Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 8460/18 od 16.04.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 2287/17 od 12.04.2018. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nije učinjena ni druga bitna povreda odredaba parničnog postupka a posebne povrede postupka se u navodima revizije tužioca i ne ističu.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Savezne vlade, Komisije za stambena pitanja broj 36-73/97 od 04.06.1998. godine tuženom, tada saveznom ministru za ..., dodeljen je u zakup na neodređeno vreme četvorosoban stan broj .. na ... spratu u ..., objekat .. u ..., pod uslovom da stan u Beogradu, ... na ... spratu, stan broj .. koji koristi sa članovima porodičnog domaćinstva unese u Fond Savezne vlade – Komisije Savezne vlade za stambena pitanja. Nakon toga između države SRJ, Saveznog ministarstva pravde, Savezne direkcije za imovinu SRJ i tuženog dana 05.05.1999. godine zaključen je ugovor o prenosu prava svojine i sticanja susvojine, kojim se tuženi saglasio da prenese pravo svojine na trosobnom stanu broj .. na ... spratu u Beogradu, ..., površine 77m² na pravnog prethodnika tužioca, državu SRJ i da u zamenu za preneto pravo svojine i ustupljeni stan tuženi stekne pravo svojine na idealnom delu od 2977/10000 delova četvorosobnog stana broj .. na ... spratu u ... . Ugovorom o zakupu stana od 15.05.1999. godine između pravnog prethodnika tužioca u svojstvu zakupodavca, tuženom je dat stan u zakup na neodređeno vreme, deo stana u ..., na ... spratu površine 126,75m² i određeno da će zakupac koristiti stan sa članovima porodičnog domaćinstva i to suprugom BB, ocem VV i sinom GG. Između pravnog prethodnika tužioca, u svojstvu prodavca i tuženog u svojstvu kupca dana 07.08.1999. godine, zaključen je ugovor o otkupu stana u kojem je konstatovano da je prodavac nosilac prava raspolaganja na 7003/10000 idealnih delova četvorosobnog stana broj .. na ... spratu u ..., koji kupac koristi na osnovu naznačenog ugovora o zakupu 05.05.1999. godine te je utvrđen iznos kupoprodajne cene jednokratnom isplatom iznosa od 135.105,34 dinara. Nakon toga, tužilac se uknjižio kao vlasnik predmetnog stana u Službi za katastar nepokretnosti. Rešenjem Savezne vlade, Komisije za stambena pitanja broj 36-73/97 od 26.06.2001. godine poništeno je rešenje Komisije Savezne vlade za stambena pitanja od 27.05.1998. godine kojim je tuženom dodeljen u zakup na neodređeno vreme četvorosoban stan broj .. na ... spratu u ... objekat .. u ... .

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je ocenio da je tužbeni zahtev neosnovan iz sledećih razloga: tuženom je 27.05.1998. godine dodeljen u zakup na neodređeno vreme predmetni stan. Odluka organa pravnog prethodnika tužioca od 26.06.2001. godine kojim se poništava rešenje Komisije Savezne vlade za stambena pitanja kojim je tuženom 27.05.1998. godine dodeljen stan u zakup na neodređeno vreme nije od uticaja za donošenje odluke o tužbenom zahtevu. Ovo iz razloga jer u momentu donošenja navedene odluke pravni prethodnik tužioca nije bio nosilac raspolaganja na stanu koji je predmet tužbenog zahteva jer je stan već bio otkupljen od strane tuženog tokom 1999. godine. Organi pravnog prethodnika tužioca nisu imali mogućnost da donošenjem odluke utiču na raspolaganje i ponovno raspolaganje navedenim stanom odnosno osporeni ugovori su bili u saglasnosti sa propisima važećim na dan zaključenja naročito sa Zakonom o stanovanju važećim u vreme zaključenja ugovora. Stoga se ne može prihvatiti stav tužioca da su ugovori o zakupu i otkupu stana u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima ništavi. Pri tome, zaključuje da nije od uticaja za ocenu pravne valjanosti ugovora o otkupu stana zato što je naknadno - pravnosnažnom odlukom tužioca – stambene komisije stavljen van snage akt o dodeli stana na korišćenje jer je ugovor o otkupu predmetnog stana zaključen saglasno volji ugovornih strana u smislu odredbi čl. 16. i 39. tada važećeg Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, broj 50/92) a koji ugovor je u svemu izvršen.

Drugostepeni sud je u svemu prihvatio razloge prvostepenog suda dodajući da naknadno stavljanje van snage akta o dodeli stana moglo je do izvršenog otkupa imati eventualno uticaja samo na pravnu valjanost ugovora o korišćenju stana koji je između stranaka bio zaključen i predstavljati razlog za njegov otkaz. Međutim, kako tužilac pre zaključenja ugovora o otkupu stana to tužbom nije tražio, nema mogućnosti da tužbom traži utvrđenje ništavosti ugovora o otkupu stana jer je tuženi, kao savestan kupac, otkupom postao vlasnik i uknjižio se na stanu. Do zaključenja ugovora o otkupu stana tužilac je mogao, izuzetno, da stavi van snage svoju odluku ako je doneta u zabludi o ličnosti (njegovog bračnog druga, porodičnog, radnog i stambenog statusa) ili pod uslovom koji se nije ostvario ili su u odnosu na ovog tuženog nastupili razlozi zbog kojih bi mogao biti otkazan ugovor o zakupu. Kako se nijedan od uslova nije ostvario u konkretnom slučaju to naknadno stavljanje van snage odluke o dodeli stana a nakon otkupa stana od strane nosioca prava korišćenja stana, ne može se dirati u stečeno pravo svojine tuženog na spornom stanu na osnovu otkupa stana. Stoga nisu ispunjeni uslovi iz člana 103. Zakona o obligacionim odnosima za utvrđivanje ništavosti označenog ugovora a osim toga drugačijim odlučivanjem došlo bi do povrede prava tuženog na dom i porodični život iz člana 8. stav 1. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda kao i pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava na osnovu zakona garantovanog u članu 58. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 1. protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su postupili nižestepeni sudovi u pogledu pravne ocene da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan. Tužilac je dobio stan na korišćenje od strane nadležnog organa pravnog prethodnika tužioca, pa je zatim zaključio ugovor o zakupu a nakon toga 17.08.1999. godine zaključio i ugovor o otkupu stana. Momentom zaključivanja ugovora o otkupu stana tužilac je postao vlasnik stana. Došlo je do promene svojinskopravnog režima pa tužilac ne može nakon promene tog pravnog režima u pogledu svojinskopravnog odnosa na predmetnom stanu tražiti da se utvrdi da je ništav ugovor o otkupu stana. Poništenje rešenja Komisije Savezne vlade za stambena pitanja od 27.05.2002. godine koje rešenje je doneto 26.06.2001. godine (dakle nakon zaključenja ugovora o otkupu stana) ne može da ima uticaja na stvaranje pravne situacije da se može smatrati da je predmetni ugovor, kao i ugovor o zakupu stana, ništavi. Pravilno je zaključio drugostepeni sud da je zaključkom ugovora o otkupu stana kupac stekao pravo svojine na tom stanu, pa zato nema više objektivnih mogućnosti da se tužbom traži utvrđivanje ništavosti ugovora iz razloga iz člana 17. stav 1. tač. 2. i 3. Zakona o stanovanju. Shodno tome, navodi iz revizije tužioca ne mogu dovesti do drugačije odluke suda.

Imajući u vidu napred izneto na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić