Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, a radi ujednačavanja sudske prakse, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije tužioca, izjavljene na osnovu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23-dr. zakon), Vrhovni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse.

Pobijanom presudom nije odstupljeno od sudske prakse. Izraženo stanovište drugostepenog suda u skladu je sa pravnim stavom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 22.05.2018. godine i njegovom dopunom usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 16.09.2021. godine. Navedenim pravnim stavom izrečeno je da banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Troškovi koje banka obračunava prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava klijentu u toku realizacije kredita mogu biti posebno iskazani u ugovoru o kreditu kao obaveza korisnika kredita, bilo u procentualnom iznosu ili u apsolutnoj vrednosti, ali uslov je da moraju biti navedeni u ponudi banke tako jasno i nedvosmisleno da korisnik kredita nijednog trenutka ne bude doveden u zabludu o kojim troškovima je reč. Međutim, u slučaju kada tužilac nije tvrdio da mu tužena banka nije dostavila ponudu za zaključenje ugovora (već je tužba zasnovana na tvrdnji da tužiocu nije bila poznata struktura naplaćenih troškova), to onda takva činjenica i nije predmet raspravljanja i dokazivanja. Posledično tome, tuženi ne može snositi negativne posledice nedokazanosti navedene činjenice, a samim tim se ne može govoriti ni o razlozima ništavosti sporne ugovorne odredbe sa stanovišta nedostatka ponude, jer ne postoje činjenične tvrdnje tužioca iznete u navedenom pravcu. Stoga, pobijana odluka je u skladu sa gore pomenutim pravnim stavom Vrhovnog suda, a takođe, u konkretnom slučaju nema potrebe za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg intresa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za novim tumačenjem prava.

Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11... 18/20) i našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu dana 05.08.2021. godine. Vrednost predmeta spora iznosi 7.676,53dinara.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku o privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. navedenog zakona propisano je da u sporovima male vrednosti, protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

U konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, iz kog razloga revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. istog zakona nije dozvoljena. Bez uticaja na dozvoljenost revizije je to što je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu, iz razloga što je u sporovima male vrednosti revizija isključena izričitom zakonskom odredbom, a zbog prirode spora, pa nije moguće primeniti odredbu člana 403. stav 2. tačka 2 Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić