Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5244/21 od 15.04.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 18/20), Vrhovni sud je našao da revizija tužilaca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nema propusta u primeni odredaba ZPP. Revizijom se ukazuje na bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koja u smislu člana 407. stav 1. ZPP ne može biti revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su zasnovali radni odnos kod tužene 2009. godine, svoje radne zadatke su obavljali na teritoriji KiM, a zarade od strane tužene uredno su im isplaćivane do juna 2013. godine kada je prestala isplata istih. Tužioci nisu dobili od tužene rešenje o prestanku radnog odnosa, premeštaju ili penzionisanju, a sada rade pri KPS. Tužioci u ovom postupku traže da se utvrdi da je prilikom odlučivanja o njihovom radno-pravnom statusu organ tužene postupao diskriminatorski prema njima, jer im za razliku od drugih zaposlenih koji su bili u istovetnoj situaciji kao i tužioci, nije doneo rešenja o prestanku radnog odnosa, na osnovu kojih bi im Republički fond za PIO priznao prava na posebnu penziju prema Uredbi o uslovima za ostvarivanje prava na posebnu penziju zaposlenih u MUP-u koji su rad obavljali na teritoriji AP Kosovo i Metohija i čije je prebivalište na toj teritoriji, zbog čega tužioci trpe štetu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tužioci nisu učinili verovatnim da je tužena učinila akt diskriminacije, odnosno da 

je ponašanje organa tužene u postupku vršenja svojih ovlašćenja u momentu odlučivanja o pravima tužilaca bilo diskriminatorno, tako što je tužioce stavila u nejednak položaj u odnosu na druge zaposlene. Prema shvatanju sudova u konkretnom slučaju tužioci nisu dokazali da su bilo kojim aktom ili postupanjem organa tužene diskriminisani, ni na neposredan ni na posredan način, niti da su tužiocima zbog nekog ličnog svojstva neopravdano uskraćena prava, a nisu ni identifikovana lična svojstva koja su, prema uverenju tužilaca, uzrokovala njihov različiti tretman u odnosu na ostale zaposlene, zbog čega su tužbeni zahtevi tužilaca odbijen.

Po nalaženju Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Zabrana diskriminacije u oblasti rada propisana je Ustavom i Konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a bliže je regulisana Zakonom o zabrani diskriminacije i Zakonom o radu. Pre svega, odredbom člana 21. stav 3. Ustava Republike Srbije i člana 14. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u vezi člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju zabranjena je svaka diskriminacija neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu. Nadalje, odredbom člana 2. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ broj 22/09) propisano je da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i članova njihovih porodica, ili njima bliska lica na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na nekom ličnom svojstvu.

Prema članu 16. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije, zabranjena je diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad i jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti. Zaštitu od diskriminacije iz stava 1. ovog člana uživa lice u radnom odnosu, lice koje obavlja privremene i povremene poslove ili poslove po ugovoru o delu ili drugom ugovoru, lice na dopunskom radu, lice koje obavlja javnu funkciju, pripadnik vojske, lice koje traži posao, student i učenik na praksi, lice na stručnom osposobljavanju i usavršavanju bez zasnivanja radnog odnosa, volonter i svako drugo lice koje po bilo kom osnovu učestvuje u radu.

Zakonom o radu zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje kao i zaposlenih s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima, ili neko drugo lično svojstvo (član 18); dok neposredna diskriminacija u smislu ovog zakona jeste svako postupanje uzrokovano nekim od osnova iz člana 18. ovog zakona, kojim se lice koje traži zaposlenje kao i zaposleni stavlja u nepovoljniji položaj u odnosu na drugo lice u istoj ili sličnoj situaciji (član 19).

Diskriminacija iz člana 18. ovog zakona zabranjena je, između ostalog, u odnosu i na sva prava iz radnog odnosa i otkaz ugovora o radu (član 20. stav 1. tačka 2 i 5), ako je u toku postupka tužilac učinio verovatnim da je izvršena diskriminacija u smislu ovog zakona, teret dokazivanja da nije bilo ponašanja koje predstavlja diskriminaciju je na tuženom (član 23. stav 2).

Polazeći od zakonskih normi, osnovna karakteristika diskriminacije jeste pravljenje razlike između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj ili sličnoj situaciji, koje pri tom mora biti neopravdano i mora biti vezano za neko lično svojstvo diskrimisanog lica. Takođe, prema članu 45. stav 2. navedenog zakona, lice koje tvrdi da je diskriminisano mora da učini verovatnim akt diskriminacije, odnosno da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom i to predstavlja neophodnu pretpostavku da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

U konkretnom slučaju, tužioci su tražili da se utvrdi da je tužena izvršila diskriminaciju prema njima povređujući njihova prava iz oblasti rada (član 18, 19. i 20. Zakona o radu), zato što im nije donela i odbija da donese rešenja o prestanku radnog odnosa kao što je donela drugim zaposlenima. Međutim, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da u postupanju tužene ne postoji ni neposredna, ni posredna diskriminacija. Tužioci nisu dokazali da je tužena povoljnije postupala prema drugim zaposlenima u sličnoj situaciji, a da je jedina razlika između njih neko zaštićeno pravo odnosno lično svojstvo, jer mora postojati uzročna veza između nepovoljnog postupanja i tog ličnog svojstva. Iako tužena nije tužiocima donela rešenja o prestanku radnog odnosa (dok nekim drugim zaposlenima jeste) to samo po sebi ne predstavlja akt diskriminacije, već je reč o postupanju tužene u okviru svojih ovlašćenja. Dakle, u ovom slučaju sporno je pravo tužilaca čija zaštita se ostvaruje u upravnom postupku, postupku za naknadu štete povodom nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa ili upravnom sporu, pa se u konkretnom slučaju ponašanje tužene ne može smatrati diskriminatornim, a zaštitu navedenih prava tužioci mogu ostvariti u navedenim postupcima. U situaciji kada su tužioci nezadovoljni postupanjem tužene (jer nije donela rešenja o prestanku radnog odnosa tužiocima) i smatraju da je takvo ponašanje diskriminatorsko, a da pri tom nisu dokazali da je takvo postupanje tužene u vezi sa ličnim svojstvima tužilaca, ne može se govoriti o diskriminaciji u smislu citiranih odredbi zakona. Sledom navedenog, s obzirom na to da je utvrđeno da tužena nije diskriminatorski postupala prema tužiocima, neosnovani su i ostali zahtevi tužilaca.

S obzirom na izloženo neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava s obzirom da iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilazi da je tužena neopravdano stavila tužioce u nepovoljniji položaj u odnosu na druge zaposlene i to iz razloga koji bi predstavljali diskriminaciju prema tužiocima. Nedonošenje rešenja o prestanku radnog odnosa samo po sebi ne predstavlja akt diskriminacije na radu, već je potrebno učiniti verovatnim da su u odnosu na druga lica koja imaju ista lična svojstva tužioci dovedeni u neravnopravan položaj, a tužioci to nisu učinili u smislu citirane odredbe člana 23. stav 2. Zakona o radu.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić