Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž 2403/20 od 09.12.2021. godine, ukinuo presudu Osnovnog suda u Nišu P 1612/18 od 19.02.2019. godine i presudio tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tužena na ime naknade nematerijalne štete isplati po 75.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova i straha i iznos od 150.000,00 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 19.02.2019. godine do isplate i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešeno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je služio vojni rok u periodu od 24.03.2003. godine do 03.11.2003. godine. Dana 13.09.2003. godine, tužilac se povredio prilikom igranja košarke u toku slobodnog vremena, tako što ga je u koleno leve noge, nenamerno u toku igre, nogom udario potporučnik BB. Prema nalazu veštaka medicinske struke tužilac je zadobio povredu u vidu iščašenja levog kolena sa delimičnim raskidom prednjeg ukrštenog ligamenta i izlivom krvi u levi koleni zglob, koja je u vreme nastanka predstavljala tešku telesnu povredu. Tužiocu nije izdato uverenje o povređivanju u vezi sa tim događajem, niti je pokretao bilo kakav postupak. Tokom 2004. godine, tužiocu je predložena hiruška intervencija na kolenu radi stabilizacije, koji predlog je tužilac odbio. Dana 16.02.2014. godine, tužilac je izlazeći iz auta stao nezgodno i pao usled jakih bolova. Prema nalazu i mišljenju veštaka medicinske struke tužilac je tom prilikom zadobio povredu levog kolena u vidu potpunog kidanja prednjeg ukrštenog ligamenta i oštećenje hrskavice kolenog zgloba. Između povrede iz 2003. godine i povrede iz 2014. godine postoji direktna uzročno-posledična veza. Intenzitet i dužina trajanja fizičkih bolova i straha, kao i umanjenje opšte životne aktivnosti, bliže su navedeni i opisani u navedenom nalazu i mišljenju veštaka. Nije postojala dnevna zapovest Vojne pošte, kojoj je tužilac pripadao, da se tog dana igra košarka u periodu od 15,00 do 17,00 časova, već je taj period bio predviđen za odmor.

Ovako utvrđeno činjenično stanje rezultat je ocene dokaza izvedenih od strane drugostepenog suda, koji je postupio u skladu sa odredbom člana 383. stav 3. i 4. ZPP i po svojim ovlašćenjima ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima, primenom člana 387. stav 1. tačka 6. istog zakona. Drugostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan, jer bavljenje sportom u slobodno vreme bez naredbe pretpostavljenog ne predstavlja opasnu delatnost, zbog čega ne postoji osnov odgovornosti tužene za štetu koja je nastala u vezi sa događajem od 13.09.2003. godine. S tim u vezi tužena nije odgovorna ni za povredu koja se dogodila 16.02.2014. godine, sve u smislu člana 154, 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima i člana 192. Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Prema stanju spisa, prvostepeni sud je radi utvrđenja činjeničnog stanja, između ostalog, saslušao tužioca u svojstvu parnične stranke, svedoke VV, GG, GG i BB. U vezi sa događajem od 13.09.2003. godine, tužilac je naveo da je košarku igrao po usmenoj naredbi potporučnika BB, koji ga je tokom igre slučajno povredio. Iskaz svedoka DD potvrđuje navode tužioca u pogledu vremena, mesta, načina povređivanja tužioca i po čijoj naredbi su vojnici morali da se bave sportskom aktivnošću u toku vremena predviđenog za odmor. Svedok BB, između ostalog, naveo je da se ne seća navedenog događaja niti da je nekog povredio. Kako se iskazi imenovanih svedoka nisu slagali u pogledu važnih činjenica prvostepeni sud je izveo dokaz njihovim suočenjem na navedene okolnosti, kojom prilikom su svedoci ostali pri svojim ranije datim izkazima. Ceneći iskaze tužioca i svedoka, sud je poklonio veru iskazu tužioca i svedoka DD, navodeći da su isti međusobno saglasni, ubedljivi, neprotivrečni, dok je iskaz svedoka BB ocenio kao neodređen i kao takav dat u svrhu uspeha tužene u predmetnom sporu. Imajući u vidu navedeno, prvostepeni sud je utvrdio da je do povređivanja tužioca došlo u toku bavljenja sportskom aktivnošću po naredbi potporučnika BB, te je ceneći nalaz i mišljenje veštaka medicinske struke, ali i činjenicu da se tužilac nije podvrgao preporučenoj operaciji kolena, zbog čega postoji njegov doprinos nastanku štete, zaključio da je tužena odgovorna za nastanak štete, te tužilac ima pravo na njenu naknadu, srazmerno smanjenu doprinosu za nastanka iste, sve u skladu sa članom 154, 192. i 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Odlučujući o žalbi tužene, drugostepeni sud je ocenio da je ista osnovana, jer je prvostepena presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP , a osim toga činjenično stanje je pogrešno utvrđeno, te je izostala i pravilna primena materijalnog prava. Kako je prvostepena presuda već jedom bila ukidana, to je Apelacioni sud u Nišu otvorio glavnu raspravu i na ročištu od 09.12.2021. godine izveo dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, čija sadržina iskaza je identična sadržini iskaza datog u postupku pred prvostepenim sudom. Svedoci saslušani u prvostepenom postupku nisu ponovo saslušavani pred drugostepenim sudom. Ceneći iskaz tužioca, drugostepeni sud mu nije poklonio veru, kao ni iskazu svedoka DD, dok je poklonio veru iskazu svedoka BB i isti ocenio kao istinit. Naime, iskazu svedoka DD drugostepeni sud nije poklonio veru, jer je prilikom suočenja sa svedokom BB, u prvostepenom postupku imenovani izjavio da su tog dana kada se tužilac povredio neki vojnici igrali košarku, neki fudbal, neki dizali tegove, na osnovu čega proizlazi da se svaki vojnik bavio sportskom aktivnošću po sopstvenom izboru i želji, a ne po naredbi BB. Imajući u vidu sve navedeno, drugostepeni sud je zaključio da ne postoji odgovornost tužene za štetu koja je nastala u vezi sa događajem od 13.09.2003. godine, te nema njene odgovornosti ni za štetu koja se dogodila 16.02.2014. godine, zbog čega je odbio tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog suda osnovano se u reviziji ukazuje da je drugostepena presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1.u vezi sa članom 245. ZPP, učinjenom pred drugostepenim sudom, jer drugostepeni sud nije mogao da drugačije oceni iskaze svedoka, a da ih pre toga neposredno ne sasluša.

Članom 4. Zakona o parničnom postupku propisano je da sud odlučuje o tužbenom zahtevu po pravilu na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja, ako ovim zakonom nije drugačije propisano.

Članom 233. stav 1. ZPP propisano je da se dokazi izvode na glavnoj raspravi, u skladu sa vremenskim okvirom.

Odredbom člana 245. stav 1. istog zakona propisano je da se svedoci, po pravilu, saslušavaju neposredno na ročištu.

Članom 383. ZPP, propisano je da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave (stav 1). Drugostepeni sud će da zakaže raspravu i odluči o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, osim ako se pobija presuda na osnovu priznanja, presuda zbog odricanja, presuda zbog propuštanja, presuda zbog izostanka, kao i presuda doneta bez održavanja glavne rasprave, odnosno ako se radi o presudi u sporu male vrednosti (stav 4).

Članom 394. istog zakona, propisano je da će drugostepeni sud presudom da preinači prvostepenu presudu ako je na osnovu rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje nego što je ono u prvostepenoj presudi (stav 1), ako je prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave ili posredno izvedene dokaze, a odluka prvostepenog suda je zasnovana isključivo na tim dokazima (stav 2), ako je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovana presuda (stav 3), ako smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo (stav 4).

Iz navedenog jasno proizlazi da ako drugostepeni sud ne prihvati ocenu dokaza izvršenu od strane prvostepenog suda i smatra da je zbog toga činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno, ima mogućnost da sam održi raspravu i ponovi već izvedene dokaze za koje smatra da po sadržini podležu pažljivijoj oceni dokazne vrednosti.

U konkretnom slučaju, imajući u vidu činjenicu da je prvostepeni sud iskaz svedoka DD u celosti prihvatio, ceneći da je uverljiv i nepristrasan, a iskaz svedoka BB da je neodređen i kao takav dat radi uspeha tužene u sporu, a da je drugostepeni sud bez neposrednog saslušanja imenovanih svedoka, iako je otvorio raspravu, ocenio da je iskaz BB istinit, dok iskazu svedoka DD nije poklonio veru, to je drugostepeni sud na navedeni način učinio bitnu povredu iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 4, 233. i 245. Zakona o parničnom postupku. Naime, navedenim postupanjem drugostepenog suda, odnosno propuštanjem da neposredno sasluša svedoke, povređeno je jedno od osnovnih načela parničnog postupka – načelo neposrednosti, a parnične stranke su ostale uskraćene u mogućnosti da svedocima neposredno postavljaju pitanja, u cilju raspravljanja spornih relevantnih činjenica koje se tiču predmeta spora u ovoj parnici i mogućnosti da prigovaraju iskazima svedoka, ukoliko su u suprotnosti sa njihovim činjeničnim navodima i tvrdnjama.

Zbog navedenog, drugostepena presuda je morala biti ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, primenom člana 165. stav 3. ZPP, jer ista zavisi od konačnog ishoda parnice.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će postupiti po iznetim primedbama ovog suda, nakon čega će ponovo odlučiti o tužbenom zahtevu tužioca pravilnom primenom materijalnog prava.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 415. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić