U IME NARODA

Vrhovni sud u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca AA, sa sedištem u ..., Republika ..., čiji je punomoćnik Dragan Blagojević, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2271/18 od 29.06.2021. godine, u sednici održanoj 11.05.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tužene i PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 2271/18 od 29.06.2021. godine u preinačujućem delu (stavovi drugi i treći izreke) tako što se ODBIJA kao neosnovana žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 458/2017 od 17.10.2017. godine u preostalom delu stava prvog izreke i u stavu trećem izreke, a odbija zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 458/2017 od 17.10.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 2.495.400,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 06.04.2015. godine do isplate. Savom drugim izreke, odbijen je zahtev punomoćnika tužioca za naknadu troškova parničnom postupka. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 84.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2271/18 od 29.06.2021. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 551.247,30 dinara sa zakonskom kamatom od 06.04.2015. godine, kao i da mu isplati zakonsku kamatu na iznos od 1.944.152,70 dinara počev od 06.04.2015. godine do 16.10.2017. godine. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 1.944.152,70, dinara, sa zakonskom zatezom kamatom od 17.0.2017. godine. Stavom trećim izreke preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavovima drugom i trećem izreke prvostepene presude i obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 342.120,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti odluke do isplate. Stavom četvrtim izreke, tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 26.400,00 dinara.

Protiv preinačujućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac kao osiguravač, nakon isplate obeštećenja po osnovu kasko osiguranja svom osiguraniku kome je 03.07.2007. godine u ..., u Republici ... ukradeno vozilo marke „...“, postao je vlasnik tog vozila. Navedeno vozilo je od BB privremeno oduzeto 15.07.2009. godine u Republici Srbiji, pri čemu je iz zapisnika o veštačenju u KP Drugog odeljenje br.243-2-15728/09 od 21.07.2009. godine i veštačenja dokumenata, utvrđeno da je na vozilu izvršeno uklanjanje ranijeg broja šasije mehaničkim putem i ukucan novi neoriginalni broj i izvršeno registrovanje vozila u Beogradu na osnovu falsifikovanih dokumenata. Protiv BB i VV (nakon odbacivanja krivične prijave) pokrenut je prekršani postupak zbog sumnje da su postupali protivno odredbama Carinskog zakona (člana 369. stav 1. tačka 3.). Vozilo je smešteno pod carinski nadzor kod Carinarnice Beograd i evidentirano pod Ev.br. .../... od 25.08.2011. godine, a tužiocu je vozilo vraćeno prema potvrdi o preuzimanju motornog vozila dana 17.11.2014. godine. Presudom Prekršajnog apelacionog suda u Beogradu Prž br.23217/14 od 02.02.2015. godine ukinuto je rešenje Prekršajnog suda u Beogradu Pr.br.120162/13 od 28.10.2014. godine, kojim je obavezano Ministrastvo finansija RS, Uprava carina - Carinarnica Beograd, da vrati privremeno oduzeti predmet prekršaja vozilo marke „...“, a ponovni postupak pred Prekršajnim sudom je i dalje u toku. Tužilac se preko angažovanog Preduzeća „GG“, obratio zahtevom da vraćanje predmetnog vozila dopisom od 04.09.2009. godine PU za Grad Beograd, a dopisom od 09.10.2009. godine Okružnom javnom tužilaštvu, Specijalnom tužilaštvu i Okružnom sudu u Beogradu Posebnom odeljenju.

Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka, utvrđeno je na osnovu saobraćajne dozvole da je vozilo proizvedeno 16.08.2006. godine, a kako vozilo nije dostupno za procenu u vreme izrade nalaza pretpostavka je da je ispravno i neoštećeno. Starost vozila na dan nestanka je 11 meseci, na dan kada su državni organi oduzeli vozilo dve godine i jedanaest meseci, na dan vraćanja vozila (17.11.2014. godine) osam godina i tri meseca, a na dan izrade nalaza osam godina i osam meseci. Vrednost vozila na dan izrade nalaza na evropskom tržištu je iznosila 33.750,00 evra, a na srpskom tržištu uz plaćen porez i carinu iznosila bi 40.500,00 dinara. Kako se model vozila „ ... ...“ više na proizvodi, a zamenjen je modelom „... ...“ koji je tehnički po snazi, uređenju, eksterijeru i enterijeru, odgovara predmetnom vozilu, utvrđena je novonabavna cena tog modela na tržištu Republike Srbije, umanjena za 15% zbog starosti predmetnog vozila. Razlika vrednosti vozila u momentu oduzimanja 15.07.2009. godine i momentu vraćanja 17.11.2014. godine je 2.495.400,00 dinara sa PDV na tržištu Republike Srbije, a bez PDV u visini od 1.996.320,00 dinara. Prema nalazu veštaka tužilac je opredelio visinu tužbenog zahteva.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio primenom pravilna o teretu dokazivanja, da tužena nije u obavezi da tužiocu naknadi materijalnu štetu u traženom iznosu, obzirom da tužilac nije dokazao da postoji razlika između obične amortizacije koja bi nastupila po redovnom toku stvari da je vozilo bilo kod tužioca i amortizacije koja bi nastupila zbog držanja vozila od strane tužene, zbog čega je odbio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu primenom odredaba članova 172. stav 1, 185. stav 1. i 3. i 189 ZOO i članova 3. stav 3. i 39. stav 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, nalazeći da postoje elementi nepravilnog rada organa tužene, s obzirom na to da tužena nije dokazala postojanje osnova za zadržavanje vozila nakon što se tužilac obratio zahtevom za vraćanje istog, zbog čega je tužena nesavestan držalac, da je kao vlasnik vozila onemogućen da sam odredi način korišćenja svoje stvari i da je šteta za tužioca nastala pogoršanjem stanja vozila koje je tužilac nameravao da proda i time smanji štetu nastalu isplatom osiguranja svom osiguraniku, a tužena nije dokazala činjenicu da bi ista šteta nastala i da se vozilo nalazilo kod tužioca. Iz iznetih razloga zaključuje da tužiocu pripada pravo na naknadu štete u visini vremenske amortizacije odnosno umanjenja tržišne vrednosti vozila zbog proteka vremena za period od podnošenja zahteva 04.09.2009. godine do vraćanja vozila 17.11.2014. godine u obračunatoj visini od 1.944.152,70 dinara (bez PDV-a) sa kamatom od presuđenja 17.10.2017. godine do splate, a u preostalom delu odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Po članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Oštećeni ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, s tim što se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečenom štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. stav 1. i 2. ZOO). Da bi tužilac imao pravo na naknadu štete potrebno je da je šteta nastala kao posledica protivpravnosti, odnosno nezakonitog ili nepravilnog rada što znači da bi oštećeni ostvario pravo na naknadu štete od pravnog lica po pravilima o odgovornosti za drugog, u obavezi je da dokaže pored opštih uslova za građanskopravnu odgovornost (uzročna veza i šteta), da je šteta pričinjena nezakonitim odnosno nepravilnim radom organa pravnog lica u vršenju svojih funkcija.

U konkretnom slučaju, tužilac je tražio naknadu štete u visini umanjene tržišne vrednosti vozila, odnosno razlike vrednosti vozila na dan oduzimanja i vrednosti na dan vraćanja, do koje bi došlo i po redovnom toku stvari (vremenska amortizacija).

Predmetno vozilo je privremeno oduzeto od strane organa tužene, a u granicama ovlašćenja koja su data na osnovu zakona za postupanje službenog lica organa unutrašnjih poslova kada postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo ili prekršaj. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u pokrenutom prekršajnom postupku protiv VV i BB od koga je oduzeto predmetno vozilo i koje je predmet tog postupka, zbog sumnje da su postupali protivno odredbama Carinskog zakona, rešenje Prekršajnog suda u Beogradu Pr.br.120162/13 od 28.10.2014. godine, kojim je obavezano Ministrastvo finansija RS, Uprava carina - Carinarnica Beograd, da vrati privremeno oduzeti predmet prekršaja vozilo marke „...“, ukinuto je presudom Prekršajnog apelacionog suda u Beogradu Prž br.23217/14 od 02.02.2015. godine, a ponovni postupak pred prekršajnim sudom je i dalje u toku.

Stoga, činjenica da je tužiocu oduzeto vozilo i da je podnet zahtev za vraćanje vozila 04.09.2009. godine od kada po stanovištu drugostepenog suda tužilac trpi štetu u visini umanjene vrednosti vozila zbog proteka vremena, same po sebi ne daju pravo oštećenom da ostvari traženu naknadu materijalne štete, ako u radnjama organa tužene nema nezakonitog i protivpravnog postupanja, kao što je ovde slučaj.

Naime, šteta može biti ispoljena kao razlika vrednosti vozila prilikom oduzimanja i vraćanja samo za ono umanjenje vrednosti vozila kada je tužena držala vozilo na način kojim je njegova vrednost umanjena u većoj meri nego uobičajenom amortizacijom, dakle u situaciji kada je posledica nepažljivog i neadekvatnog čuvanja vozila po stopi koja je veća od redovne, jer bi redovna amortizacija svakako nastala i u redovnim okolnostima, da je vozilo bilo u državini tužioca. Samo tako utvrđena razlika bila bi u prilog postojanja štete za koju bi tužilac morao da dokaže uzročno-posledičnu vezu koja bi ukazivala na odgovornost tužene, što ovde nije slučaj, kako to je pravilno zaključio prvostepeni sud. Zbog toga tužena nije u obavezi da tužiocu naknadi štetu u visini utvrđene vremenske amortizacije koja bi nastupila po redovnom toku stvari. Pri tom imajući u vidu da vozilo nije trajno oduzeto, a da je osnov za državinu postojao sve dok prekršajni postupak nije pravnosnažno okončan. Osim toga, za postojanje štete nije dovoljna samo namera da se proda vozilo, već i dokazani stepen izvesnosti da bi se prodajom i ostvarila imovinska korist na određenom tržištu vozila.

Sledom iznetog, pravilno je stanovište prvostepenog suda da ta vrsta štete nije u uzročno - posledičnoj vezi sa postupanjem organa tužene u vršenju svojih funkcija (član 172. stav 1. ZOO), to tužilac neosnovano potražuje naknadu štete zbog gubitka vrednosti vozila zbog proteka vremena, po osnovu vremenske amortizacije.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava delimično usvojio tužbeni zahtev, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu odluku u pobijanom delu i potvrdio prvostepenu presudu.

Predsednik veća-sudija
Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić