Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2961/22 od 15.12.2022. godine, žalba tuženog je odbijena i prvostepena presuda u delu kojim je tužbeni zahtev usvojen, te tuženi obavezan na naknadu troškova postupka potvrđena. Odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je blagovremeno podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20) Vrhovni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku donošenja presude nije učinjena bitna povreda odredaba postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti je u reviziji konkretizovana povreda odredaba postupka iz člana 374. stav 1. ZPP od strane drugostepenog suda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju prvostepenog suda, koje je drugostepeni sud uzeo za osnov svoje presude, otac tužioca BB je bio zemljišnoknjižni vlasnik parcela poljoprivrednog zemljišta parcela br. .. od 626 m2, br. .. od 12.125 m2 i br. .. od 19.096 m2. Na osnovu deobnog nacrta 1965. godine, izvršena je deoba ovih parcela, tako da je parcela br. .. dobila novu površinu od 5880 m2, dok je parcela br. .. podeljena na 12 parcela, sa podbrojevima od 1 do 12. Otac tužioca prodao je deo deobom dobijenih parcela, a ostao vlasnik parcela broj .., br. .., br. .. i .., sve u KO ... . BB je zemljište koristio tako što se bavio poljoprivredom i vinogradarstvom. Tužilac je nasledio parcele dok je živeo u inostranstvu, te ih dao na obradu trećem licu, na koji način se one i danas koriste. Na osnovu Plana generalne regulacije Alibegovica sa područjem za porodično stanovanje na jugoistoku Petrovaradina („Službeni list Grada Novog Sada“ br. 8/19) i Planu detaljne regulacije „Širine II“ u Petrovaradinu („Službeni list Grada Novog Sad“ br. 21/11) tužilac je ishodovao projekat preparcelacije dana 18.09.2020. godine, na osnovu kog je formirano 7 građevinskih parcela i odvojen deo za površine javne namene, planiranu regulaciju ulice. Postupak preparcelacije po ovom projektu je sproveden, pa je tužilac kao naslednik oca upisan kao isključivi vlasnik na spornim parcelama, koje su po vrsti zemljište u građevinskom području, a po kulturi vinogradi, poljoprivredno zemljište i ostalo veštački stvoreno neplodno zemljište. Prema planskom aktu sporne parcele su namenjene za javnu površinu – regulaciju novoplanirane ulice i granicu nestabilne padine, predškolsku ustanovu, osnovnu školu i merno regulacionu gasnu stanicu. Lokalitet nije opremljen uličnim instalacijama vodovoda i kanalizacije, a delimično je opremljen uličnim elektroenergetskim i gasnim instalacijama. Postupak eksproprijacije na lokalitetu nije sproveden, a tržišna vrednost 1 m2 iznosi 5.500,00 dinara, što za čitavu površinu iznosi 73.524.000,00 dinara.

Po oceni nižestepenih sudova tužiocu je povređeno pravo na imovinu garantovano članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i članom 58. Ustava Republike Srbije, pošto je zbog urbanističkog planiranja došlo do ograničenja prava koje se ogleda u onemogućavanju tužioca da pravo svojine koristi u punom obimu iz člana 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Parcele u dužem vremenskom periodu nisu privedene nameni, što nesumnjivo za posledicu ima nesigurnost tužioca u pogledu toga šta će biti sa njegovom imovinom, što u krajnjem ima značaj ograničenja prava tužioca na mirno uživanje imovine. Postojanje planskog dokumenta je saglasno odredbi člana 20. stav 4. Zakona o eksproprijaciji uslov da se utvrdi javni interes za eksproprijaciju, što znači da se bez postojanja odgovarajućeg planskog dokumenta ne može pokrenuti postupak eksproprijacije. Tuženi nije pristupio upravnom postupku eksproprijacije. Zakonska mogućnost organa tuženog da sprovedu postupak eksproprijacije kad god to smatraju za svrsishodno, učinila je pravo tužioca ozbiljno nesigurnim. U ovom slučaju nije postignuta pravična ravnoteža između opšteg interesa i zaštite prava na mirno uživanje imovine, jer tužilac usled izostanka bilo kakve naknade, nesigurnosti svog položaja i nepostojanja delotvornih pravnih sredstava, trpi prekomeran teret.

Izneto pravno stanovište Vrhovni sud ne može prihvatiti.

Prema članu 58. stav 2. Ustava Republike Srbije, do dozvoljenog oduzimanja prava svojine, koje ne predstavlja povredu prava na imovinu, može doći pod kumulativno ispunjenim uslovima da je učinjeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona i da je učinjeno uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Garancija prava na imovinu predviđena članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ograničena je javnim interesom, pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Zaštita prava ne znači da država nema pravo da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.

Odredbom člana 2. stav 6. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“ br. 72/09 ... 52/2021) propisano je da je površina javne namene prostor određen planskim dokumentom za uređenje i izgradnju objekta javne namene ili javnih površina, za koje je predviđeno utvrđivanje javnog interesa u skladu sa posebnim zakonom (ulice, trgovi, parkovi i dr). Odredbom člana 10. stav 2. Zakona o javnoj svojini („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 153/2020) propisano je da su dobra u opštoj upotrebi u javnoj svojini, u smislu ovog zakona, stvari koje su zbog svoje prirode namenjene korišćenju svih i koje su kao takve određene zakonom (javni putevi, javne pruge, most i tunel na javnom putu, pruzi ili ulici, ulice, trgovi, javni parkovi, granični prelazi i dr).

Odredbom člana 3. Zakona o poljoprivrednom zemljištu („Službeni glasnik RS“ br. 62/2006 ... 95/2018) propisano je da se poljoprivredno zemljište koje je u skladu sa posebnim zakonom određeno kao građevinsko zemljište, do privođenja planiranoj nameni koristi za poljoprivrednu proizvodnju. Po odredbama člana 86. stav 3. istog zakona kazniće se za prekršaj novčanom kaznom od 2.000,00 do 20.000,00 dinara vlasnik – fizičko lice koji poljoprivredno zemljište koje je prostornim ili urbanističkim planom određeno da bude građevinsko do privođenja planiranoj nameni redovno ne obrađuje i ne koristi za poljoprivrednu proizvodnju. Odredbom člana 22. istog zakona propisana je zabrana korišćenja obradivog poljoprivrednog zemljišta prve, druge, treće, četvrte i pete katastarske klase u nepoljoprivredne svrhe. Odredbama člana 59. zakona propisana je obaveza vlasnika da redovno obrađuje poljoprivredno zemljište i primenjuje sve mere predviđene zakonom, po pravilima dobre poljoprivredne prakse, kao i pravo nadležnog ministarstva za slučaj da zemljište nije obrađeno u prethodnom vegetacionom periodu isto izda u zakup fizičkom, odnosno pravnom licu za period od 3 godine.

Iz navedenih odredbi nesumnjivo proizilazi da su sporne parcele prema upisanom stanju i dosadašnjem faktičkom korišćenju poljoprivredno zemljište, koje je kao prirodom ograničeni resurs pod posebnom zaštitom države, te da se ima koristiti u skladu sa imperativnom regulativom. U konkretnom slučaju utvrđeno je da je otac tužioca, a potom i tužilac sporno zemljište koristio i da ga aktuelno koristi na zakonom predviđen način, a iz utvrđenih činjenica ne proizilazi da je tužilac od vremena donošenja planskih akata bio onemogućen da zemljište koristi po sopstvenom nahođenju. Naime, na spornom lokalitetu otac tužioca vršio je deobu parcela još 1965. godine, te je parcelama teretno raspolagao. Sporne parcele nisu postojale pre parcelacije izvršene po projektu od 18.09.2020. godine na inicijativu tužioca, a kojoj je osnov Plan generalne regulacije Alibegovica koji je objavljen u službenom glasilu tuženog Grada 2019. godine.

Predmetne parcele nisu ni pravno, ni faktički na licu mesta privedene nameni predviđenoj planskim aktima. Po činjeničnom utvrđenju ne postoji vodovodna i kanalizaciona infrastruktura, a elektroenergetska instalacija postoji samo delimično. U javnoj evidenciji nije promenjena namena zemljišta, ono se i dalje vodi kao poljoprivredno zemljište četvrte i pete klase. Sporne parcele se sve vreme koriste za poljoprivrednu proizvodnju.

Tuženi ima funkciju urbanističkog planiranja građevinskog područja i donošenja prostornih planova, a u konkretnom slučaju ovakvom aktivnošću on nije ograničio pravo tužioca na mirno korišćenje imovine usled dugogodišnjeg neprivođenja zemljišta planiranoj nameni. Stoga je neprihvatljivo stanovište nižestepenih sudova da propusti nadležnih organa da tokom dužeg vremenskog perioda privedu zemljište nameni, tako što bi sproveli postupak eksproprijacije predstavlja povredu prava na imovinu, te da tužiocu pripada tržišna naknada za parcele u čijem je posedu i koje se koristi kao poljoprivredno.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima postupka doneta na je na osnovu članova 165. stav 2., 153. stav 1., 154., 162. i 163. stavovi 1. – 4. ZPP. Dosuđeni iznos čini nagrada za sastav odgovora na tužbu u iznosu od 45.000,00 dinara, za zastupanje tuženog na tri održana ročišta u iznosima od po 46.500,00 dinara, jednom odloženom ročištu u iznosu od 24.000,00 dinara, te nagrada za sastav žalbe i revizije u iznosu od po 90.000,00 dinara.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić