Protiv navedene drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, kojom presudu pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući razloge za posebnu reviziju po odredbama člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011 ... 10/2023) Vrhovni sud je odlučio da dozvoli posebnu reviziju tužioca, radi ujednačavanja sudske prakse u odlučivanju u predmetima u kojima su tužbeni zahtevi zasnovani na bitno istim činjeničnim i pravnim osnovima. Stoga je odlučeno kao u stavu I stavu izreke ove presude.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku i zaključio da je revizija tužioca osnovana, jer je pobijana presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011 ... 10/2023, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kome je presuda zasnovana, koga je utvrdio prvostepeni sud, dana 20.08.2018. godine došlo je do saobraćajne nezgode u kojoj je učestvovao i oštećen je automobil čiji vlasnik je „... trade“ DOO Beograd, osiguran kod tužioca. Do oštećenja vozila došlo je tako što je automobil krećući se svojom desnom stranom, brzinom od 100 km/čas, po autoputu na deonici Petlja Ćuprija – Petlja Paraćin, udario u psa lutalicu koji se našao na putu. Na strani vozača automobila nije bilo propusta, te nema njegovog doprinosa nastanku nezgode. Na samom mestu nezgode nije utvrđeno da zaštitna ograda nije postojala ili da je na njoj postojalo oštećenje. Prvostepeni sud je utvrdio da je između tuženih zaključen ugovor o izvođenju radova redovnog održavanja i zaštite autoputa, na putnom pravcu i deonici na kojoj je došlo do nezgode. Drugotuženi je ugovorom obavezan da redovno održava i zaštiti autoput i da u ime i za račun prvotuženog štiti autoput, zemljišni pojas i zaštitni pojas pored autoputa, u skladu sa zakonom o javnim putevima. Delatnost upravljanja putem obavlja prvotuženi. Utvrđena je visina nastale štete na vozilu u iznosu od 84.175,00 dinara, što je tužilac isplatio svome osiguraniku 05.09.2018. godine.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tužene da tužiocu solidarno isplate iznos od 84.175,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.09.2018. godine, na osnovu zaključka da je prema odredbama Zakona o putevima obaveza tuženih kao upravljača javnog puta da obezbede trajno, neprekidno i kvalitetno održavanje i zaštitu puta u cilju nesmetanog i bezbednog odvijanja saobraćaja i da odgovaraju za štetu koja nastane korisnicima puta zbog propuštanja blagovremenog obavljanja radova na održavanju puta, propisanih istim zakonom. Obaveza predviđena zakonom podrazumeva i da upravljači puta zaštitnu ogradu projektuju i izvedu tako da spreče da se bilo koja životinja nađe na autoputu i time ugrozi bezbednost saobraćaja. Kako je na put izleteo pas, očigledno je da zaštitna ograda nije postavljena na način koji bi sprečio izlazak životinje na kolovoz autoputa, iz čega sledi da su postojali propusti u radu tuženih kao upravljača puta koji su u uzročno-posledičnoj vezi sa nastankom saobraćajne nezgode i oštećenjem vozila, koju štetu je naknadio tužilac. Svrha je autoputa i dozvoljene brzine da se vozila nesmetano i bezbedno kreću u saobraćaju, a obaveza je tuženih da održavaju autoput i nesmetano odvijanje takvog saobraćaja.

Suprotno, drugostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, na osnovu zaključka da tužilac nije dokazao da je pretrpeo štetu zbog nepostupanja tuženih, odnosno da postoji uzročna veza između izostanka aktivnosti tuženih na redovnom ili vanrednom održavanju autoputa i prisustva životinje na kolovoznoj traci. Drugostepeni sud smatra da u konkretnom slučaju izostaje uzročno posledična veza između nečinjenja tuženih i nastanka štete, odnosno da je predmetna šteta uzrokovana neizvršavanjem obaveze tuženih na redovnom i vanrednom održavanju autoputa, zbog čega se nisu stekli uslovi da su tuženi u smislu odredaba člana 154., 155. i 158. Zakona o obligacionim odnosima odgovorni za nastalu štetu.

Vrhovni sud nalazi da je drugostepeni sud upravo pogrešno primenio materijalno pravo.

Zakonom o putevima („Službeni glasnik RS“ br 41/2018) koji je bio na snazi u vreme štetnog događaja, u članu 2. stav 1. tačka 54. predviđeno je da je upravljač javnog puta javno preduzeće, privredno društvo ili drugi oblici organizovanja koji u skladu sa zakonom kojim se uređuje položaj javnih preduzeća mogu da obavljaju delatnost od opšteg interesa, a u tački 60. da je održavanje javnog puta izvođenje radova i obavljanje usluga u okviru postojećeg putnog zemljišta kojima se obezbeđuje očuvanje karakteristika puta u stanju koje je bilo u trenutku njegove izgradnje ili rekonstrukcije i može biti redovno, rehabilitacija i urgentno. Delatnost upravljanja javnim putevima je od opšteg interesa i obuhvata organizovanje i obavljanje stručnih poslova na održavanju i zaštiti javnog puta i praćenje stanja putne mreže i zaštitu javnog puta (član 9). Upravljač javnog puta je dužan da obezbedi trajno, neprekidno i kvalitetno održavanje i zaštitu puta u cilju nesmetanog i bezbednog odvijanja saobraćaja (član 13. stav 1). Upravljač javnog puta odgovara za štetu koja nastane korisnicima puta zbog propuštanja blagovremenog obavljanja radova na održavanju puta propisanih ovim zakonom (član 13. stav 3). Upravljanje saobraćajem obezbeđuje se između ostalog upotrebom opreme i uređaja za zaštitu javnog puta, saobraćaja i okoline (član 14. stav 2. tačka 4). Upravljač javnog puta na kome se desila saobraćajna nezgoda je prvotuženi, a radove na upravljanju poverio je drugotuženom. Iz toga proizilazi obaveza tuženih da obezbede trajno, neprekidno i kvalitetno održavanja i zaštitu puta u cilju nesmetanog i bezbednog odvijanja saobraćaja na njemu i odgovaraju za štetu koja nastane korisnicima puta zbog propuštanja blagovremenog obavljanja radova na održavanju i zaštiti puta. U konkretnom slučaju, te mere su bile neophodne da se otkloni mogućnost pojavljivanja i kretanja životinje na autoputu. U situaciji kada životinja jeste bila na autoputu i kretala se po njoj te je u vezi sa tim nastala šteta, pravilnom primenom odredbe člana 154. Zakona o obligacionim odnosima proizilazi odgovornost tuženih da nadoknade štetu, ukoliko ne dokažu da je šteta nastala bez njihove krivice. Kako tuženi nisu dokazali da je do štete došlo bez njihove krivice u smislu da je do pojave psa na autoputu došlo i pored preduzimanja svih mera na održavanju i zaštiti autoputa, stekli su se uslovi da se obavežu tuženi da solidarno naknade nastalu štetu.

Isplatom naknade iz osiguranja na tužioca su prešla sva prava vlasnika oštećenog vozila prema tuženima kao odgovornim za štetu po odredbi člana 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Kod ovakve primene materijalnog prava, prema utvrđenom činjeničnom stanju, po odredbi člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku preinačena je drugostepena presuda, odbijene su žalbe tuženih i presuda Privrednog suda u Beogradu P 11646/2021 od 29.03.2022. godine potvrđena. Odbijeni su zahtevi drugotuženog i tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka, drugotuženog zato što nije uspeo sa žalbom, a tužioca zato što troškovi sastava odgovora na žalbu nisu bili potrebni za vođenje parnice, primenom odredbe člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Obavezani su drugotuženi da solidarno naknade tužiocu troškove revizijskog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara za sastav revizije, primenom odredbi člana 153. Zakona o parničnom postupku i Tarife o naknadama troškova i nagradama za rad advokata, koji zahtev za troškove je revident odredio u smislu člana 163. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić