u radnom odnosu kod tuženog „Železnice Srbije“. Odlukom tuženog „Železnice Srbije“ od 31.03.2015. godine izvršena je statusna promena tog privrednog društva. Prema planu statusne promene tuženi „Železnice Srbije“ nastavlja da postoji, s tim što deo svojih prava i obaveza prenosi na tri novoosnovana privredna društva, između ostalog i na tuženog „Srbija Kargo“ koja preuzimaju i zaposlene. Privredna društva - učesnici statusne promene zaključili su 24.06.2016. godine protokol o usvajanju informacije o sprovedenom postupku statusne promene privrednog društva „Železnice Srbije“, kojim je prihvaćeno početno stanje u poslovnim knjigama učesnika na dan 10.08.2015. godine. Počev od 01.09.2015. godine tužilja je u radnom odnosu kod tuženog „Srbija Kargo“, na osnovu aneksa ugovora o radu od 28.08.2015. godine. Pomenutim aneksom je ugovoreno da tužilja ima pravo na platu i druga primanja iz radnog odnosa u skladu sa Kolektivnim ugovorom za „Železnice Srbije“ od 24.03.2015. godine (primenjuje se i na zaposlene koje je tuženi „Srbija Kargo“ preuzeo nakon statusne promene) kojim nije, kao ni drugim aktima tuženih, propisano da se naknada troškova za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor posebno iskazuju u nominalnom iznosu. Obračunske liste ne sadrže podatke iz kojih bi se moglo zaključiti da je u vrednosti jednog radnog časa sadržan i iznos troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

S obzirom da Kolektivni ugovor od 2015. godine ne sadrži konkretnu regulativu na osnovu koje bi bila utvrđena visina predmetnih naknada, visina spornih naknada utvrđena je veštačenjem u neto iznosima u dve varijante - jednoj, prema parametrima iz Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“, broj 50/08, 104/08-aneks I i 8/09-aneks II), koji važio do 17.05.2011. godine (prema kome su troškovi za ishranu u toku rada iznosili 15% prosečne mesečne neto zarade, a regres 75% prosečne mesečne neto zarade prema poslednjem objavljenom podatku) i drugoj, prema parametrima iz Kolektivnog ugovora za JŽTP „Beograd“ („Službeni glasnik RS“, br. 37/95, 42/99, 7/00) odnosno Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“, br. 34/94, 22/97, 21/98) koji je bio u primeni do 2000. godine (prema kome su troškovi za ishranu u toku rada iznosili 25% prosečne mesečne neto zarade, a regres prosečna mesečna neto zarada u januaru mesecu).

Tužilja je istakla, u smislu člana 197. stav 2. ZPP, dva tužbena zahteva (iako oba predstavljaju novčano potraživanje), tako što je isplatu naknada zahtevala najpre u nižem iznosu, a za slučaj da sud nađe da tužilji ne pripada naknada troškova u iznosima određenim prema parametrima iz Opšteg kolektivnog ugovora od 2008. godine, zahtevala je isplatu tih naknada u višim iznosima (prema parametrima iz Kolektivnog ugovora za JŽTP „Beograd“ od 1995. godine).

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su sa pozivom na odredbu člana 118. Zakona o radu odbili tužbeni zahtev. Po stanovištu sudova, pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, priznato navedenom zakonskom odredbom, zaposleni ostvaruje u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, a propust poslodavca da u obračunu zarade iskaže podatke o visini predmetnih troškova ne vodi zaključku da ti troškovi nisu naknađeni u skladu sa opštim aktima i ugovorom o radu, pri čemu se Opšti kolektivni ugovor i kolektivni ugovori iz 1995. i 2000. godine ne mogu primeniti u ovom slučaju, s obzirom na to da nijedan nije na pravnoj snazi u utuženom periodu.

Po stanovištu Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo kada su odlučivali o obavezi tužiljinih poslodavaca da joj isplate predmetne naknade.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05) propisano je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom (član 118), a Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 61/05, koji se primenjuje od 01.01.2006. godine i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. stav 1. tačke 5. i 6), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene (član 121). Poslodavcu je od 01.01.2006. godine ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade ugovori iznos naknade troškova za topli obrok i regres.

Kolektivnim ugovorom za „Železnice Srbije“ a.d. („Službeni glasnik Železnica Srbije“, br. 4 od 24.03.2015. godine), čije se odredbe o obračunu i isplati zarade, naknade zarade i ostalih primanja zaposlenih primenjuju od 01.02.2015. godine, bilo je propisano da je u vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 57. stav 2).

Vrhovni sud smatra da pravo iz navedene odredbe Kolektivnog ugovora nije konkretizovano, odnosno da se iz ovako utvrđene vrednosti radnog časa ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, jer ona nije određena u nominalnom iznosu, ni aneksom a ni u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu. Osim toga, iznosi naknada troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora moraju biti određeni linearno za sve zaposlene, što znači da ovi troškovi moraju biti naknađeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na njihovu stručnu spremu, zvanje i radno mesto. Zbog toga se ne može prihvatiti pravno stanovište nižestepenih sudova da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, jer u tom slučaju visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene već bi direktno zavisila od visine koeficijenta za konkretno radno mesto, odnosno bila bi u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što nije pravilno. Uz to, u konkretnom slučaju tuženi u toku postupka nisu dostavili sudu akt kojim je određena visina traženih naknada, niti su iznos naknada troškova za ishranu u toku rada i regres nominalno iskazali u platnim listama tužilaca, sve suprotno svojim dužnostima propisanim Zakonom o radu. Iz navedenog proizlazi zaključak da akt o iznosu ovih naknada nije ni donet i da su u pogledu isplate navedenih naknada za sporni period zakonske odredbe primenjivane na štetu zaposlenih.

Navedene okolnosti ne isključuju pravo tužilje na isplatu traženih naknada. Pošto kolektivnim ugovorom koji se primenjivao u spornom periodu nije izvršena konkretizacija prava u pogledu određivanja iznosa naknade predmetnih troškova, visina ovih naknada ima se odrediti prema kriterijumima iz ranijeg kolektivnog ugovora koji je sadržao mehanizam za konkretizaciju ovog prava. Tuženi, kao poslodavci tužilje, dužni su da joj isplate naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za ono vreme koje je tužilja bila kod njih u radnom odnosu. Zbog toga su u tom delu osnovani navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Visina ovih naknada ima se odrediti prema kriterijumima iz prethodno važećeg Kolektivnog ugovora za JŽTP „Beograd“ od 1995. godine.

Međutim, po stanovištu revizijskog suda materijalno pravo nije pogršeno primenjeno kada je odlučivano o obavezi tuženog „Srbija Kargo“ da solidarno sa tuženim „Železnice Srbije“ isplati tražene iznose potraživanja nastalih pre statusne promene i pre osnivanja tog tuženog.

Tuženi „Srbija Kargo“ nastao je statusnom promenom tuženog „Železnice Srbije“ kojom su, pored njega, osnovana još dva nova privredna društva (Akcionarsko društvo za železnički prevoz putnika „Srbija Voz“ i Akcionarsko društvo za upravljanje javnom železničkom strukturom „Infrastruktura železnice Srbije“). Reč je o statusnoj promeni iz člana 489. stav 1. tačka 1. i stav 2. Zakona o privrednim društvima, čija se specifičnost ogleda u tome što privredno društvo koje prolazi kroz statusnu promenu - društvo prenosilac (u ovom slučaju tuženi „Železnice Srbije“) nastavlja da postoji, s tim da deo svoje imovine i obaveza prenosi na novoosnovana društva (društva sticaoce), što je u konkretnom slučaju tuženi „Srbija Kargo“. U slučaju takve statusne promene na društvo sticaoca prelaze samo one obaveze društva prenosioca za koje je to određeno ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele. Društvo sticalac solidarno odgovara sa društvom prenosiocem za obaveze koje su po navedenom statusnom dokumentu ostale na strani društva prenosioca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koju je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (član 505. stav 1. tačka 2. istog zakona). U konkretnom slučaju, navedenom statusnom promenom nije preneta u početno stanje u poslovnim knjigama tuženog „Srbija Kargo“ obaveza poslodavca da isplati naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, već je ta obaveza preneta u početno stanje bilansa tuženog „Železnice Srbije“ posle izdvajanja.

Na osnovu izloženog sledi da je jedino tuženi „Železnice Srbije“ odgovoran za isplatu traženih iznosa naknade troškova za ishranu u toku rada pre 01.09.2015. godine i za regres za prvih osam meseci 2015. godine, i da u tom periodu nema osnova za solidarnu odgovornost tuženog „Srbija Kargo“, koji je počeo da posluje od 01.09.2015. godine i koji je tek od tada obveznik naknade troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora za poslednja četiri meseca 2015. godine i za naredne godine.

S obzirom na izloženo, Vrhovni sud je preinačio presudu drugostepenog suda kao u drugom stavu izreke, primenom člana 416. stav 1. ZPP, dok je stavom trećim izreke reviziju u preostalom delu obio kao neosnovanu, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u četvrtom stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi s čl. 153. stav 2. i 154. ZPP, s obzirom na uspeh stranaka u ovom sporu.

Tužilji pripada pravo na naknadu troškova postupka u ukupnom iznosu od 393.806,00 dinara od čega iznosi od: po 7.200,00 dinara za sastav tužbe i jednog podneska, 14.400,00 dinara za sastav žalbe, 21.600,00 dinara za sastav revizije, po 9.000,00 dinara za pristup punomoćnika na tri održana ročišta i po 5.400,00 dinara pristup na četiri neodržana ročišta, 10.000,00 dinara na ime položenog predujma za veštačenje, kao i izdaci za sudsku taksu u iznosima od: 15.560,00 dinara na tužbu, po 34.349,00 dinara na prvostepenu presudu, žalbu i drugostepenu presudu, 68.699,00 dinara na reviziju i 97.500,00 dinara na odluku po reviziji. Tuženi nisu solidarni dužnici i zato su, saglasno članu 160. stav 1. ZPP dužni da nadoknade tužilji ove troškove srazmerno svom udelu u predmetu spora. U konkretnom slučaju, udeo tuženog „Železnice Srbije“ u predmetu spora je 20,69%, a udeo tuženog „Srbija Kargo“ je 79,31%, pa je shodno tome tuženi „Železnice Srbije“ dužan da na ime naknade troškova celog postupka po reviziji u iznosu od 81.478,00 dinara, a tuženi „Srbija Kargo“ u iznosu od 312.328,00 dinara.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić