Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž4 173/21 od 07.10.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, četvrtom, šestom i osmom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava,

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 403. stav 2. tačka 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), u vezi člana 92 Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tuženog dozvoljena pošto je odredbom člana 214a. Zakona o autorskom i srodnim pravima („Službeni glasnik RS“ br. 104/09 ... 66/19) propisano je da je revizija uvek dozvoljena u sporovima zbog povreda autorskih i srodnih prava kada se ne odnose na imovinskopravni zahtev. S obzirom da je revizija tužioca dozvoljena odredbom člana 214a. Zakona o autorskom srodnim pravima to nema zakonskih razloga za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je autor fotografije veličine 2,04 megabajta koja je nastala 09.03.2015. godine u 21,57 časova pod nazivom „...“, a koju je tuženi neovlašćeno objavio na svom sajtu dana ...2015. godine, ...2015. godine, ...2015. godine, ...2015. godine, ...2016. godine, ...2017. godine, ...2017. godine, ...2017. godine i ...2017. godine. Prilikom objavljivanja fotografija je isečena tako da se predmetni događaj ne vidi u celosti i inkoporirana je u tekstove koji su objavljeni na toj internet stranici. Fotografija je objavljivana bez označenja autora, a na fotografiji objavljenoj ...2015. godine, ...2016. godine i ...2017. godine kao izvor fotografije potpisan je TANJUG. Tužilac je sa Novinskom agencijom TANJUG, kao naručiocem zaključivao autorske ugovore na određeno vreme i to za periode od 10.04.2014. do 09.07.2014. godine, od 10.07.2014. godine do 09.10.2014. godine, od 10.10.2014. godine do 09.01.2015. godine, od 10.04.2015. godine do 09.07.2015. godine i od 10.10.2015. godine do 31.12.2015. godine na osnovu kojih je za potrebe naručioca obavljao poslove izrade fotografije uz ugovorenu autorsku naknadu. Zaključenim ugovorima tužilac je naručiocu isključivo ustupio svoja imovinska prava kao autor na snimljenim fotografijama. Za period u kome je nastala predmetna fotografija tužilac i Novinska agencija TANJUG nisu zaključili autorski ugovor, a sa tuženim nije zaključivao autorske ugovore te je tuženi bez saglasnosti autora i bez označavanja njegovog imena ili pseudonima objavio i umnožio njegovo autorsko delo kojom prilikom je izmenio integritet autorskog dela tako što je fotografiju objavio u nepotpunoj formi sečenjem kako donjeg dela tako i leve strane fotografije. Za ovakvo postupanje tuženog sa njegovim autorskom delom tužilac je saznao 2018. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja i od toga da tuženi nije dokazao da je tužilac svoje autorsko pravo na spornoj fotografiji preneo na Novinsku agenciju TANJUG nižestepeni sudovi su smatrali da je tuženi objavljivanjem fotografije tužioca, bez navođenja njegovog imena ili pseudonima i bez njegove saglasnosti i u izmenjenom obliku, povredio tužiočevo autorsko pravo u smislu odredbi članova 14., 15., 17., 19., 30. Zakona o autorskom i srodnim pravima i da stoga tužiocu pripada pravo na traženu pravnu zaštitu shodno članovima 204. i 205. istog zakona.

Ovakvo pravno stanovište nižestepenih sudova kao pravilno prihvata i Vrhovni sud.

Naime, članom 2. Zakona o autorskom i srodnim pravima propisano je da je autorsko delo orginalna duhovna tvorevina autora izražena u određenoj formi bez obzira na njegovu umetničku, naučnu i drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine (stav 1.). Autorskim delom smatraju se naročito, između ostalog, planovi, skice, makete i fotografije (stav 2. tačka 9.). Sadržina autorskog prava propisana je u odredbama članova 14. do 19. ovog zakona tako da autor ima isključivo pravo da mu se prizna autorstvo na njegovom delu (član 14.), da njegovo ime, pseudonim ili znak budu naznačeni na svakom primerku dela, odnosno navedeni prilikom svakog javnog saopštavanja dela, izuzev ako je to, s obzirom na konkretni oblik javnog saopštavanja dela, tehnički nemoguće ili necelishodno (član 15.), da objavi svoje delo i da odredi način na koji će se ono objaviti (član 16. stav 1.), da štiti integritet svog dela suprostavljanjem izmenama svog dela od strane neovlašćenih lica i suprostavljanja javnom saopštavanju svog dela u izmenjenoj ili nepotpunoj formi vodeći računa o konkretnom tehničkom obliku saopštavanja dela i dobroj poslovnoj praksi kao i da daje dozvolu za preradu svog dela (član 17.), da se suprostavi iskorišćavanju svog dela na način koji ugrožava ili može ugroziti njegovu čast i ugled (član 18.). autor ima pravo na ekonomsko iskorišćavanje svog dela, kao i dela koje je nastalo preradom njegovog dela i za svako iskorišćavanje autorskog dela od strane drugog lica autoru pripada naknada ako ovim zakonom ili ugovorom nije drukčije određeno (član 19.). Autor ima isključivo pravo da drugome dozvoli ili zabrani beleženje i umnožavanje svog dela u celosti ili delimično bilo kojim sredstvima, u bilo kom obliku, na bilo koji trajni ili privremeni, posredni ili neposredni način u smislu odredbe člana 20. stav 1. istog zakona. Pravo na javno saopštavanje, uključujući interaktivno činjenje dela dostupnim javnosti propisano je odredbom člana 30. istog zakona tako što autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli javno saopštavanje dela, uključujući činjenje dala dostupnim javnosti, žičnim ili bežičnim putem na način koji omogućuje pojedincu individualni pristup delu sa mesta i u vreme koje on odabere. Pravo na prilagođavanje, aranžiranje i drugu izmenu dela propisano je odredbom člana 31. Zakona o autorskom i srodnim pravima tako što autor ima isključivo pravo da drugome dozvoli ili zabrani prilagođavanje, provođenje, aranžiranje i druge izmene dela.

U konkretnom slučaju tuženi je povredio autorsko pravo tužioca javnim saopštavanjem njegovog autorskog dela fotografije „...“ devet puta tako što je fotografiju objavio bez saglasnosti tužioca kao autora, nije označio njegovo ime ili pseudonim, a njegovo autorsko delo je saopštio u nepotpunoj formi zbog čega tužilac osnovano traži utvrđenje povrede svog autorskog prava u smislu odredbe člana 205. stav 1. tačka 1. i 3., a u vezi člana 204. Zakona o autorskom i srodnim pravima.

Neosnovani su navodi revizije da tuženi nije povredio imovinskopravnu komponentu autorskog prava tužioca obzirom da u vreme nastanka sporne fotografije tužilac nije sa Novinskom agencijom TANJUG zaključio autorski ugovor iz člana 67. Zakona o autorskom i srodnim pravima koja odredba, između ostalog, propisuje i da se autorski ugovori zaključuju u pisanoj formi ako ovim zakonom nije drugačije uređeno (stav 3). Stoga se činjenica da je tužilac svoje fotografije i u spornom periodu ustupao Novinskoj agenciji TANJUG ukazuje da je tužilac sa ovom agencijom za taj period zaključio usmeni ugovor o delu kojim se, shodno odredbi člana 68. Zakona o autorskom i srodnim pravima ne može naručiocu ustupiti pravo autora na isključivo iskorišćavanje autorskih dela jer se shodno stavu 1. ovog člana u sumnji o sadržini i obimu prava koje se ustupa, odnosno prenosi autorskom ugovorom smatra da je ustupljeno odnosno preneseno manje prava. To dalje znači da u situaciji kada je zaključen usmeni ugovor o delu njime se ne može naručiocu isključivo ustupiti imovinsko pravo autora zbog čega je tuženi u obavezi da tužiocu naknadi imovinsku štetu koju je pretrpeo zbog neovlašćenog objavljivanja njegove fotografije.

Visinu imovinske štete nižestepeni sudovi su pravilno utvrdili primenom tarife propisane od strane ULUPUDS (strukovnog udruženja umetnika, među kojima su i fotografi) obzirom da je njime propisana visina naknade za ustupanje autorskog dela zbog čega je tuženi u obavezi da tužiocu, shodno odredbi člana 19. stav 2., 205. stav 1. tačka 3. Zakona o autorskom i srodinim pravima naknadi imovinsku štete zbog povrede njegovog autorskog prava čija visina je utvrđena na način propisan članovima 185., 189. i 190. Zakona o obligacionim odnosima. Pristup informacijama objavljenim preko interneta (pa i fotografija) dovodi do mogućnosti globalnog korišćenja, zbog čega su Pregledi minimalnih cena ULUPUDS-a pravilno primenjeni i pravilno tumačeni u cilju određivanja visine autorske naknade pa su suprotni navodi revizije neosnovani.

Po oceni Vrhovnog suda pravilno su nižestepeni sudovi odmerili i visinu naknade nematerijalne štete zbog povrede moralnih prava tužioca kao autora pošto su pravilno ocenili sve okolnosti propisane odredbom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Zbog pretrpljenih duševnih bolova usled povrede prava na naznačenje imena i prava na zaštitu integriteta autorskog dela tužiocu je dosuđena pravičanu naknadu nematerijalne štete koje je u skladu sa svim okolnostima konkretnog slučaja, značajem povređenog dobra i ciljem kome ova naknada služi shodno članu 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Revizijom se neosnovano ukazuje da su dosuđene naknade imovinske i neimovinske štete previsoko odmerene uz prilaganje sudskih odluka koje se odnose na naknadu štete zbog povrede autorskog prava. Priložene odluke se ne odnose na identični činjenični osnov, a visina naknade štete razlikuje se u svakom pojedinačnom slučaju.

Iz navedenih razloga Vrhovni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić