Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložio da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca radi ujednačavanja sudske prakse, pa je iz ovog razloga odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Višeg suda u Beogradu Ržg 90/20 od 10.02.2020. godine, preinačeno je prvostepeno rešenje i usvojen je prigovor predlagača, ovde tužioca i utvrđeno je da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I 1018/16. Izvršni postupak pokrenut je od 23.06.2008. godine, kada je ovde tužilac kao izvršni poverilac podneo tadašnjem Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika „Teleoptik – Žiroskopi“, radi isplate iznosa od 72.527,48 dinara na ime neisplaćenih zarada, a po izvršnoj ispravi - presudi P1 2521/06 od 15.03.2007. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca odbili uz obrazloženje da je za postojanje odgovornosti tužene za imovinsku štetu nastalu povredom prava na suđenje u razumnom roku potrebno da je ta šteta nastala kao posledica svesnog ili krajnje nesavesnog postupanja suda u vršenju njegovih zakonskih ovlašćenja, a da okolnost da je doneta odluka kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku ne ukazuje na postojanje uzročno – posledične veze sa eventualno nastalom imovinskom štetom na strani tužioca. Uz to, iznos glavnog potraživanja iz postupka povodom koga je utvrđena povreda na suđenje u razumnom roku u korist tužioca, po zaključku nižestepenih sudova, ne može se smatrati imovinskom štetom u smislu člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo, a zbog toga je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/2015), propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje.Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 5.).

Prema Zaključku Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda usvojenom na sednici održanoj 27.09.2019. godine, Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa, koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Dakle, tužena je objektivno odgovorna za štetu koju zaposleni u privrednom društvu sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom pretrpi tako što nije naplatio svoje novčano potraživanje iz radnog odnosa, pod uslovom da je pravnosnažnim rešenjem utvrđeno da je u tom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U konkretnom slučaju, utvrđenjem povrede prava tužioca na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom postupku ispunjen je prethodni uslov da tužilaca stekne pravo da zahteva od tužene naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja u tom postupku. Svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca, pa nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno, predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajamčeno u članu 58. stav 1. Ustava Republike Srbije. Međutim, pored navedenog, bitna činjenica za odgovornost tužene je struktura kapitala izvršnog dužnika, odnosno da se radi o društvu sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Prvostepeni sud navedeno nije imao u vidu pri odlučivanju pobijanom presudom, pa su u vezi sa tim izostali razlozi.

Iz tih razloga ukinuta je drugostepena presuda, kao i rešenje o troškovima postupka koje zavisi od ishoda spora u smislu odredbe člana 163. stav 4. ZPP.

U ponovnom postupku potrebno je da drugostepeni sud imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja utvrdi da li je u relevantnom periodu izvršni dužnik a poslodavac tižioca bio društvo sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, nakon čega će doneti novu i na zakonu zasnovanu odluku.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić