Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu u granicama revizijskih navoda, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je revizija prvotuženog neosnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu od uticaja navodi revidenta kojima se ukazuje na bitne povrede učinjene pred drugostepenim sudom, s obzirom na to da je drugostepeni sud prihvatio dokumentaciju koja je pročitana u dokaznom postupku, a čija verodostojnost nije dovedena u pitanje. Drugostepeni sud je prihvatio kao dokaz i ugovore koji su priloženi u drugostepenom postupku i to Ugovor o kupoprodaji između SD Radnički i Jugoplastike i Ugovor o razmeni između Opštine Kragujevac i SD Radnički, uvažavajući razloge punomoćnika tužilje zbog čega navedeni dokazi nisu dostavljeni u toku trajanja prvostepenog postupka, shodno čl. 384. st. 5 u vezi sa čl. 372 st.1 ZPP, a imajući u vidu da se radi o dokazima koji su bitni za pravilno presuđenje i koji se odnose na hronologiju postupanja sa spornim poslovnim prostorom od nacionalizacije, pa do kupovine i stupanja u državinu pravnog prethodnika tužilje. Na navedeni način nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka pred drugostepenim sudom.

Imajući u vidu da je presuda Osnovnog suda u Kragujevcu 4P 12350/16 od 14.09.2017. godine već jednom bila ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1156/18 od 08.11.2018. godine, Apelacioni sud u Kragujevcu je u smislu člana 383. stav 4. ZPP održao raspravu dana 03.06.2022. godine u prisustvu punomoćnika tužilje, zastupnika prvotuženog i odsustvu uredno pozvanog zastupnika drugotužene, pa su na navedenom ročištu izvedeni dokazi čitanjem združene dokumentacije. Ocenom izvedenih dokaza u postupku pred drugostepenim sudom, drugostepeni sud je utvrdio sledeće činjenično stanje:

Nakon nacionalizacije sporne nepokretnosti 1960. godine – bliže opisane u stavu prvom obrazloženja, ista je postala društvena svojina, a kasnije i državna, saglasno Zakonu o sredstvima u svojini Republike Srbije, sa pravom korišćenja opštine Kragujevac, a zatim grada Kragujevca, kakvo je sada stanje u Katastru nepokretnosti. Opština Kragujevac je raspolagala navedenim poslovnim prostorom, tako što ga je Stambeno preduzeće Kragujevac najpre dalo u zakup Fabrici plastičnih masa „Jugoplastika" sa sedištem u Splitu i to po Ugovoru od 07.03.1967. godine, kada je zakupac stupio u posed predmetnog lokala - jedne prodavnice i dva priručna magacina. Nakon toga, Ugovorom o zameni nepokretnosti, koji je overen od strane Opštinskog suda u Kragujevcu 10.06.1971. godine, opština Kragujevac ustupa Sportskom društvu „Radnički“ Kragujevac na trajno korišćenje (koje je tada predstavljalo pandan pravu svojine saglasno odredbama tada važećeg Zakona o prometu zemljišta i zgrada) spornu nepokretnost, a ovo društvo Ugovorom o kupoprodaji nepokretnosti, koji je takođe overen od strane Opštinskog suda u Kragujevcu 15.07.1971. godine, prodaje navedene poslovne prostorije Kombinatu „Jugoplastika“ iz Splita. Zatim, dana 29.04.1996. godine dolazi do pripajanja Društvenog preduzeća za unutrašnju i spoljnu trgovinu „Jugoplastika“ Preduzeću za proizvodinju, spoljnu i unutrašnju trgovinu poslovni sistem „Centroeksport“ DOO Beograd, koje preduzeće Ugovorom o kupoprodaji poslovnog prostora zaključenog 20.02.1997. godine i overenog istog dana od strane Opštinske uprave Novi Beograd, navedeni poslovni prostor prodaje pravnom prethodniku tužilje, sada pok. BB. Rešenjem Ministarstva finansija Republike Srbije od 13.01.1997. godine, odobreno je Poslovnom sistemu „Centroeksport“ DOO Beograd, kao prodavcu i BB, kao kupcu da zaključe Ugovor o kupoprodaji poslovnog prostora u Ulici ..., površine 44,88 m2 u Kragujevcu, na osnovu člana 3. stav 1. Zakona o posebnim uslovima prometa nepokretnosti, koji je važio u to vreme. Kupac, pravni prethodnik tužilje, BB, tada stupa u posed nepokretnosti i plaća ugovorenu cenu, tako da je ugovor ispunjen u celini i u istom se nesmetano nalazi do svoje smrti, a nakon toga je i tužilja, kao jedini zakonski naslednik u mirnom posedu lokala. Sada pok. BB je u pokušaju regulisanja upisa svog vlasništva na lokalu, isti ponovo kupio na osnovu overenog ugovora sa pravnim sledbenikom „Jugoplastike“ u Splitu, „Diokom“ d.d. - u stečaju dana 24.06.2004. godine i isplatio kupoprodajnu cenu, ali je nepokretnost kupio u stanju „viđeno- kupljeno“ uz rizik kupca za ulazak u posed i regulisanje prava vlasništva. Naime, predmetna nepokretnost se nalazi na području Republike Srbije, a „Jugoplastika“ je pravno lice koje je imalo sedište na teritoriji bivše SFRJ, te je shodno Sporazumu o pitanjima sukcesije i Uredbi o zaštiti imovine preduzeća, čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ, merodavno pravo mesta nalaženja nepokretne imovine po principu lex rei sitae. Međutim, značaj ovog ugovora se, prema zaključku drugostepenog suda, može posmatrati sa stanovišta savesnosti kupca. Drugostepeni sud nalazi da je tužilja lično i preko pravnog prethodnika sve vreme od zaključenja Ugovora o prodaji 20.02.1997. godine bila u mirnoj nesmetanoj, savesnoj državini spornog lokala.

Prema stanovištu drugostepenog suda, ispunjeni su zakonski uslovi za sticanje prava svojine tužilje na spornom poslovnom prostoru i pripadajućeg prava korišćenja parcele na kojoj se nalazi, putem redovnog održaja iz čl. 28. st. 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer je tužilja lično i preko pravnih prethodnika imala i savesnu i zakonitu državinu na osnovu navedenih, od suda overenih, Ugovora iz 1971. godine i Ugovora o prodaji od 20.02.1997. godine - koji je sačinjen u pisanom obliku i potpisan od strane ugovarača. Pored toga, potpisi ugovarača su overeni od strane SO Beograd, pri čemu je ugovor u potpunosti ispunjen isplatom kupoprodajne cene i stupanjem kupca u posed nepokretnosti, pa su ispunjeni zakonski uslovi iz čl.4 Zakona o prometu nepokretnosti (Sl.glasnik SRS br.33/95), koji je važio u vreme zaključenja spornog ugovora, za konvalidaciju istog. Republika Srbija, kao upisani vlasnik nepokretnosti se sve vreme ponašala pasivno, osporavajući i svoju pasivnu legitimaciju, pri čemu je rešenjem svog organa, Ministarstva finansija, od 13.01.1997. godine, odobrila zaključenje ovakvog ugovora, iz čega proizilazi i da je znala za ugovor i dala saglasnost za isti. Kako je od 04.07.1996. godine, stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (Sl.list SFRJ br.29/96) bilo moguće da se stekne svojina i na nepokretnostima u društvenoj svojini, kada je brisan član 29. ranije važećeg Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima, kojim je to bilo zabranjeno, to je zakonski rok od 10 godina od zaključenja ugovora o prodaji 20.02.1997. godine, (jer zakon nije sadržao pravilo o retroaktivnoj primeni), pa do podnošenja tužbe u ovom postupku 19.07.2016. godine, protekao. Iz navedenih razloga je drugostepeni sud usvojio tužbeni zahtev.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pravilna je odluka drugostepenog suda, kojom je pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev tužilje.

Naime, odredbom čl. 28. st.2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa je propisano da savestan i zakoniti držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 10 godina. Odredbom čl.72 stav 1. istog zakona je propisano da je državina zakonita, ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu, koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, a stavom 2. da je državina savesna, ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova, dok je stavom 3. propisano da se savesnost državine pretpostavlja. Državina tužilje, pored toga što je zakonita, je i savesna, kao i njenog pravnog prethodnika, jer je opravdano verovao u pravni osnov svoje državine na spornom poslovnom prostoru, u čijem posedu je nesmetano od 1997. godine, na osnovu zaključenog i izvršenog ugovora s tim što je za života preduzimao radnje radi pokušaja upisa prava svojine, zaključenjem i drugog ugovora o prodaji sa „Diokom“ u Splitu. Iz svih navedenih razloga, revizijski sud prihvata stanovište drugostepenog suda da je tužilja pravo svojine stekla održajem, te nalazi da je pravilno tužbeni zahtev tužilje usvojen u celosti.

Sledom, Vrhovni kasacioni sud odbio je reviziju prvotuženog, kao neosnovanu, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić