Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 5885/19 od 09.09.2021. godine,tužioci preko punomoćnika iz reda advokata su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitnih povreda parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi preko punomoćnika u odgovoru na reviziju je osporio u celini navode iz revizije i predložio da se ista odbije kao neosnovana, Troškove revizijskog postupka je tražio.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u skladu sa odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br, 72/11...sa izmenama) i utvrdio da revizija tužilaca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti niti su u drugostepenom postupku učinjene bitne bitne povrede iz stava 1. ovog člana.

Predmet tužbenog zahteva je naplata iznosa od 500.000,00 evra, a na ime ugovorne kazne predviđene ugovorom o poslovno-tehničkoj saradnji između tužilaca i tuženog dana 21.12.2016. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac drugog reda AA je 100% vlasnik tužioca prvog reda, koji je u toku stečajnog postupka nad Minel fepo a.d u stečaju iz Zrenjanina bio zakupac pogona fabrike stečajnog dužnika, gde se bavio proizvodnjom. Dana 21.12.2016. godine, između tužioca i tuženog je zaključen Ugovor o poslovno tehničkoj saradnji, u cilju kupovine stečajnog dužnika kao pravnog lica, i konstatovano da postoji interes ugovornih strana da uspostave saradnju radi daljeg razvoja poslovanja i proizvodnog programa Minel fepo i radi zajedničkog nastupanja na tržištu. Zajedničkim ulaganjem imovine, sredstava, stečenih prava i know how, tuženi i AA bi postali suvlasnici Minel fepa, sa pravom glasa i upravljanja društvom, odnosno sa pravom učešća u dobiti. Tuženi bi obezbedio novčana sredstava za kupovinu firme u stečaju, a AA će doneti odgovarajuće odluke radi sprovođenja statusne promene pripajanja tužioca prvog reda privrednom društvu Minel fepo kao društvu sticaocu. Po tom osnovu će se izvršiti zamena udela, tužilac prvog reda bi prestao da postoji, a AA bi postao suvlasnik Minel fepa sa udelom od 49%.

Ugovor o poslovno tehničkoj saradnji od 21.12.2016. godine kako je utvrđeno, zaključen je pod odložnim uslovom koji se i ostvario. Odredbom člana 10. stav 1. Ugovora tužioci su se obavezali da tuženom dostave pregled svih potraživanja, obaveza, kao i pregled imovine koje ima privredno društvo Energo consulting power doo na dan sačinjavanja pregleda, odnosno da dostave bruto bilans sa stanjem na dan 30.11.2016. godine, bilans stanja, bilans uspeha i analitička konta za grupu 228. i 421. Odredbom člana 11. st. 1. i 2. Ugovora, parnične stranke su konstatovale da dostavljanje dokumentacije iz člana 10, predstavlja bitan element ugovora, te da Ugovor neće proizvoditi pravno dejstvo u slučaju nedostavljanja tražene dokumentacije najkasnije do proteka tri radna dana nakon potpisivanja Ugovora o kupoprodaji stečajnog dužnika kao pravnog lica. U članu 6. stav 4. Ugovora je predviđeno da u slučaju neosnovanog odbijanja bilo koje ugovorne strane da pristupi donošenju odluke o statusnoj promeni pripajanjem, odnosno da zaključi nacrt ugovora o statusnoj promeni i sprovede zakonom propisane radnje radi upisa u registar, druga ugovorna strana ima pravo na ugovornu kaznu u visini od 500.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate.

Prvostepeni sud je utvrdio i da je dana 13.01.2017. godine zaključen Ugovor o kupoprodaji stečajnog dužnika Minel fepo AD, u stečaju iz Zrenjanina, kao pravnog lica, koji je overen kod javnog beležnika Magdalene Cvitkovac iz ... pod br. UOP 46/17 od 13.01.2017 godine, i to za cenu od 215.011.046,00 dinara, koja cena je viša za iznos od oko 90.000.000,00 dinara u odnosu na početnu cenu navedenu u oglasu o prodaji stečajnog dužnika kao pravnog lica. Tužilac prvog reda je sa tuženim zaključio 10.02.2017. godine Ugovor o zajmu, kojim se obavezao da na račun tuženog uplati pozajmicu od 45.000.000,00 dinara. Ovaj iznos je delimično obezbeđen od kredita koji je AIK banka odobrila prvotužiocu, a delimično iz postojećih sredstava prvotužioca. Za obavezu prvotužioca iz Ugovora o kreditu sa AIK bankom je garantovao tuženi kao jemac-platac, te je praktično tuženi i otplatio ovaj kredit, a o čemu postoji potvrda AIK banke o izmirenju obaveza.

Tuženi je tužiocima dostavio predlog za zaključenje Aneksa ugovora o poslovno tehničkoj saradnji od 18.01.2017. godine, a postojao je i predlog za donošenje novog ugovora o poslovno tehničkoj saradnji od 10.02.2017. godine, ali nije došlo do njihovog zaključenja. Tuženi je, zatim, dopisom od 07.02.2017. godine obavestio tužioce o prestanku važenja Ugovora o poslovno tehničkoj saradnji od 21.12.2016. godine i to pre svega zbog nepostupanja tužilaca po odredbama čl.10. Ugovora. Rešenjem APR BD br 25009/2017 od 29.03.2017 godine iz imena stečajnog dužnika Minel fepo AD, u stečaju iz Zrenjanina brisana je oznaka „u stečaju” i umesto stečajnog upravnika upisan je direktor kao novi zakonski zastupnik, a rešenjem APR BD br.35092/2017 od 27.04.2017. godine, je promenjena pravna forma i poslovno ime i isto glasi „Minel energy” doo iz Zrenjanina. Takođe su registrovane izmene osnivačkog akta i podaci o kapitalu, odnosno o članu društva zbog upisa tuženog kao novog člana i vlasnika. Tužilac drugog reda kao jedini član i vlasnik tužioca prvog reda u funkciji skupštine doneo je 30.03.2017. godine odluku o usvajanju statusne promene pripajanja prvotužioca preduzeću Minel fepo i odluku o usvajanju nacrta ugovora o statusnoj promeni. Međutim, do pripajanja prvotužioca preduzeću Minel fepo nije došlo, pa su tužioci 29.09.2017.godine uputili tuženom opomenu pred tužbu.

Prvostepeni sud utvrđuje i da je Ugovor o kupoprodaji stečajnog dužnika kao pravnog lica zaključen dana 13.01.2017. godine, te da su tužioci dostavili dokumentaciju dana 21.12.2016. godine sa bruto bilansom na dan 31.10.2016 godine i dana 23.01.2017. godine sa bruto bilansom na dan 31.12.2016 godine, čime je obuhvaćeno i stanje na dan 30.11.2016. godine, ali da nisu dostavili analitička konta za grupu 228 i 421 jer na tim kontima nije bilo promene pa nije ni sačinjena analitika, te prvostepeni sud zaključuje da tužioci i nisu bili dužni dostaviti analitičke kartice za konto 228 i konto 421. Prvostepeni sud nalazi da je došlo do znatne izmene okolnosti koje su postojale u vreme zaključenja prvobitnog ugovora o poslovno tehničkoj saradnji jer je cena stečajnog dužnika za 70%viša od one koju su stranke predvidele a tužioci nisu pristali da se zaključi novi ugovor niti pristali na izmenu postojećeg tako da na kraju prvostepeni sud zaključuje, da tužioci nemaju pravo u ovoj situaciji na naplatu ugovorne kazne, jer nema povrede ugovornih obaveza od strane tuženog.

Drugostepeni sud polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nalazi da je prvostepeni sud pogrešno zaključio da je tužilac ispunio svoju obavezu dostavljanja ugovorene dokumentacije, jer je propustio da primeni odredbe člana 99. stav 1. i 125. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ali nalazi da je pravilna odluka kojom je odbijen zahtev tužioca neosnovan sa sledećih razloga.

Prema zaključku drugostepenog suda, iz sadržine zaključenog Ugovora o poslovno tehničkoj saradnji od 21.12.2016. godine sledi da je rok od 3 radna dana za dostavljanje dokumentacije iz čl. 10 Ugovora, bio određen kao bitan sastojak ugovora, usled čega je ugovor raskinut po samom zakonu zbog neispunjenja obaveza tužilaca u ugovorenom roku. Drugostepeni sdu nalazi da odredbe ugovora se tumače onako kako one glase, te se ne može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da bi ugovor bio raskinut samo u slučaju da tužioci nisu dostavili nikakvu dokumentaciju. Odredbom člana 10. stav 1. Ugovora o poslovno tehničkoj saradnji od 21.12.2016. godine, pobrojana je dokumentacija koju su tužioci bili dužni dostaviti tuženom, a to je bruto bilans na dan 30.11.2016. godine, za koji je u prvostepenom postupku utvrđeno da nikada nije dostavljen tuženom, odnosno utvrđeno je da mu je dana 21.12.2016. godine dostavljen bruto bilans na dan 31.10.2016. godine, a dana 23.01.2017. godine dostavljen bruto bilans sa stanjem na dan 31.12.2016. godine. Kako je Ugovor o kupoprodaji stečajnog dužnika kao pravnog lica zaključen dana 13.01.2017. godine, to je poslednji dan roka za dostavljanje dokumentacije tuženom bio četvrtak, 19.01.2017. godine, tako da je dana 23.01.2017. godine, kada je tuženom dostavljen bruto bilans tužioca prvog reda sa stanjem na dan 31.12.2016. godine, Ugovor o poslovno tehničkoj saradnji od 21.12.2016. godine bio raskinut po sili zakona u smislu odredbe člana 125. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Na osnovu iznetog, drugostepeni sud nalazi da je tužbeni zahtev neosnovan shodno odredbama člana 132. i 272. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, i da tužilac nema pravo da traži utuženi iznos na ime ugovorne kazne zbog neizvršenja ugovora u smislu člana 273. Zakona o obligacionim odnosima.

Prema oceni Vrhovnog suda, pobijana drugostepena odluka je doneta pravilnom primenom materijalnog prava. Navodi iz revizije tužilaca nisu osnovani.

Drugostepeni sud je na osnovu odredbi Ugovora o poslovno tehničkoj saradnji od 21.12.2016. godine, koje su jasne, pravilno zaključio da je ugovor raskinut po sili zakona, saglasno odredbi člana 125. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i to zbog neispunjenja ugovorenih obaveza od strane tužioca - nedostavljanja ugovorene dokumentacije, što mu je bila obaveza po članu 10. navedenog ugovora i to kao bitan sastojak ugovora. U toj situaciji tužilac nema pravo da traži ugovorenu kaznu usled neispunjenja ugovora.

Neosnovan je navod revizije tužilaca da je drugostepeni sud prilikom donošenja odluke, zanemario odredbu člana 125. stav 2. i 3. Zakona o obligacionim odnosima s obzirom da nije izjavio raskid ugovora zbog nedostavljanja dokumentacije. Ovaj navod je neosnovan, jer do raskida ugovora će uvek doći, po sili zakona, kada ispunjenje obaveze u određenom roku predstavlja bitan sastojak ugovora, ako dužnik svojom krivicom u roku istu ne ispuni. Raskid nastupa dakle, po sili zakona i bez posebne izjave.

Neosnovan je revizijski navod kojim se ističe da svrha odredbe člana 10 ugovora i njen domet nije od uticaja na pitanje realizacije zaključenog ugovora o poslovno tehničkoj saradnji već je samo od uticaja na procenat tužioca u udelu kupljenog društva. Neosnovan je zato što bez dostavljanja dokumetacije o imovini i obavezama društva koja je predviđena ugovorom, se ne može sprovesti ugovor u delu statusnih promena i odrediti suvlasnički udeli u društvu koje se kupuje. S druge strane, kako je u postupku utvrđeno, došlo je i do promenjenih okolnosti i to znatno veće cene stečajnog dužnika koji se prodaje kao pravno lice u odnosu na onu koja je ugovorom predviđena, zbog čega je trebalo izmeniti odredbe Ugovora o poslovnotehničkoj saradnji. Tužioci nisu pristali na izmene ugovora zbog čega je tuženi obavestio da je Ugovor o poslovno tehničkoj saradnji prestao da važi.

Ugovorna kazna predviđena je u odredbama čl. 270, 271, 272. i 273. Zakona o obligacionim odnosima. Navedenim odredbama ovog zakona se opredeljuje dvostruka funkcija ugovorne kazne. Ona se, s jedne strane, opredeljuje kao ugovorno sredstvo obezbeđenja izvršenja dužnikove obaveze, a s druge strane kao pretpostavljena šteta koju će poverilac pretrpeti u slučaju skrivljenog zadocnjenja ili skrivljenog neispunjenja ugovorom konstituisane obaveze dužnika. Na taj način se i pravna priroda ugovorne kazne opredeljuje kao sredstvo obezbeđenja i naknade štete. Cilj ugovorne kazne je da dodatno osigura izvršenje dužnikove obaveze, a ako do toga ne dođe da se poveriocu prizna i isplati pretpostavljena šteta u visini ugovorom određene ugovorne kazne. Konstituisanjem prava na ugovornu kaznu poveriocu se zakonom priznaje ostvarenje prava na naknadu štete do visine ugovorne kazne koju će isti realizovati bez ikakvih posebnih uslova. Time se poverilac po samom zakonu stavlja u daleko lakšu poziciju u pogledu namirenja pričinjene mu štete zbog raskida ugovora od one u kojoj bi se našao da ugovorom nije bila propisana ugovorna kazna za slučaj neispunjenja dužnikove obaveze.

U ovom sporu je utvrđeno da je Ugovor o poslovno tehničkoj saradnji od 21.12.2016. godine, raskinut po sili zakona, zato što tužilac u ugovorenom roku, nije ispunio ugovorene obaveze i to upravu obavezu za koju je kao sredstvo obezbeđenja izvršenja obaveze bila predviđena ugovorna kazna, niti je tužilac dokazao da je do raskida ugovora došlo krivicom tuženog.U toj situaciji tužilac nije ta ugovorna strana koja bi imala pravo da traži ugovornu kaznu, kako je to zaključio drugostepeni sud.

To su razlozi na osnovu kojih je Vrhovni sud primenom procesnih ovlašćenja iz člana 414. Zakona o parničnom odlučio kao u stavu jedan izreke presude.

Vrhovni sud rešavajući o zahtevu tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka nalazi da odgovor na reviziju nije bio nužan u ovoj pravnoj stvari pa ni troškovi za sastav odgovora ne predstavljaju nužne troškove postupka koji bi se dosudili tuženom na teret tužioca. Iz tog razloga je zahtev odbijen i odlučeno kao u stavu dva izreke primenom odrebe člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić