O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1837/2020 od 30.03.2022. godine, stavom prvim izreke, dozvoljeno je preinačenje tužbe iz podneska tužioca od 02.11.2021. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže na isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada za period od 01.06.2017. godine do 28.02.2018. godine u iznosu od 64.319,87 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na novčane iznose navedene u tom stavu izreke počev od označenih datuma do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi na isplatu naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.06.2017. godine do 28.02.2018. godine u iznosu od 26.901,00 dinar sa zakonskom zateznom kamatom na novčane iznose navedene u tom stavu izreke počev od označenih datuma do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da naknadi tuženom troškove parničnog postupka u iznosu od 1.310,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2760/22 od 29.09.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1837/2020 od 30.03.2022. godine u drugom, trećem i četvrtom stavu izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je, zbog pogrešne primene materijalnog prava, blagovremeno izjavio reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, posebna revizija tužioca u ovom sporu je dozvoljena radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je na osnovu člana 404. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u obračunu tužiočeve zarade ostvarene u spornom periodu nisu posebno iskazivane vrednosti naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Kolektivnim ugovorom „Železnice Srbije“ AD od 24.03.2015. godine koji je tuženi primenjivao u spornom periodu bilo je predviđeno da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedena na jedan radni čas (član 57). Autentičnim tumačenjem označene odredbe na koje je Vlada Republike Srbije dala saglasnost Zaključkom od 03.02.2017. godine, odredbu treba razumeti tako da je u vrednosti radnog časa za obračun i isplatu zarada saržana naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za godišnji odmor jer je opredeljenje učesnika u zaključenju kolektivnog ugovora bilo da se pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora obračunava i isplaćuje kao deo osnovne zarade i da se posebno ne iskazuje.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odlučili da odbiju tužbeni zahtev. Po stanovištu sudova, pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora ostvaruje se u skladu sa opštim aktom poslodavca i ugovorom o radu (član 118. tač. 5. i 6. Zakona o radu). Kada je opštim aktom poslodavca predviđeno da su ove naknade uruačunate u vrednost – cenu radnog časa, zaposleni ih ne može posebno ostvarivati jer je pravo na njihovu isplatu realizovano kroz vrednost obračunatih i isplaćenih časova rada, a okolnost da one nisu posebno iskazane u obračunu istih ne znači da zaposlenom nisu isplaćene.

Polazeći od takvog pravnog stanovišta, nižestepeni sudovi su izveli zaključak o neosnovanosti tužiočevog novčanog potraživanja jer su mu traženi troškovi ishrane u toku rada i regres plaćeni kao deo isplaćene zarade, u skladu sa označenim kolektivnim ugovorom.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se tužiočevom revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 61/05) koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tač. 5. i 6) koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktim utvrde visinu tih naknada linearno za sve zaposlene jer ti troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na njihovu stručnu spremu, zvanje i radno mesto.

Posebnim kolektivnim ugovorom „Železnice Srbije“ AD od 24.03.2015. godine koji je tuženi nastavio da primenjuje od dana svog osnivanja predviđeno je da su vrednosti troškova ishrane u toku rada i regresa uključeni u vrednost jednog radnog časa. Iz takvog utvrđenja ne može se zaključiti koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa jer oni nisu iskazani u nominalnim iznosima. Tuženi nije dostavio odluku o visini spornih naknada, iz čega se osnovano može zaključiti da takvu odluku nije ni doneo. Međutim, to ne isključuje pravo tužioca na njihovu isplatu. Ne može se prihvatiti da su zaposlenim, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz cenu rada jer se tuženi nije izjasnio o njihovoj visini, niti ih je nominalno iskazao u platnoj listi tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu.

Sledstvenom izloženom, moglo bi se zaključiti da je tuženi, u pogledu isplate spornih nakanda, zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca. S obzirom da kolektivni ugovor koji je tuženi primenjivao ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu tih naknada, tužilac može potraživati njihovu naknadu u neto iznosima, prema nalazu veštaka na koji stranke nisu imale primedbi.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u trećem stavu izreke, donetaje primenom člana 165. stav 2. u vezi sa članovima 153. stav 1. i 154. ZPP. Tužilac je uspeo u sporu i zato ima pravo na nakandu troškova postupka za sastav tužbe u iznosu od 6.000,00 dinara, dva podneska u iznosu od po 9.000,00 dinara, žalbe i revizije u iznosu od po 18.000,00 dinara; zastpanja na dva održana ročišta u iznosu od po 10.500,00 dinara i dva neodržana ročišta u iznosu od po 6.000,00 dinara; predujam za veštačenje u iznosu od 9.000,00 dinara; sudske takse za tužbu u iznosu oud 2.620,00 dinara, prvostepenu presudu, žalbu i drugostepenu presudu u iznosu od po 5.549,00 dinara, reviziju u iznosu od 11.097,00 dinara i odluku po reviziji u iznosu od 16.648,00 dinara. Tužiocu pripada pravo i na zakonsku zateznu kamatu na dosuđene troškove parničnog postupka od dana izvršnosti presude, u smslu člana 277. stav 1. i 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić